Stereo

Vrednovanje: ONONONONON / 3
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
08. 12. 2015.


stereo


Stručne knjige  kažu  da se radi  o obliku  reprodukcije zvuka kojim se pokušava stvoriti iluzija usmerenosti i zvučne perspektive. Reč "stereo" počeli smo viđati dosta davno, na različitim nosačima zvuka, kasetnim dekovima, muzičkim linijama i inom audiofilskom inventaru. Prvi ozbiljniji "lov" na stereo-plen dešavao se osamdesetih godina prošlog stoleća, kada su radio-stanice u Srbiji, jedna za drugom, dotadašnje mono predajnike zamenile novim, sposobnim da zvuk razdvoje na dva nezavisna kanala. Današnjim generacijama to će (ne bez realnog utemeljenja) izgledati i komično, ali je bilo nečeg uzbudljivog u tome da se uključi kasetofon sa radio-prijemnikom i čeka da se, prvi put, upali misteriozna zelenkasta (ili crvena, kako gde) lampica, ispod koje je pisalo "FM stereo".

O, radosti! Pa onda ona klinačka proseravanja, izgovorena nadobudnošću što je može izroditi samo apsolutno nepoznavanje materije : "sad se čuje svaki zvuk", "uh, ovo je pedeset puta bolje, primeti se i kad saksofonista uvlači vazduh", "znaš, ima kasetofona na kojima svetli po pet stereo-lampica, svaka stanica ima svoju boju"...Istini za volju, čak i na našim skromnim kasetofončićima od pre trideset godina napredak je bio primetan, ali to ni blizu nije bilo onako kako smo mi tada percipirali. Uglavnom, utisak je bio da je priča zaokružena, i da se dalje ne može - gramofoni i kasetofoni već odavno sviraju u stereo-tehnici, radio se pridružio, još samo da i televizija počne i eto nama tehnološkog vrhunca. Iz tog vremena ostao je i simbol, dva spojena kružića, kao večni stereo amblem što će mu posao biti da nas podseća na vreme u kome su tehnološka rešenja bila relativno siromašna a veze među ljudima neuporedivo bogatije.

Imajući u vidu da su definicije scientistički krute i teže razumljive, praktičan primer je uvek dobrodošao - ako nemate predstavu zašto se nešto snima u stereo-tehnici i čemu uopšte toliki trud, poslušajte neki od tri albuma grupe Rolling Stones sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina (Let It Bleed, Sticky Fingers, Exile on Main St). Posle toga, bilo kakva detaljnija objašnjenja nisu potrebna, ali hajde da ipak utvrdimo gradivo u najkraćim crtama.  Neophodno vam je koliko-toliko pristojno muzičko pojačalo i dva solidna drvena zvučnika, na rastojanju od barem 4 metra. Dok sedite tačno između zvučnika, bez reči  će vas ostaviti oštar i sveden zvuk sa povremenim “mutnim” i “prljavim” gitarama, neprestana izranjanja i gubljenja pojedinih instrumenata čas na levoj, čas na desnoj strani, preciznost smenjivanja deonica i ostala čudesa, stvorena neograničenom imaginacijom Džimija Milera (Jimmy Miller) , volšebnika što se potpisuje kao producent na sva tri narečena albuma. Patentirajući stereofonski zvučni sistem  još 1881. godine, genijalni francuski pronalazač Kleman Ader (Clément Ader) svakako je u glavi imao mnogobrojne mogućnosti , ali je teško mogao naslutiti do kojih će se visina uzdići njegovo čedo nepuno stoleće kasnije. Pomenuta tri albuma Stonsa  mogla bi biti polazna tačka, paradigma na osnovu koje se može ocenjivati uspešnost upotrebe stereo-zvuka u snimanju rokenrol albuma. Tek kada ih se dobrano naslušate (ta tri LP-ja) možete uploviti u avanturu stvaranja nečeg što bi bilo jednako kvalitetno. Primer? Hmm...Ima jedan bend kojem je Džimi Miler takođe bio producent, ali  na samo jednom albumu (“Svreamadelica”).Taj album  je prethodio onom koji je naša tema,  maestralnom “Give Out But Don’t Give Up” (Primal Scream, 1994). Iako nije producirao LP (umro je te godine kada se “Give out…” pojavio) , Milerovi tragovi  primetni i u najskrivenijom kutku pesama sjajnog škotskog benda, snimljenih, kako dolikuje, u Memfisu, Tenesi. Opet taj karakteristični, i oštar i mutan zvuk, opet jasna granica između levog i desnog kanala, ponovo stereofonija u svojoj najupečatljivijoj inkarnaciji…I opet dokaz da je, ako imate šta reći, dvokanalni stereo-zvuk sve što vam od oruđa treba.



Impresivan  omaž stereo-zvuku u domaćoj muzici nalazi se na sredini pesme "Elektro pionir", sa istoimenog albuma grupe "Darkwood Dub". Tokom instrumentalnog dela pesme markantan muški glas izgovara jednostavno "stereo", reč koja se istog časa "razbeži" ka oba kanala. Ovaj postupak može poslužiti brojnim muzičarima (ali i rediteljima i piscima) kao uputstvo za funkcionalno i kreativno korišćenje i usmeravanje referenci. 

U slučaju stereofonije, da rezimiramo, preporučljivo je poslušati savet sa početka priče - bataliti  puko teoretisanje, precizne analize zvuka, njegovih ograničenja i prednosti. Odgovor na jednostavno pitanje “kako primetiti vrhunski stereo-zvuk” može se dati i pukim delanjem - postavite se tačno između dva zvučnika, pustite neki od ovih  pet albuma i čekajte da vas stereo spopadne. Kada se to desi, biće kasno za zdrav razum. Dobra vest je da će vama već biti sasvim svejedno.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2500856
ETNA