Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Лепота ужасног у приповедању Николā Аманитија

Лепота ужасног у приповедању Николā Аманитија

Vrednovanje: ONONONONON / 7
Loše Najbolje 
Autor Ана Јанковић
15. 07. 2015.

Судбина је ступила на сцену и зезнула ствар.
(Квентин Тарантино)

Да нема смрти, не би било ни хорора. А у збирци Блато1 има много лешева. Ужас се не исказује самом смрћу као таквом, престанком живота, већ инсистирањем на „ружној смрти“2. То није обична смрт, већ се живот губи под најужаснијим и најодвратнијим околностима, људи бивају осакаћени, искомадани, спаљени уз обиље крви. Чињеница је да људе много више плаши могућност сакаћења и губљења удова као и поглед на оскрнављена тела него сама смрт. Тај људски страх од сакаћења и згађеност над раскомаданим телима, те свест о сопственој крхкости и смртности (memento mori), обилато се користи и у филмским и у литерарним остварењима са елементима хорора. Такве смрти лишене су сваког достојанства, а смрт је обично потпуно бесмислена.

Иако се Аманитијево дело не може прихватити као класични хорор, свакако се у обзир морају узети елементи овог жанра који егзистирају не само у причама збирке Блато, већ и у романима Долазим по тебе и водим те са собом, Како Бог заповеда, Забава може да почне и у збирци приповедака Зверињак. Ауторова естетска намера јесте изазивање страве и језе, нелагодности код читаоца. У свим поменутим делима постоји структура која је карактеристична за хорор, а то је низање догађаја који немају испочетка ничег језивог у себи, радња је прилично мирна и праволинијска, лења (карактеристично за роман Долазим по тебе и водим те са собом), али се онда градацијом стравичних епизода, тј. постепеног појачавања од тих наизглед неважних до отворено претећих постиже да се тек на крају, у ретроспективи, виде њихова права значења као и намера аутора.

Збирка Блато (Fango) објављена је у Италији 1996. године. Изузев „Посљедње Нове године човјечанства“ која је у Србији објављена као засебна књига3, целa збирка, преведена у Хрватској, садржи још шест приповедака различите дужине и тематике: „Поштовање“, „Сањам те, с ужасом“, „Зоолог“, „Блато“, „Папир“ и „Жељезо“. Повезујућа нит, поприште свих збивања, контекст испољавања ликова свих ових прича је тзв. егзистенцијално „блато“ савременог италијанског велеграда, узаврелог мравињака, где се, готово сигурно, иза сваког (не)осветљеног прозора одиграва нека људска драма.

Као и у поменутим романима, тако и у приповеткама у збирци Блато, наставља се тема зла и његовог испољавања, насиља и његових резултата, не узрока и не последица – само зло и насиље као такво. И овде Аманити провлачи идеју да прилике и те како могу натерати човака да постане зао. Зло нарушава и мења личност. То увек доводи и до развоја приче.

У овим приповестима Николо Аманити описује један прави људски зверињак. Главни ликови су агресивни, многи су на маргини закона, наркомани су или душевно болесни. Они уништавају своје ближње, али и себе саме и раде многе гадне ствари. Иако им свакаква непочинства нису страна, они у суштини нису зли. То су обични људи, углавном млади, који су скренули са „правог пута“, о којима ни друштво ни породица не брину. Одбачени од свих, препуштени су себи и својим поривима. Њихова зверства су симболична опомена и крик за помоћ.

Штиво је типично аманитијевско: насмејаће и згранути читаоца, на следећој страници можда и добро испрепадати, оне са „слабијим стомаком“ и згрозити, појачати пулс, евентуално натерати да на тренутак заклопе књигу. Али само на тренутак. Радозналост ће сигурно надјачати осећање нелагодности. Као да гледате филм у најбољем маниру Квентина Тарантина: мешавина црног хумора и бруталности најгоре врсте, комедије и правог правцатог хорора. Занимљивост и интригантност постижу се црнохуморном причом: Аманити се труди да помири два жанра – хорор и комедију. Заправо, готово да ништа не наговештава страву која ће се одиграти пред очима читаоца. Наизглед нормални, помало мрачни и бизарни ликови на почетку су пријемчиви, блиски, симпатични – и смешни. Догађаји који се попут дивље пузавице неумитно плету око главних јунака, стежући их чврсто, онемогућавајући им саму помисао на одступницу, начиниће од њих убице и психопате.

Елементи страве у збирци Блато

Постоје многа књижевна дела која не припадају хорор-жанру, а ипак приказују изузетно бруталне сцене које на читаоце остављају веома дубок и мучан утисак и изазивају осећај страха и несигурности управо због ишчекивања зла које се наговештава. У приповеткама збирке Блато Аманити се тек наоко много више бави телесним него душевним болом. Емоције јесу сведене на страх, патњу и бес, али они су покретачи радње који наводе на свакојака страшна дела. Ипак, тај душевни бол који проживљавају протагонисти, у позадини је приче, а у првом плану је физичко повређивање уз много крви. Страва се углавном одвија ноћу или у неким мрачним просторима током дана и сâм тај недостатак светлости симболизује хаос у главама актера, њихово лудило и наговештава смрт. У том мраку, као и у „мраковима“ сужених свести, све кључа од крајње морбидних збивања. Кад сване или када прича изађе на светлост дана, на попришту остају последице деловања тамне стране људске природе.

У приповести „Посљедња Нова година човјечанства“ прати се више паралелних судбина, тако да је немогуће одгонетнути ко је заправо главни јунак. Читава галерија ликова (двојица другара наркомана, пропали музичар, преварена жена и њен момак – прељубник, њена најбоља пријатељица, једна сасвим нормална италијанска породица, затим једна жена, напуштена од свих и решена да свој живот оконча баш онда када сви остали очекују почетак нечега бољег, новог, обећавајућег, те настрани адвокат и блудница, један жиголо, тројица лопова и још неки ликови), за које тек на крају сазнајемо да су још од прве реченице – заправо мртви људи, играју до краја својеврсни плес мртвих, тзв. danse macabre, потпуно неспособни да се отргну апсолутној снази смрти, њеној неминовности и непристрасности, несвесни онога што ће их ускоро снаћи и ујединити у дивљем колу док им смрт свира и задаје такт. А смрт је у овој игри поштени играч. Сви протагонисти у својим последњим тренуцима живота изазивали су судбину и играли на све или ништа. И – изгубили. „Ко се мача лати, од мача ће и погинути“, смрт им се враћа као бумеранг.

Сви ови ликови ухваћени су у једном тренутку, сваки понаособ, свако са својим проблемима, надама, фрустрацијама, радостима и тугама, последњих неколико сати пред дочек Нове године. Прво се упознајемо са свим дешавањима у вилама „Капри“ и „Понца“, идентичним кулама које чине стамбени комплекс „Острво“, у којима сви завирују у туђе станове, да би се вештином великог приповедача, неколико секунди пред очекивани догађај, све судбине, без трачка наде и могућности одступнице, спојиле у једну трагичну експлозију емоција, ватромета, крви и смрти. Тачно десет секунди до поноћи, сви се ови ликови боје, а затим и грчевито боре за своје животе. Нову годину једина ће дочекати жена која од живота није очекивала ништа и која га више није ни желела.

Радња започиње 31. децембра 199... године у 19 сати. Новогодишња је атмосфера, слављеничка, све врви од позитивних вибрација. Очекујемо једну од оних прича где људи своде своје годишње билансе, труде се да се што боље проведу са родбином и пријатељима и да себи организују дочек за памћење. Међутим, нису сви у празничном расположењу, овде има и оних који су пуни презира према забави по сваку цену и према свету уопште, згађени над онима који изгледају срећно и задовољно, који се смеју и трубе у својим аутомобилима најављујући ноћ за памћење.

Свевидеће око свезнајућег приповедача кроз осветљене прозоре може да гледа унутрашњост станова у обе зграде. Полако уводи читаоца у њихове животе, зна шта мисле, чему се радују, шта их плаши. Прелази лако из стана у стан и како се дочек ближи, слике се све брже и брже смењују. Минутажа изнад сваке слике најављује да ће се ускоро нешто догодити. Нешто за памћење. А то нешто није пуки дочек Нове године. То је нешто страшно, нешто што немоћне марионете судбине иза затворених прозора, усред својих осветљених и украшених станова, за својим новогодишњим трпезама, не могу ни да наслуте. У последњих десет секунди, након што је почело одбројавање, њихове различите судбине стопиће се у једну; тачно у поноћ, двојица наркомана у екстази убациће динамит у пећ и вила „Капри“ експлодираће током величанственог драмског климакса, избиће страховити пожар, а ватра ће се старим подземним гасоводом, који је спајао две виле попут сијамских близнакиња, проширити и на вилу „Понца“ која је експлодирала непун минут касније. Следи широк потез свевидећег ока преко читавог Рима изнад кога је небо осветљено ватрометима са разних страна и који су тог тренутка изгледали малени и скромни, као пламичак шибице у поређењу са овим ватреним чудовиштем које се видело у свим деловима града. И сами несвесни трагедије која се управо догодила, Римљани су зинули запрепашћени, а затим запљескали и громогласним аплаузом и радосним плесом, звиждуцима и шампањцем поздравили то пиротехничко чудо које им је, како су мислили, приредио градоначелник. Био је то прасак за памћење.

Ова прича је „еталон“ за посматрање осталих Аманитијевих приповести. Бруталне сцене нису никакви обрасци, оне искачу из свега очекиваног. Оне нису немотивисане, напротив, мотиви су увек или освета или нека бизарна игра. Али производ је смрт других људских бића, па и самих главних јунака и то на веома ужасан начин, готово на граници доброг литерарног укуса.

„Поштовање“ је кратка гротеска испричана у првом лицу множине. Готово одмах се прелази „на ствар“. Група младића изашла је у вечерњи провод и сви су одмах свесни да ће то вече бити другачије од свих осталих. Једно обично вече које се, судећи по мислима које међусобно деле, убрзо претворило у групно силовање и сурово троструко убиство. У свом убилачком походу, у дискотеци су упознали три девојке и одвезли их на плажу. Тамо су их силовали и брутално убили. Девојке су потпуно случајне жртве, изабране насумично, оног тренутка када су се нашле у видном пољу убица.

Оно што је уистину застрашујуће је чињеница да свако може бити опаки убица, било ко из окружења, мирни комшија, продавац новина, месар, друг из школске клупе, као и то што свако може бити жртва. Ова је прича можда више него остале у овој збирци проткана егзистенцијалистичким сарказмом и мизантропијом. Зло и насиље постали су нешто свакодневно и обично. Утехе ниоткуд.

Све је својеврсна „зона сумрака“, необична, апсурдна ситуација која нас невољно задеси кад је не очекујемо. Младалачка еротска игра младића и девојака на плажи претворила се у опсесивну моћ господарења над људским животом: „Сад смо стварно попиздили. Један граби захрђали, напола покидани сунцобран и забија јој га у око. Савршено се утиче у очну шупљину, иако са страна прскају каша и крв као из исцијеђеног калодонта. Ова цура је невјеројатна. Иако дрхти од самртних грчева, са сунцобраном забијеним у лубањи још покушава побијећи. Придиже се. Стварно је невјеројатна. Прекрижених руку чекамо да одапне, али она одуговлачи ли га и одуговлачи. Тада јој раздражени чупамо сунцобран из главе и забијамо јој га у трбух. Пуно крви. Пуно. Мотка пролази кроз тијело и забија се у пијесак бојећи га у црвено. Затим отварамо сунцобран. На цвјетове је, с ресама, које су напола бијеле, а напола црвене од хрђе. Остављамо је тако.“ 4Многима би се ова сцена могла чинити веома гнусном. Можда би рекли – е, сада је стварно претерао. Затворили књигу. Као што су својевремено гледаоци излазили са премијере филма „Улични пси“ Квентина Тарантина након што су, згађени, видели сцену одсецања ува. Ако ништа друго, читалац свакако дели осећања гледалаца са премијере Тарантиновог филма „Улични пси“: када се у чувеној сцени одсецања ува из радија зачула песма „Stuck in the Middle with You“ („Steeler’s Wheel“), а Блонд (Мајкл Медсен) започео свој плес, публика у биоскопској сали кренула је да певуши с одобравањем. Затим су занемели од ужаса када је овај одсекао полицајцу уво. Чуло се и незадовољно мрмљање, а неколико жена је устало и згађено напустило салу.

Ипак, нису сви напустили салу, већ су одгледали „Уличне псе“ до краја, нити ће сви затварати и одлагати Блато на врх своје полице са књигама. И филм и књига постигли су огроман успех код публике. У чему је тајна? Једна огорчена француска филмска редитељка рекла је у лице Квентину Тарантину да је никада ништа у животу није толико потресло као сцена одсецања ува. „Највише ми смета то што сте се тако добро забављали док сте је снимали, рекла је она. Не, Ви сте се добро забављали док сте је гледали“, узвратио је Квентин.“5 Исто важи и за сцене у Аманитијевим књигама, не само у Блату. Пошто Аманитијеве литерарне сцене нису филм који гледамо, па да можемо да зажмуримо или изађемо из сале, морамо признати да се касапљење ипак одвија у нашим главама, на „филмској траци“ која се врти у нашем уму док читамо. Улога читаоца је још активнија него улога онога који гледа филм: док се на платну развијају слике које нам је неко други припремио и сервирао, кад читамо – тај се „филм“ врти у нашим главама, тј. сами смо творци сликâ страве и ужаса. Тако да онај ко је Аманитијеве књиге прочитао од корица до корица – очигледно се добро забављао.

Весела, опуштена иако као таква краткотрајна, атмосфера у дискотеци и на плажи представља контраст ономе што се у ствари приказује системом нанизаних филмских кадрова (исту сврху има ретро музика у поменутом Тарантиновом филму, која изазива носталгију и опушта гледаоце): безразложном насиљу. Општеважеће моралне норме не утичу на поједине јунаке, не постоји никаква морална баријера која би им сугерисала да не треба мучити друга бића. Они то раде из чистог задовољства. Неоправдано насиље које трпе невине жртве управо доприноси још већем осећају страве.

Франческа Морале из приче „Сањам те, с ужасом“, живи у Лондону и усамљена је; има кошмаре у којима је главни актер њен бивши вереник Ђовани који живи у Риму, иначе добар и нежан човек који ју је волео, а у њеним ружним сновима он се јавља као грубијан, простак и силоватељ. Касније се испоставља да ти кошмари представљају симбол њеног лабилног душевног стања. Ружан сан је и овде упозорење читаоцу да следе језиви догађаји. Франческа не може себи да објасни своје кошмаре. Они служе само као подстицај за присећање на нешто страшно из њене прошлости, нешто што је потиснула из своје свести и сећања.

Многе сцене су филмске, попут оне у метроу када у вагону остаје сама са психопатом, па и пре него што је воз стао, у паници лупа у врата која никако да се отворе док се он приближава. Или, она бежи сплетом уличица у стамбеној четврти потпуно истих кућа и када је помислила да му је умакла, угледала га је са друге стране улице. Побегла је таксијем, платила „ролексом“ јер новац није имала, а онда каменом разбила прозор да би ушла у кућу јер је заборавила кључеве, а онда је и секиром развалила врата. Неким чудом, сада је и он био ту, пред обијеним вратима. Позвао ју је и одшкринуо врата, а она му је секиром одсекла три прста. Кренуо је за њом по мрачном стану и када више није имала куда да побегне, дивљачки га је избола својим иглама за плетење. Пробудила се сва у крви. Читав је стан био у крви. Превише крви. Испоставило се да је убила свог лондонског љубавника који је дошао, забринут због њених порука на телефонској секретарици. Када је полиција дошла по њу, понудила их је чајем. Потонула је неповратно у лудило.

Франческа је подвојена личност, дуалитет добра и зла. Њена опака двојница, непостојећи лик, на крају се ослобађа и превладава оно нормално људско биће каквим се Франческа чинила.

Подвојена личност, озбиљни психолошки поремећај, мотив је који се јавља још у првим хорор остварењима, што литерарним, што филмским. Свакако најпознатији је лик Нормана Бејтса у филму „Психо“, на основу којег је створен мит о савременом серијском убици који је у детињству злостављан. У причи „Сањам те, с ужасом“, читалац не добија објашњење порекла Франческиног лудила, мада је мотив дат у наговештајима да са мајком није у добрим односима. Баш попут једне од јунакиња у „Посљедњој Новој години човјечанства“, која у крајњем стадијуму свог лудила, док брутално харпуном убија свог неверног вереника, у глави чује глас своје мајке која је храбри и одобрава и оправдава њено (не)дело.

У хорору, испод маске углађених и згодних људи, често се крију дијаболичне личности. Франческино лудило наговештава се у повременим халуцинацијама, али и асоцијалном понашању, међутим, захваљујући њеном пријатном лицу и ангажману у Археолошком институту, читалац до краја није свестан са ким у ствари има посла. Она живи у свом затвореном свету, одлази на посао, комуницира са људима, повремено остварује и неке љубавне везе кратког даха, али, у суштини, није у стању да са другим људима оствари дубљу емотивну везу. Муче је кошмари и несаница. Читалац испрва то тумачи као последицу усамљености, али испоставља се да су ти кошмари у ствари веома трауматична реминисценција из прошлости. Губи се граница између кошмара и стварности: ни Франческа, али ни читалац, више нису сигурни да ли су језиви звуци корака у њеном стану стварни или нису. Да ли је Ђовани заиста у Лондону? Да ли ноћу заиста походи Франческу? Да ли је он опаки незнанац у метроу? Да ли је он украо њене игле за плетење? Да ли је он побио све оне младе људе у Риму? Наравно да ништа од тога није стварно. Све је то производ Франческиног лудила, а убица иглама за плетење је она лично. Не поставља се питање зашто је то учинила. У лудилу ионако нема никакве логике нити се тражи оправдање за почињене злочине. Од читаоца се чак не тражи ни да се сажали над психолошким мукама главне јунакиње.

Попут низа прича у „Посљедњој Новој години човјечанства“, и у причи „Блато“ ликови су веома динамични. Читалац може делом бити на њиховој страни, док му се истовремено не допадају, али му је занимљиво то што они чине. Све почиње уводном комичном сценом и готово баналним дијалозима који чине да ликови изгледају реалистичније јер они причају о стварима из свакодневног живота. Они су једноставни и неретко „смотани“ у тим комичним ситуацијама у којима не могу да се носе ни са најједноставнијим проблемима, а често својом кривицом упадају у сасвим невероватне ситуације. Стога су они и поред својих мана, читаоцу евидентно симпатични и о њиховим невољама чита се са осмехом на лицу. Све док нешто, вођено неком апокалиптичном покретачком снагом – не крене наопако, неочекивано, мимо плана.

Антонело из приче „Блато“ живи у римском предграђу, у једној од пет потпуно истих солитера, никада довршених, потпуно нехуманих за људско бивствовање. Живи тако што у сопственој утроби преко границе преноси хероин. Алберто је дилер, ситни криминалац, „човек од поверења“ локалног мафијашког боса. Аманити одмах, након кратког комичног увода, приказује сукоб: Антонело тражи више новца од Алберта него што је договорено, јер је пренео „змајеве сузе“, тј. потпуно „чисту“ робу, која вреди много више од уобичајене и коју је мого ризичније преносити на овај начин. И тај Антонело, који ризикује преко границе носећи опасни товар у сопственом телу, жели пристојан живот, вилу и аутомобиле као што их имају дилери који од њега дрогу и купују. Потукли су се и Алберто му је, брзоплето и потпуно непотребно, испалио метак у главу. А онда га је обузео страх од казне, јер је Антонело био њихов најбољи курир. Сковао је план да сакрије Антонелов леш и шефу пријави да је нестао. Новац ће вратити, а дрогу задржати за себе као ненадани извор зараде и шансу за бег из тог живота пуног опасности и који му се смучио. „Ако ишта може поћи наопако, поћи ће“, тј. „ако се неки посао може обавити на два или више начина, а само један води у пропаст, биће урађен баш на тај начин“6 : све је до танчина испланирао и честитао себи на генијалности. А онда је бациo леш са 7. спрата – право на свој BMW. Потом га је једва ишчупао из предњег седишта и предњег стакла и на једвите јаде стрпао у гепек. Већ је правио планове шта ће радити са новцем од продатог хероина; ни он више није желео да обавља прљаве послове за мафијашког шефа. Није ни приметио да га прате. Полиција. У низу узрочно-последичних догађаја, у покушају да им побегне, изазвао је ланчани судар других аутомобила, али је успео. Одвезао се до огромне баре пуне живог блата да се тамо отараси леша. Потом се отарасио својих кола, а у продавници сендвича у тоалету прогутао је куглице пуне хероина. Побегао је полицији, али не и онима за које је радио и чије је власништво био: убио га је мафијашки егзекутор, метафоричког имена „Тужни“. Парадоксално је то што сва тројица – Антонело, Алберто и Тужни – жуде да започну нови живот, далеко од криминала и сталног страха за сопствени живот, да побегну од свих, нарочито од самих себе, тј. од оног што су постали. Ниједном од њих то не полази за руком. Оно су – што су, и наде да ће се преобратити нема и то је унапред зацртана ствар, само они тога нису свесни. На крају, нада последња умире.

Пародирање елемената хорора, па и сопствене поетике

Приповетке „Зоолог“, „Папир“ и „Жељезо“ метафоричне су и у себи садрже елементе паранормалног. Последње две чак чине једну малу засебну целину и представљају најрадикалнији рез у Аманитијевој поетици.

Ретки су ликови за које би се могло рећи да су уобичајени или „нормални“. Можда на први поглед док радња не одмакне. У овим причама – јунаци су далеко од нормалних људи. Страва коју они изазивају код читаоца није једнака оној из приповедака о којима је већ било речи и у којима се, као и у поменутим романима, Аманити већ показао као преферент тзв. „реалног“ хорора који се заснива на стварно могућим, ужасним догађајима који могу задесити свакога и свугде.

Главни јунак приче „Зоолог“ је Андреа Милоци, осредњи студент биологије, али очито добар човек – занемарио је основни императив преживљавања гледај своја посла и усред ноћи покушао да помогне црнцу бескућнику ког су тукла тројица скинхедса. Истог тренутка од спасиоца и он је постао жртва. Немилосрдно су га тукли и шутирали, а потом му је један од њих забио нож у стомак: „Андреа је осјећао како му крв продире у подручја која јој нису припадала, испуњавајући му шупљине пробавног тракта, продирући у једњак, грло, све до непца, са својим истодобно сланим и горким окусом.“7 Овим запрепашћујућим насиљем радња тек почиње. Човек ког је спасио је Карим, Африканац, и некада је у свом селу био важна особа, задужена за лечење и магију, свештеник загробног света. У западном свету те вештине нису му биле од помоћи. Тако је завршио на улици, под чизмом скинхедса. Добио је прилику да помогне свом спасиоцу, искористи своје знање и врати га у живот. Андреа је поново отворио очи. Овога пута као живи мртвац, зомби, једноставно биће располућено између живота и смрти. Ходао је тетурајућим кораком, блед као крпа са пеном на устима и задовољним цереком на лицу, укоченог погледа, у исцепаној и крвавој одећи. Глава му је била неприродно изокренута за 180 степени. Изгледао је застрашујуће. Тада га је аутом ударио Ђовани Синискалки. И – као што треба у правом хорору, док је размишљао како да побегне са места несреће – „мртвац“ се придигао. Ова приповетка не би била аманитијевска да у свем том ужасу нема и комичних и апсурдних елемената: „Како се осећаш? (...) Мора да си сломио вратну кост... који пршљен...“, питао је згранути Ђовани. Андреа се само окренуо и декламујући градиво за свој сутрашњи испит из зоологије наставио свој тетурави пут ка свом факултету. Андреа није обични зомби. Док је био жив, Андреа никако није могао да положи испит из зоологије. Овај живи мртвац, пркосећи самим својим постојањем свим законима живота и природе, не само да је бриљирао на испиту из зоологије, већ је и дипломирао с највећим оценама и похвалама. Запослио се као научни сарадник на факултету, али је већ почео да се распада, па је ноћи проводио у формалину. Убрзо је напредовао у каријери и постао и професор. Студенти су га волели јер им се, чак и такав какав је, тетурав и смрдљив, допадао пошто им је, у поређењу са другим професорима, испразним, тупим, поводљивим и површним, једино он изгледао жив.

Аманити на крају иронично закључује да ова прича улива наду у италијанско образовање где чак и зомби представља светло у мраку.

Главни јунак и приповедач у причи „Папир“ запослен је у Санитарној јединици другог округа у одељењу за дезинфекцију и дератизацију. Добио је позив да дође са колегама и опремом јер из стана грофице Серпијери ЗВЕРСКИ смрди. Успут сазнајемо да је грофица доживела тешку породичну трагедију и да је тада скренула с ума: почела је доносити смеће у стан, посебно је манично прикупљања стари папир и новине. И све то слагала у свом стану. Гомиле, брда папира. Између узан пролаз да би се могло кретати по стану. У најлепшој и најпространијој соби луксузног стана висили су лешеви одраних и распаднутих мачака. Али главни јунак хтео је ићи и даље. „Хтио сам видјети леш те сироте жене, како га ждеру жохари. Оно што сам видио није ми било довољно.“8 Морбидна, прљава радозналост која га тера да настави иако му све говори да престане. У кухињи је био разапет конопац, а на њему – попут веша – сушила се утроба мртвих мачака. Грофица је једина која је у том стану била жива. Затекли су гротескну слику: на свом огромном, луксузном кревету, старица је лежала и јела новине. Читаво тело било јој је, од свег оног олова, прекривено милионима слова, речи, реченица, реклама, уводника, хроника. У свом лудилу, као махнита скочила је и убола бритвом једног од радника санитарне јединице. Успаничен и згрожен свиме што су видели, а притом и испрепадан на смрт, један од оних који су дошли да помогну, замагљених очију и свести, уперио је пламени бацач намењен глодарима и бубашвабама у старицу. „Није горјела уз пуцкетање коже, није горјела тако да јој се пржило месо. Не, горјела је попут папира: претворила се у големи пламен. Смотала се, поцрњела, претворила у прах. Винула се у зрак, сад већ као пепео, вртложећи се у пламен од којег је изгарала. Била је само новине које горе“9, надреалистички је завршио Аманити своју причу о отуђености и самоћи која ће постати тек једна од многих у хроници велеграда и без објашњења зашто је до свега овога дошло. Ова прича има елементе хорора јер страх, који осећају припадници јединице за дезинсекцију и дератизацију док пролазе кроз ходнике новина, провлачећи се кроз лешеве мачака, постаје готово опипљив, неизвесност пред оним што их тек чека и што ће неминовно угледати, представља сцене које су „стално место“ у хорору – и филмском и литерарном, иако се слика старице која се, једући новине и сама претворила у папир и попут папира изгорела – не уклапа у типичну аманитијевску тематику.

И у причи „Жељезо“ главни јунак у првом лицу једнине приповеда како кружи градом у потрази за женом и телесним ужитком који је спреман платити. Наилази на прекрасну девојку, отелотворење свих својих снова. Одлазе њеној кући. Али, (не)очекивано, тамо га чека непријатно изненађење. Девојчин отац, грмаљ, одводи га к својој другој кћери. Мрачна соба. Црни свет без светла. Наравно, одвратан смрад смрти је присутан. Девојка на кревету, прекрасна, прекривена до врата. Радња као да опет улази у мирнији ток, а главни јунак осећа да му је срећа поново окренула своје лице. Али опет изненађење. Девојка уместо удова има металне протезе начињене од делова аутомобила. Девојка-киборг. Свеједно, допада му се. Решио је да је одведе са тог страшног места. Лепота њеног срца и ума бацила је у засенак метални сјај њених удова. Ово је и једина прича са хепиендом. Веома чудним и застрашујућим, додуше.

Аманити и на други начин пародира извесне познате елементе хорора и то онда када бира којим ће хладним/ватреним оружјем усмртити своје жртве: уместо традиционалног ножа, секире, сатаре, моторне тестере, о пиштољу да и не говоримо, и сл., људи у Аманитијевим причама страдају од харпуна, игала за плетење, зарђалог сунцобрана, ракета за ватромет, динамита, огромног телевизора баченог са последњег спрата вишеспратнице; свеопшти помор избегла је само жена која је посегла за крајње досадним средством: таблетама за спавање.

Савременом читаоцу (па и гледаоцу) страх не уливају више натприродне силе, вампири, вештице, вукодлаци, мумије, куће опседнуте духовима, градови пуни зомбија, бића из свемира; права страва лежи управо у ономе што је стварно могуће, што у реалном животу постоји и што се уистину може догодити свакоме ко нема среће па налети на убицу, манијака, психопату. Главни јунаци не умиру у подрумима, на таванима и другим мраковима, већ – у својим становима, осветљеним и познатим местима. Тамо где би човек требало да буде сигуран. Аманитијев хорор има дубоко упориште у стварности, у свакодневици обичног човека. Није искључено да је инспирацију црпео из савремене италијанске црне хронике. Догађаји који се збивају су истински застрашујући.

Све што је описао, осликао је кратко, фактографски, без икакве сумње да ли је то све могуће. Хорор, дакле, није нужно повезан са натприродним и фантастичним нити се искључиво трилери баве реалном опасношћу која прети од обичног смртника са убилачким намерама.

Поставља се и питање значења страве које у читаоцу изазива Аманитијево приповедање. Читалац се не поистовећује са ликом чији је живот у опасности. То му је вероватно последње на уму ако чита пажљиво и са занимањем. Атмосфера и напетост ситуације постоје, описани су, али ни они нису најважнији. Оно што је много важније, страва је изазвана открићима до којих долази главни јунак, а самим тим и читалац – реч је углавном о страховима изазваним онда када се дубље зађе у дубину људске природе и спозна њена суштина. Човек је сведен на крхко смртно тело које је подложно не само деловањем спољњег, већ и сопственог, унутарњег света.

Насиље и зло у Аманитијевом свету збивају се и тада када се најмање очекују. Шта је то кренуло наопако, па је, на пример, од сасвим обичног младалачког изласка у провод направило ужасни злочин који ће сигурно узбудити дамаре сваког читаоца? Одговора нема. А радозналост је остала.

Сцене страве свакако подстичу радозналост читаоца: то по правилу није морбидна радозналост, она треба да буде задовољена сазнавањем одговора на питања шта је иза? и шта ће бити после? Ово су кључна питања која копкају сваког читаоца: шта је иза границе друштвено прихваћеног и прихватљивог, шта је иза границе свести и разума, иза општељудских и културних вредности, шта је испод елементарне људскости? Или, што би теоретичари хорора рекли – како је то бити монструм?

Илустрације ради, Мики (лик у Тарантиновом и Стоуновом филму „Рођене убице“, тумачи га Вуди Харелсон) каже: „Ко је невин? То је обично убиство, то раде сви божји створови на свој начин. Погледај шуму: врсте убијају друге врсте укључујући саму шуму. Само ми то зовемо индустријом, не убиством. Ја знам многе људе који заслужују да умру... Мислим да свако у својој прошлости има неки грех, неку грозну тајну. Многи људи око нас већ шетају мртви. Само их треба решити беде. Ту наступам ја. Гласник судбине.“10


1.Nicollò Ammaniti, Blato (Zagreb: AGM, 2005).
2.Dejan Ognjanović, Studija strave (Pančevo: Mali Nemo, 2008), 150.
3.Nikolo Amaniti, Poslednja Nova godina (Beograd: Plato, 2003).
4.Nicollò Ammaniti, Blato (Zagreb: AGM, 2005), 160.
5.Vensli Klarkson, Kventin Tarantino (Beograd: Jugoslovenska kinoteka, Novi Sad: Prometej, 1997), 212.
6.Марфијев закон.
7.Nicollò Ammaniti, Blato (Zagreb: AGM, 2005), 230.
8.Nicollò Ammaniti, Blato (Zagreb: AGM, 2005), 322.
9.Nicollò Ammaniti, Blato (Zagreb: AGM, 2005), 327.
10.Нав. према: Ljubomir Maširević, Postmoderna teorija i film na primeru kinematografije Kventina Tarantina (Beograd: Čigoja štampa, 2011), 248.

ЛИТЕРАТУРА:
1. Ammaniti, Niccolo. Blato. Zagreb: AGM, 2005.
2. Klarkson, Vensli. Kventin Tarantino. Beograd: Jugoslovenska kinoteka, Novi Sad: Prometej, 1997.
3. Knežević Ivašković, Milka. Kuća straha: mali vodič kroz horor. Beograd: Signature, 2003.
4. Maširević, Ljubomir. Postmoderna teorija i film na primeru kinematografije Kventina Tarantina. Beograd: Čigoja štampa, 2011.
5. Ognjanović, Dejan. Poetika horora. Novi Sad: Orfelin izdavaštvo, 2014.
6. Ognjanović, Dejan. Studija strave. Pančevo: Mali Nemo, 2008.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469298
ETNA