Početna stranica arrow Sunovrat svesti arrow Tražilica za saradnike Marginalca: Možda sam ja taj?

Tražilica za saradnike Marginalca: Možda sam ja taj?

Vrednovanje: ONONONONON / 25
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
07. 02. 2009.

Predrag Ž. VajagićPoštovani urednici, veleumni novinari, dokazani proneveritelji čitalačkog poverenja, pedigrirani izdajnici što razvejavate tamjan sa svetih pašnjaka, usuđujem se čak reći, draga sabraćo,

Još od malih nogu sam poklonik vašeg sajta, migoljim mišem po šarenišu ideja, zavlačim ga u sve rubrike, ikebanu iskustva ukrašavam stotinama kolumnističkih cvetova. Sa (sad već i vidljivim) uzbuđenjem pratim kako se velike misli zaglavljuju u dušniku vrsnih autora, da bi uz ropac bile iskašljane. Krišom vam zavidim na, za mene nedostižnom, svetu u kom obitavate.

Odmah da priznam: zakukuljen u anonimnost, bez velikih snova, dane otaljavam neprimetno. Ali, oduvek želim da me meka i spretna ruka stvoritelja (ili barem vašeg glavnog urednika, odlučnog i nesumnjivo naočitog gosn. Brane) svrsta u dično društvo gde bih svojom vrlinom zapulsirao po monitorima diljem drčne domaje. Da mi je samo videti pun kurziv svog imena ispisan najsitnijim mogućim slovcima u vašem impresumu, ne bih žalio truda i dostojanstva. A, verujte, u to ime spreman sam se srozati ispod svakog civilizacijskog nivoa.


Koje su moje komparativne prednosti u odnosu na druge kandidate za posao čijim ste nacifranim prijavnicama svakako zatrpani? Dosta sam neprijatne vanjštine, pa neću barkati sujetu redakcijskih lepotana, niti im biti konkurencija u šarmiranju dekoltiranih pripravnica zbog kojih se ovakav konkurs, iskustvo mi govori, uglavnom i ustrojava. Dakle, ne bih se mešao u postavljanje, centriranje i prelom teksta, u sve te rabote za koje je neko puteno žensko, a pri tom i iznimno misleće biće, svakako podesnije.

Vredan sam kao tekunica, naivan do nepromišljenosti, podatan da me se nasankava nebrojeno puta, a da u oku zadržim onu nadređenima tako dragu pseću vernost. Jak sam do krajnjih granica slabosti. Zadovoljavam se (sam i dosta redovno) malim znacima pažnje i tašanjem po ramenu. Mogu da delam kao deo dobro uhodanog tima, a opet, isti mogu i da podrivam, već po želji nalogodavca. Veliki sam vernik, na usnama mi uvek utešiteljska reč duhovne okrepe. Savijam grbaču bez roptanja, obraz mi je tvrd kao krampon, ne pravim pitanje oko platnih razreda, nisam sklon samoisticanju, pa neću nikom upadati u narcisoidne vrtloge. Slepo obožavam autoritete, volim kad me grde ili karaju bez razloga. Svaka pepeljara koja me pogodi u čelo samo ustoličuje moju odanost.

A, da, rođen sam 26.06.1973, izleteo sam nogama napred, kako računam da ću se i odjaviti s ovog sveta. Moja prva fotografija (koju prilažem za novinarsku legitimaciju) prikazuje me kako barkam prstima žitki sadržaj pelene, što simbolično pokazuje da ću se smelo uhvatiti u koštac i sa ne baš miomirisnim problemima našeg društva. Porodično stablo mi je načičkano petokrakim spomenicama, ali ako zatreba da se naći i koji pobočni suvarak u četnicima, domobranima i (što je sad na popriličnoj ceni) Mitinim zborašima.

Do prevrata nisam bio član nijedne političke parije, ako ne računamo petoljetku u JUL –u, a i to iz koristoljublja i snishodljivosti. No, već od 6. oktobra simpatizer sam opozicije, što mogu potvrditi članskom kartom DSS – a broj 217, u čijem se čvornovatom krilu aktivirah znatno pre mnogih potonjih ministara.

Nisam krivično gonjen, nemam policijski dosije, ali su zahvanjujući mojim podnescima (uvek jezički i moralno ispravnim) mnogi dosijei nabrekli. Isti posao, po dogovoru, mogu preuzeti i u redakciji, biti oficir za vezu između portalske vrhuške i UDBE, jer uvek se nađe neko ko telefonira u inostranstvo, nosi firmirani veš, pije ruska pića, šalje SMS – ove u Vatikan ili krišom konzumira Kuran časni.

Nemam nekih vidljivih izopačenosti, pristojno sam pismen, ne kucam sve malim slovom, kao neki bloger. Bračno sam i seksualno situiran, a vernost supružnici oročio sam do 2066, kad mi ističe 109. rata zajedničkog kredita za stan u visokom suterenu, preko puta deponije.

Jedini moj problem je inspiracija. Znam da su novinari univerzalne neznalice, da je svaki tekst leptirak koji živi tek jedan dan, ali najteže mi je opredeliti se kamo uperiti svoju nauljenu penkalu, pre nego što se rasuši?

Tjah, o čemu da piše prosečan čovek koga je Bog obdario samo silnom i, bojim se, neostvarivom željom. Ja sam čovek tupoglav, ne preterano intelektualno alav i, zašto da se lagimo, ima boljih i ima ih mnogo! Ipak, pripremajući se za ovaj sudbinski dan, koji će usmeriti moj budući život i obasuti ga zlatnom kišom valutnih kapljica, napravio spisak ovozemaljskih slasti o kojima bi se moglo pisati da je pameti i veštine.

Rubrika o dokoličarenju, hrani, piću?

Nemam vodeni krevet, ne budim se uz sveže isceđenu narandžu koju mi prinose mlade, pohotne ruke, ne sisam celu noć bakelitne gombice pirsinga. Zaspivam i budim se u znoju, a teško da bi neko želeo tumačiti moje dnevne i noćne košmare. To je prošlo kod Kafke onomad i više nikad.

Jedem, nije da ne jedem, ali zbrkano, bez reda i sistema. Znam da prepoznam batak i trticu, ali ne znam šta je pohovanje, pirjanje, garniranje i ostala čudesa koja svaki vaš kolumnista drži u malom prstu leve noge. Čak ni vino ne muljam  po ustima. Štaviše, sramota je reći, vino prezirem. Pijem ga u krajnjoj nuždi – na svadbama dok čekam da se mladenci i gosti umore od suludog poskakivanja o kojem takođe nemam pojma. Ne pamtim kad sam odveo suložnicu na škembiće u neki bolji restoran koji, recimo, ima stoljnjake i nerascvetale čačkalice.

Seks?

Bolno sam svestan da ima mlađih, gipkijih i iskusnijih, pa i talentovanijih za priču o tome. Ono što u seksu nisam kapirao pre dvadeset godina ne shvatam ni sada. No, to više i nije toliko bitno. Sve nove tehnike razasute po časopisima i pučkoškolskim udžbenicima nisam ni kušao, i šte se valjanja pod plahtama tiče svaki provincijski franjevac ima više iskustva od mene. Pisati o toj temi teže bi mi bilo nego nadskočiti Sergeja Bupku (ako se još, jelte,  takmiči. Sport, naime, ne pratim dobro).

Putovanja?

Znam da to intelektualci vole da čitaju. Ja nemam pasoš, a trideset peta, šesta mi je tek! Ma i nisam ja za putovanja. Mučki se pakujem, kidam cibzare, trpam nepotrebno, zaboravljam nužno. I kad odem u neki veći grad stalno se džepkam, prebrajam, presipam siću, blenem u prolaznike, javljam se nepoznatima, privlačim pažnju...U autobusu se sklupčam, privijem uz prozor. Kondukter je za mene Bog, a vozača ne smem ni da pogledam. A kad razmišljam o paklu  pred očima mi je uvek - aerodrom. No, to je i za redakciju dobro, jedan manje u redu za putne troškove.

Nauka?

Mogao sam da napabirčim podatke, pišem o barzansakim parametrima, jezgru atoma, parafinskoj rukavici. Bojim se, navući ću na vrat dokone stručnjake ili svevedeće internetlije koji samo čekaju da im neko štrpne u ekspertsku sujetu pa da ga iskasape.

Kao što vidite - situacija nimalo zavidna. Ne znam ništa, ali o tome znam sve.

Dajte mi neku ideju, neki otpadak od teme, oglodanu kost. Šta je vama doći do priče? Vi živite svetski, dišete punim plućima, a ne ko ja na škrge. Vozite skupa kola duga kao otok, šestarite metropolama i susednim lažnim državama, drapate najbolje dame, pijete najskuplja pića... Eh, pusto srpsko...

Kad sam već počeo, da i dovršim sa sobom: nisam stekao ni nasledio kuće, kola ne vozim, osim u mislima, pa dajte makar ovo, tim pre što sam na rubu novčanog bezdana. Imam ja novinarskog iskustva, piskarao sam tu i tamo, uglavnom za tanjir providne čorbe. Avaj, kad zatražiš neku opipljiviju zahvalnost, urednici se uspaniče kao da si im turio kašikaru pod košulju. Znam da je ovo mrčenje tastature dobro plaćeno. Mene novac ne zanima u meri većoj nego što mogu da potrošim. Jedno sam, međutim, naučio – žurnalizam nije ništa drugo nego naizmenično hvalisanje i izvinjavanje. Eto, pomozite zato istraživačkom novinarstvu. Ako to ne, pomozite barem ubogom alkoholičaru.

Svi mi kažu: - Zašto baš Marginalac? Idi na sajt Srpske političke zamisli, čeka te „Pravda“, doskoči u NIN, sad je i VREME otvoreno tri prsta?! Bićeš kolumnista, slikaće te za Dnevnik i TV – debate. Ne vredi, pre bih se bacio s zelenog oraja kad bi dole bio mekani madrac, nego pristao na kompromis. Ovo sam zacrtao i basta! Zato, zaista vam kažem, dajte mi taj sudbinski okrajak sajta, neki znak, gorući grm nade, bilo šta. Samo prekinite ovu muku i nesvitanje.

Srdačno Vaš:

*****

(ime, prezime, bivak i ostale mere
poznati re(d)akciji)

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3502488
ETNA