Vodorige i himere

Vrednovanje: ONONONONOFF / 6
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
04. 10. 2014.

straža nad Parizom

Vizantijski car simp(tom)atičnog nadimka, Mihailo II Mucavi, početkom IX stoleća poklonio je franačkom "kolegi" Luju Pobožnom spise Pseudo - Dionisija Areopagita. Zahvaljujući prevodu i komentarima Jovana Irca (Johana Skota Eriugene) , Corpus Areopagiticum snažno je uticao na kulturu Zapada, između ostalog i na estetiku. "Teologija Pseudo-Dionisija, u interpretaciji Johana Skota, otvorila je vrata estetici nakaznog i jezivog koja sve više počinje da osvaja prostor zapadne umetnosti... Poredak je taj koji je lep, a univerzalnom poretku su potrebne, zarad ravnoteže, i ružne stvari, uključujući i čudovišta i demone". *

U vreme kada je počela gradnja katedrale Notr Dam u Parizu (sredina XII stoleća) izvođači radova svakako su bili dobro upoznati sa tada aktuelnim estetskim svetonazorima , te su ih, uprkos ogromnom probijanju svih rokova (katedrala završena tek 1345. godine) , prilježno ugradili u poetiku velelepne građevine. Malo ,prirodno ostrvo na Seni odabrano je za lokaciju hrama koji je, još od svog nastanka, budio ogromno interesovanje - volj' vam zbog izuzetne lepote, volj' zbog neobičnih kamenih stvorenja i ukrasa svuda po sebi. Dug period izgradnje ostavio je na zgradi mnoštvo različitih tragova, pa je Viktor Igo, njen najpoznatiji "biograf" Bogorodičinu crkvu označio kao građevinu prelaska romanskog u gotski stil. Od Igoovog vremena (bezmalo 200 godina) predivna građevina nije se izmenila previše - čim kroči na veliki trg ispred nje, čovek zanemi od lepote , prevashodno zapadne fasade, zaštitnog znaka katedrale.

Stižemo iz pravca stanice Saint-Michel - Notre-Dame rano ujutro i začuđeno primećujemo da na trgu nema nikakvih redova. Ulaz u katedralu se ne naplaćuje, te se bez problema probijamo do glavnih vrata. Zaboravivši da na glavi imam kapu, nonšalantno prolazim pored upozorenja da se unutra može samo gologlavo. Radnik obezbeđenja učtivo mi se obraća, pokazujući rukom u pravcu moje glave. Još uvek ne shvatajući u čemu je problem , gledam ga začuđeno. Za svaki slučaj, pipam poveću izraslinu na sopstvenim ramenima. Osetivši obod kačketa, povezujem sve u deliću sekunde. Skidam kapu, izvinjavam se zbog nepažljivosti i ulazimo unutra.

unutrašnjost katedrale

Unutrašnjost katedrale sva je u toržestvenom spokoju. Vidno su istaknute molbe posetiocima da ne podižu buku i na taj način remete mir vernika koji su se udubili u molitve. Zatvorivši oči, suočavam se sa navalom asocijacija iz prošlosti - evo, baš ovde, na ovom mestu, papa Pije VII je , pre 210 godina, krunisao Napoleona Bonapartu za francuskog cara. U godinama revolucije hram je oštećen i zapušten do neprepoznavanja, pa su početkom XIX stoleća uloženi ogromni napori da se , zarad Bonapartinog krunisanja, Bogorodičina crkva što temeljnije preuredi. Arhitekte su u tome toliko uspele da je jedan onovremeni cinik zajedljivo primetio da "bog neće sam sebe prepoznati". Scenu krunisanja, naravno, zamišljam baš onakvom kakva je na čuvenoj slici Žak - Luja Davida (eno je nedaleko, u Luvru) - Napoleon u sredini, stavlja krunu na Žozefininu glavu, papa sedi sa strane i uglavnom statira.

krunisanje

Domunđavanje i došaptavanje sveprisutnih kineskih turista vraća me na početak XXI stoleća - tridesetpetogodišnji general u hermelinskom plaštu iščezava, ispred nas je sada ljubazni radnik zadužen za informacije. Postavljamo mu pitanje koje će on, sirotan, samo tog dana čuti makar hiljadu puta - kako da se popnemo na vrh tornjeva? Upućuje nas na ulaz koji se nalazi na severnoj strani katedrale.

A na severu - brojne prodavnice suvenira i ogroman red. Pešačimo prema kraju kolone i kad smo već izgubili svaku nadu, dobrih dvesta metara od ulaza, s olakšanjem konstatujemo da nema više nikoga. Stajemo u red, do zuba naoružani gotovo monaškim strpljenjem. Među brojnim jezicima prepoznajem mađarski - porodica ispred nas (iz Budimpešte, ispostavilo se) divani sve u šesnaest, pa se na trenutak osećam kao kod kuće, onako vojvođanski. Utisak osetno pojačava dečak koji, došavši do sredine reda, doziva roditelja na čistom srpskom:

"Tata, tata, kraj reda je skroz tamo".

"Vidim, vrati se ovamo, ne vredi" - odgovara razočarani čovek, shvativši da bi čekanje moglo potrajati.

Zlatno pravilo unutar pariskih redova dosta je jednostavno - dobro pogledajte ljude iza i (naročito) ispred sebe. Potrudite se da im zapamtite fizionomiju, godine starosti , a ako progovore - i jezik kojim se sporazumevaju. Činimo to odmah i konstatujemo da se iza nas nalazi stariji bračni par koji razgovara na španskom , a ispred nas već pomenuta mađarska porodica iz Budimpešte. Nepunih desetak minuta kasnije španskih penzionera nema nigde, a na njihovom mestu iznikao je par veoma mladih Francuza, zauzet neprekidnim razmenjivanjem nežnosti. Neka ih, nek se deca ljubakaju, ionako je to iza nas, razmišljam dok primećujem da neki ljudi pokušavaju da mi se obrate, pokazujući na dve mlade devojke što su se odjednom pojavile i stale pored nas, praveći se da su tu oduvek. E, sad, zašto su kolege iz internacionalnog reda ocenile da bi najbolje bilo da se baš ja obratim devojkama - ne znam. Može biti da je presudnu ulogu imala moja fizionomija pakistanskog podmetača bombi, ili pak svadljivi, mrzovoljni pogled koji svi nesvesno ponesemo iz Srbije i koji sasvim izbledi tek posle dve -tri nedelje neizloženosti čarima naše ljubljene domaje.

notr-da, pravo hram

Kako god, pošteno sam se prihvatio posla. Obratio sam se devojkama na ne odveć sjajnom engleskom, pokušavajući da im skrenem pažnju na to da je kraj reda dosta daleko od nas i da bi trebalo da se nalaze tamo, a ne ovde. One su se, naravno, pravile da me ič ne razumeju, sve vreme veselo zagledajući brošure u svojim rukama. Kada su videle da ne odustajem lako (Srbin i prepirka, priča o žabi i vodi) odabrale su novu taktiku. Progovorile su, verovatno ubeđene da ih neću razumeti:

- Мы были здесь...

Tu smo, reko', pa to mi kažite! Rusijo, majčice, da l' da padnem ničice (pred tvojim kćerima), ovde, u srcu Francuske, kuda sa ovom navalom panslovenske miline, šta reći a ne ukaljati veličinu momenta...Ili, ipak, biti pragmatičan? Pragmatičnost, jakako:

- Извините, Bы не были здесь. Говорите по - русски ?

Izrazi lica odavali su ogromnu iznenađenost devojaka. Poslednja stvar koju su očekivale bila je da će im se neko obratiti na maternjem jeziku. Uvidevši da je njihov trik razotkriven, pokunjenih glava uputile su se prema kraju reda. Nije to potrajalo baš dugo , jer su se udenule nekih desetak metara iza nas, pored manje svadljivih i neuporedivo nezainteresovanijih turista, kojima je naš kratak razgovor verovatno ličio na neku žučnu raspravu među ludim Rusima. Ni moja okolina nije bila previše oduševljena onim što sam doživeo kao podvig, te sam umesto zahvalnog tapšanja po ramenima (i nekog sitnijeg ordena, takav je red!) dobio tek nekoliko učtivih osmeha. Tako vam je to, Zapad je oduvek umeo zavaditi slovensku braću i posle se praviti blesav. Eh, živote, nadničaru!

Sat i po čekanja prolazi brzo, što zbog uzbudljivih dogodovština što zbog očaranosti figurama iznad naših glava. Cela severna fasada načičkana je vodorigama, jezivim čudesnim bićima što okomito vise, čuvajući hram od uticaja mračnih i zlih sila. Ova fantastična bića su, u stvari, prvobitno bili odvodi koji sprečavaju kišnicu da se sliva niz fasadu i temelje. Vremenom je većina njih izgubila osnovnu funkciju i ostale su figure u obliku stvarnih ili izmišljenih životinja i čovekolikih kreatura . U arhitekturi postoji i poseban termin za vodorige koje imaju samo dekorativnu funkciju - to su groteske. U jeziku je ovaj termin, naravno, rezervisan za nešto drugačije pojmove, ali to je sasvim druga tema.

himere

Penjanje uzanim stepenicama ka vrhu južnog i severnog tornja katedrale Notr Dam jedna je od onih stvari koje se, bez preterivanja, željno očekuju celog života. To je kao kada biste klincu očaranom Divljim zapadom tutnuli u ruke kolt Vajata Erpa ili pak dete što je „20.000 milja pod morem“ pročitalo deset puta pustili pravo u „Nautilus“. Pariz je grad koji nudi milion stvari i svaki čovek ima različitu listu prioriteta. Ako bi se mene pitalo, sem Ajfelovog tornja, Luvra, Versaja, Trijumfalne kapije i ostalih planetarno poznatih lokacija, najsnažniji simboli grada svetlosti (iz krajnje subjektivnog ugla) svakako su baš ove stepenice, kojima je nekada koračao Kvazimodo (a u ovom trenutku Kvazimudo) , gargojli koji nas očekuju čim se uspentramo, plus onaj predivni, ogromni sat lociran na vrhu zgrade u kojoj se danas nalazi muzej Orsej. Uzbuđenje zato neprekidno raste, duž svakog od 400 basamaka . Stepenište je veoma uzano, dovoljno za prolaz samo jednog čoveka. Trudnicama, osobama koje imaju problema sa vrtoglavicom i srčanim bolesnicima ne preporučuje se ova vrsta planinarenja. Jedna starija gospođa, Amerikanka, ipak se otisnula u avanturu i sada se grčevito drži za klizav zid, na sredini stepeništa, pokušavajući da dođe do vazduha i izvinjavajući se ostalima u malobrojnim pauzama kada do daha dođe. Posle izvesnog vremena prikuplja snagu i nastavlja ka vrhu. Zajedno sa njom i mi.

Ponovni izlazak na dnevnu svetlost je impresivan. Nalazimo se na 46 metara iznad zemlje, na terasi nazvanoj „The chimera gallery“. Odavde se, makar u arhitektonskom smislu, vidi gotovo sve – bogati gotski ukrasi („finial“ na engleskom, „крестоцвет“ na ruskom), gargojli i himere, među kojima je najpoznatija „Stryga“, kameno stvorenje koje sanjivim pogledom netremice bdi nad gradom. Ovde je gužva za fotografisanje najveća – prostora ima premalo, a ambicija ka fotografskom ovekovečavanju, pak, previše. Pokušavajući da jednim kadrom uhvatim baš sve, leđima se sudaram sa nekim. Okrećem se i prepoznajem našu poznanicu iz reda, Budimpeštanku. Sad je vreme da upotrebim ono malo znanja iz mađarskog:

- Bocsánat...

Moje izvinjenje na lošem mađarskom ipak nailazi na oduševljeni smeh njenih sinova. Bivam upozoren da mi rečenica nije kompletna i brzo se ispravljam:

- Bocsánat asszonyom.

Sinovi se i dalje smeju, a gospođa mi učtivo klima glavom, potvrdivši da je razumela ono što sam rekao. Šta ti je Pariz, i od srpskog tutumraka napravi poliglotu!

tri čudovišta

Put nas vodi dalje, pored mesta na kojem se nalazi „Emanuel“, najveće zvono katedrale, postavljeno u XVII stoleću. Emanuel je težak 13 tona i oglašava se samo na velike katoličke praznike . Danas nije jedan od njih, srećom, jer da nekim slučajem grdosija počne sa zvonjavom, nastala bi sveopšta bežanija. Još jedne stepenice i evo nas na vrhu južnog tornja – sa njega se nesmetano vide sve četiri strane Pariza. Na zapadu dominiraju Palata pravde, Luvr i Trijumfalna kapija, severom gospodari , bez konkurencije, Monmartr, zgrada francuske Nacionalne biblioteke je na istoku, dok se na južnoj strani izdvajaju ulice Latinske četvrti i Panteon. Prošetavši još malo vrhom tornja, polako krećemo ka stepenicama i spuštamo se nazad. Izlazimo na južnoj strani i sa zaprepašćenjem konstatujemo da je red za ulazak u katedralu (onaj kojeg uopšte nije bilo kad smo došli) ogroman. Eto još jedne potvrde o prednostima ranoranilaštva. Sedamo na betonski uzvišenje, vadimo iz ranca sendviče i uživamo u neponovljivosti trenutka – iza naših leđa valja se Sena, ispred je  trg krcat ljudima, a sa naše desne strane katedrala sa kojom smo se tako lako i tako brzo zbližili. Tražiti više od života bilo bi nepromišljeno. Možda čak i bezobrazno.

________________________________________________

*Irina Radosavljević : "Da li to đavo sedi na crkvi", Pravoslavlje, novine srpske patrijaršije

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2386818
ETNA