Početna stranica arrow Srećno, Kekec arrow Do vrha i nazad (Ajfel liftom)

Do vrha i nazad (Ajfel liftom)

Vrednovanje: ONONONONON / 4
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
01. 09. 2014.

pogled sa cdm

Jeste opšte mesto. Gotovo ogrezli stereotip. Pomalo ozloglašeni simbol predvidivosti. I mamac za skorojeviće.  Gomila gvožđa oko koje se tiskaju nepregledne kolone radoznalaca izduženih vratova, što se propinju na prste poput tek prohodale dece željne upijanja svakog detalja. Prosečan  posetilac Pariza potrudiće se da odvoji nekoliko sati ne  bi li  se tu neizostavno  pojavio. Problem je u tome što gostiju u francuskoj prestonici  ima neverovatno mnogo, pa je gužva oko metalne kule uvek pogolema. Zato su vam  za Ajfelov toranj u avgustu  potrebni živci pokerskog šampiona. Bar vam se tako čini ako se oslanjate na priče , kojih ste se, slava Svedržitelju, svakako naslušali. Život, pak,  ne bi bio to što jeste da ne ume maestralno pobiti sva naša predubeđenja ili predrasudice bazirane na naizgled čvrstim premisama.

Stvarnost je, na sreću, sasvim druga kategorija. Ili se, u našem slučaju, radilo o srećnijem mešanju karata. Kuli se može prići iz nekoliko pravaca, koristeći različita prevozna sredstva i sa njih se skotrljati bar na dve - tri stanice. Odabrali smo onu dužu, ali samim tim i uzbudljiviju maršrutu  - metro 10 napuštamo na stanici Javel André-Citroën, na aveniji  Emila Zole. Nekoliko koraka dalje i već smo blizu obale Sene, izlazeći na Quai André-Citroën. Zaokupljeni rečnim opservacijama vizuelne prirode, gotovo da ne gledamo ispred sebe. U jednom trenutku oči se otimaju i kreću niz ulicu (već smo u Quai de Grenelle). Uzvik prošaran neskrivenim uzbuđenjem otima se čak i deklarisanim cinicima - vrh tornja jasno se vidi, a prvi utisak je da je manji (toranj, a bogme i vrh!)  nego što smo ga zamišljali. Istina je da smo još uvek relativno daleko i tek izlaskom na  Quai Branly stiče se realan utisak o veličini građevine pred nama. Tačno naspram Pont d'Iéna, mosta koji spaja levu obalu Sene (onu na kojoj se nalazimo) sa suprotnom stranom i distriktom Trokadero, izlazimo na veliki plac  na kome se, avaj, zaista tiska nepregledna kolona ljudi, formirajući duge i vijugave kolone. Ništa čudno - svi smo tu da bismo videli najposećeniji turistički objekat na svetu, čija je vrednost (u jednoj italijanskoj studiji od pre nekoliko godina)  procenjena na oko 400 milijardi dolara.

ajfel 1

Princip je dosta jednostavan - postoje redovi za liftove ispod tri  osnove tornja (istočni, zapadni i severni stub). Opredeljujemo se, vođeni tradicionalnim srpskim običajem, za zapadni ,  i stajemo na kraj ogromnog reda. Čini se da će čekanje potrajati večno, pa se ni ne bunimo previše kada se, koji minut kasnije, ispred nas instaliraju, pravo niotkud, članovi tročlane porodice - muž, žena i dečarac im . Uprkos prvobitnom pesimizmu, nema razloga za zebnju - red se pomera iznenađujuće brzo, a zahvaljujući šarolikosti jezika, kultura i običaja unutar njega, vreme prolazi munjevito. Iznenađujemo se stoga kada shvatamo da smo čekali sedamdesetak minuta pre no što smo stigli ispred linije koja označava mesto gde se kupuju ulaznice - do II nivoa (sprata)  9, ili do vrha 15 evra. Razdragan što sam stigao na red, najzad pravim taj odlučujući korak preko žute crte (odmereno, državnički, jednom rečju - srpski, bato!) , kad, gle čuda - ispred mene odjednom izroni poznato lice. Brzo shvatam da se radi o glavi porodice, iste one koja se ispred nas ubacila u red za čekanje. Gospodin u četrdesetim godinama mi se obraća na veoma pristojnom engleskom i učtivo mi skreće pažnju na to da je on ispred mene. “E, nećeš ga majci”, vrišti svadljiva Srbenda u meni, ali se trudim da moj ton bude učtiv. Objašnjavam da oni zapravo nisu bili ispred nas, nego su se tu ubacili, te da nema smisla sada o tome raspravljati. Sagovornik gleda kroz mene, kao da se obraćam jednom od šrafova na tornju i najzad progovara:

- I don’t understand...

Parna mašina unutar mog stomaka jedva zadržava poklopac , uši poprimaju crvenu boju, ali ipak zadržavam prisebnost. Ovu sam bitku izgubio, jer zaista nema smisla raspravljati se sa egzemplarima bezobraznosti poput ovoga ispred mene. Ne uspevam se do kraja savladati i ipak mu odgovaram:

-  I think you do…

ajfel 2

On se okreće prema supruzi i i na svom maternjem, francuskom, izgovara nekoliko ne baš afirmativnih reči o meni, dočim i ja ne ostajem dužan, cedeći kroz zube politički nekorektne fraze tipa “galski fićfirić” i “arogantni kabadahija”. Situacija se ubrzo smiruje  i sa ulaznicama koje vode do vrha čekamo u novom redu, za liftove. Moj sagovornik , sa porodicom, klati se sa noge na nogu, tik ispred mene.

Liftovi ne voze direktno na vrh, nego se zaustavljaju na II nivou, gde je pogled na Pariz već veličanstven. Posmatran sa 115 metara visine, grad ne gubi ništa od svoje magičnosti - naprotiv, odavde se još bolje uočava vizija tvorca modernog Pariza, arhitekte Žorža Ežena Hausmana, pod čijim je nadzorom  sredinom XIX stoleća  Pariz iz srednjovekovne naseobine prerastao u moderan grad.  Striktne Hausmanove norme gradnje, kao i nedvosmislene instrukcije u vezi sa izgledom i visinom pariskih zgrada,  sa 2. sprata Ajfelovog tornja dobijaju potpuni smisao - grad je, gledan odavde, skup pravih linija i identičnih zgrada, koje vode ka nekoliko važnih tačaka. Jedna od najvažnijih  je svakako Trijumfalna kapija, prema kojoj se, na suprotnoj obali Sene,  sliva nekoliko linija, zapravo velikih bulevara. Hausmanova uloga u profilisanju modernog Pariza dosta je kontroverzna - jedni ga veličaju, dok mu drugi pripisuju razne nepodobštine. Optuživan je da se tokom radova na preuređenju Pariza enormno obogatio, toliko da je Ernest Renan, Hausmanov suvremenik, pisac i filozof, duhovito prokomentarisao da je zarad radova u francuskoj  prestonici moralo nestati čitavo jedno ostrvo u Bretanji, čiji je kamen upotrebljen kao građevinski materijal. Kako god, to je ponajviše unutrašnje pitanje samih Francuza u koje se, iz elementarne pristojnosti, ne bi trebalo mešati. Iza Hausmana je ostao grad koji sa II nivoa Ajfelovog tornja oduzima dah, 120 godina posle smrti čuvenog, 190 cm visokog  arhitekte.

ajfel 3

Kad smo već kod Francuza, da vidimo šta radi naš poznanik, ilegalni upadač u redove. Pogodićete - za uspenje ka vrhu tornja neophodno je stati u red za novi lift. Dole na zemlji ostavili smo sunčano i prijatno vreme, ali na 115 metara visine stvari se, u meteorološkom smislu, radikalno menjaju - duva hladan vetar, izazivajući ledenu jezu svima koji su u kratkim rukavima, majicama na bretele ili suknjama (šta je, žene, šta je, Škoti?!) . Ljudi disciplinovano čekaju u redu, a naš poznanik, zajedno sa suprugom i sinom, nečujno se ubacio negde u prvu trećinu, potvrđujući samo da ono što se desilo na zemlji, ispred blagajne , nije bio incident. Čovek je jednostavno nepopravljivo bahat, pa mi je na momenat žao što svoju tačku nije pokušao izvesti na mestu gde su u redu čekala desetorica balkanskih rmpalija, tek toliko da mu, internacionalnim jezikom,  objasne neke stvari o tome šta je pristojno a šta ne.

Vrh Ajfelovog tornja nalazi se na respektabilnih 276 metara iznad zemlje. Sa ove tačke bivstvovanja ispostavlja se  da je ono što je duvalo na 2. spratu bio blagi povetarac u poređenju sa orkančićem što šiba na vrhu. Postoji, srećom, i zatvoreni deo, u kome je neuporedivo prijatnije i kroz čije prozore se odlično vidi grad. Tu je i dosta verna replika kabineta Gustava Ajfela, opremljena onako kako je izgledala i za života inženjerevog. U kabinetu se nalaze tri ljudske figure, koje predstavljaju Ajfela, njegovu ćerku Kler i slavnog američkog pronalazača Tomasa Edisona. Među stvarima u kabinetu, pažljivijim osmatranjem može se uočiti i gramofon, primerak koji je Edison poklonio svom francuskom prijatelju.

Pogled sa vrha jeste spektakularan, ali je, zbog visine, manje jasan od onog sa 2. sprata. Ljudi stvarno izgledaju kao mravi, a parkovi i zgrade čine se neprirodno malim i svetlosnim godinama dalekim. Dominantni su, i dalje, Trocadero na severozapadu i Champ de Mars, najveća javna zelena površina u Parizu, koji se proteže daleko ka jugoistoku. Da li zbog mnoštva impresija, stajanja u redovima ili jakog vetra, posle 10 - 15 minuta na vrhu tornja znatiželja polako ali sigurno popušta i javlja se (valjda prirodna) želja da se stane obema nogama na čvrsto tlo. Još jedno čekanje u redu (mog francuskog prijatelja nema nigde, davno se taj vratio) i ponovni dolazak na 2. sprat. I tu je formirana kolona, pa se prema podnožju krećemo sporijim, ali manje prometnim putem - stepenicama. Ispred nas dve oduševljene Amerikanke ne prestaju sa razmenom doživljaja, a iza nas grupa ćutljivih ljudi, čije neprogovaranje znatno oteževa posao identifikovanja nacionalnosti. Bol u butinama i listovima nagoveštava skori kraj puta i  eto nas ponovo na zemlji.  Sada može da se razmišlja i o rečima glavnog inženjera zaduženog za bezbednost posetilaca, koji je u jednoj emisiji BBC-ja o Parizu izneo neverovatan podatak da bi iza Ajfelovog tornja, kada bi se, daleko bilo, istopio do svoje osnove, ostalo zgarište visoko jedva šest  centimetara.

autor na vrhu

Gustav Ajfel bio je, kažu, genijalan graditelj mostova, a zaslužan je i za konstruisanje unutrašnjsoti Kipa slobode, francuskog poklona Sjedinjenim Američkim Državama. Kao inženjer  ostavio je  svoj potpis na dva najpoznatija simbola u dva najznačajnija grada savremenog sveta - Parizu i Njujorku. Za  života, Ajfel nije doživeo da vidi zgradu višu od svoga tornja. Pedantni ljudi su izračunali da  je da je do danas njegov arhitektonski poduhvat, izgrađen za Svetsku izložbu 1889. godine, videlo  neverovatnih  250 miliona ljudi. Ako to nije najbolja moguća potvrda uspešnosti nečijeg rada i svrsishodnosti njegovog bivstvovanja, šta jeste? Ako Ajfelova kula nije najpoznatiji simbol Pariza i jedna od globalno najprepoznatljivijih građevina , šta jeste?

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2416824
ETNA