Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Dvanaesti odlivak (Slovo o Rodenu)

Dvanaesti odlivak (Slovo o Rodenu)

Vrednovanje: ONONONONON / 3
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
19. 08. 2014.

potpis

Jednom razmotano, asocijativno klupko može nas odvući u mnogo neočekivanih i naizgled odavno zaboravljenih  pravaca. Uverio sam se u to silazeći sa metroa 13, na stanici Varenne, dok sam omađijan blenuo oko sebe i  upijao  šarm pariskih zgrada i trgova.  Prateći jasne upute ka Muzeju Roden, prizivao sam u misli  događaje  od pre dvadesetak  godina - dobroćudnom profesoru na vežbama iz svetske književnosti glavna opsesija bila je melodičnost stihova Rajnera Marije Rilkea. Rilke piše tako da se njegovi stihovi mogu odsvirati na violini : ti-ta-ti-ti-taa-taaa-taaa….Slušam ćemane približavajući se zgradi nekadašnjeg hotela Biron, nimalo impresioniran izgledom  sa ulice. Deluje tesno, skučeno, kao da unutra ima mesta za svega nekoliko prostorija. Teško mi je i da zamislim da su tu nekada živeli Žan Kokto, Anri Matis, Isidora Dankan i Klara Vesthof. Klara se kasnije udala za Rilkea, koji je o Rodenu napisao sjajnu studiju i, što je za ovu priču još važnije, velikom francuskom umetniku  skrenuo pažnju na zgradu hotela “Biron”.

Očaran baštom i pogledom na nju, Roden 1908. godine zakupljuje gornji sprat i pretvara ga u svoj atelje; tri godine kasnije cela zgrada koristi se u iste svrhe. Da bi rešio komplikovane pravno - finansijske odnose, Ogist Roden ponudio je 1911. godine vlastima nešto što one nisu mogle odbiti - zaveštanje svih svojih dela, pod uslovom da ona trajno ostanu u zgradi hotela “Biron”, koji se ima preimenovati u “Muzej Roden”. Roden umire februara 1917, a muzej sa njegovim imenom počinje sa radom dve godine kasnije. Niz asocijacija zatvoren. Ti-ta-ti-ti-taaa-taaaa.

Utisak stečen na ulici apsolutno je pogrešan - čim se prođe ulaz u muzej, pred nama se pojavljuje mala i lepo uređena bašta, u čijem središtu je, naravno, Rodenov “Mislilac”.  Ispred nje  zapravo je zgrada nekadašnjeg hotela, a iza hotela -  predivan park, za koji je teško utvrditi da li je lepši ili veći. Duž parka, pored staze, poređane su Rodenove skulpture, uz obavezan naputak dosadnim i navalentnim turistima da se ne penju na postamente. Desno od ulaza, u debeloj hladovini,  sede gosti kafea uživajući u spokoju parka koji je pre sto godina toliko začarao velikog Ogista. Tradicionalno promenljiva pariska klima u tom je trenutku iznimno darežljiva - zraci Sunca obasjavaju veliki travnjak u  njegovoj avgustovskoj  savršenosti; ogromni pravouganik na čijem je vrhu polukrug izgleda endemsko edenski. I pre nego što se uđe u zgradu nekadašnjeg hotela, lako je razumeti zašto je Muzej Roden jedini nacionalni muzej u Francuskoj koji se sam izdržava, na ovoliku oskudaciju.

meditacija

Doživljaj umetničkog dela, kao primarno intimna kategorija, nije nešto o čemu bi trebalo naširoko raspravljati, ali neka ostane pribeleženo da se autor ovih redova, iz razloga verovatno i njemu nepoznatih, u dvorištu najviše zadržao pored “Meditacije” i “Spomenika Viktoru Igou” . Možda je razlog neobjašnjivog magnetnog dejstva pomenutih skulptura činjenica da su obe datovane na april 1900. godine, što je neoboriv dokaz u prilog Rodenovoj produktivnsoti.

Ulaskom u zgradu u kojoj je Roden živeo i radio sve postaje mnogo ličnije, intimnije i direktnije. Ruka velikog majstora prisutna je u svim prostorijama, drveni pod škripi pod cipelama isto onako kako se savijao pre jednog stoleća, a oči posetilaca nemirno prelaze sa jednog eksponata na drugi. Unutra je malo sparno, ali koga to zanima pored ovoliko svedočanstava o rađanju i toku jednog  od najblistavijih umetničkih životopisa u istoriji naše civilizacije. Najveća gužva je, naravno, oko “Poljupca” i “Mislioca” u originalnoj veličini. Rad koji je Roden ocenio kao svoj “prvi zaista dobar”, “Čovek slomljenog nosa”, takođe je predmet velikog interesovanja i još jedna potvrda da prvobitni neuspeh ne mora da znači ništa - autor je dve godine uzastopno odbijen pokušavajući da svoju  skulpturu izloži u Pariskom salonu (1864. i 1865). Posetioci neumorno kruže, vraćajući se nekoliko puta na isto mesto, u strahu da bi im nešto moglo promaći. Prozor na spratu je otvoren i čim mu se priđe vremenska mašina se aktivira - eto nas na početku XX stoleća, na mestu na kojem je Roden shvatio da ovo mora biti njegov atelje, a kasnije i nesebičan dar Francuskoj i svim budućim naraštajima. Dok se gleda ka dole, teško je odoleti utisku da bi čak i apsolutni vajarski antitalenat (slobodno upirite prstom ka autoru teksta!)  pored ovog prozora  uspeo da iz mermera izvuče nešto što bi imalo neki smisao. Ono što je Roden radio sa kamenom, to je, naravno, neka sasvim druga dimenzija, ali možda se jedan od izvora njegovih umetničkih supermoći nalazio baš tu, na prozoru hotela “Biron” što gleda u  magičnu baštu, oivičenu stablima i tako senzacionalnu ušuškanu usred vreve ogromnoga grada.

bašta

“Čovek slomljenog nosa” svojevremeno je odbijen  jer se nije uklapao ni u jedan tada postojeći umetnički pravac. Rodenov muzej do svog je primerka došao tek sredinom XX stoleća, i to tako što je napravljen dvanaesti odlivak (od postojećih 11 nijedan nije bio u Parizu!), u skladu sa instrukcijama koje su ostale za Rodenom  Roden je svojim radom pokrenuo revoluciju, (p)ostavši avangarda u svakom smislu te reči - čak je i sopstveni potpis ostavio čovečanstvu u nasleđe kao javno dobro, nesvesno se unapred  izrugujući besomučnim zastupnicima  neodmerene zaštite autorskih prava, što će se namnožiti već sredinom XX stoleća (ko se pravi da ne razume o čemu se ovde radi, neka skokne na drugi kraj Pariza, do “Diznilenda” i kupi rajf za kosu svojoj devojčici za manje od 15 evra). Praktičnim delovanjem Roden nas je, kroz “Čoveka slomljenog nosa” i neke druge radove, neupitno ubedio u tačnost svoje premise da ono što je ružno u prirodi može da postane izuzetna lepota u umetnosti. Veliki umetnik  je uspeo u nečemu što se pre njega smatralo nepotrebnim ili nemogućim - od nedovršenosti je stvarao estetske obrasce. Stotinak godina posle Rodenove smrti, muzej sa njegovim imenom napravio je iskorak u tom pravcu - dva minuta posle njegovog napuštanja, jasno vam je da ste boravili u prostoru koji je dovršeni estetski obrazac. Rečima dobroćudnog profesora : ti-ta-ti-ti-taaa, taaaa…Rilke je pisao muziku, njegov prijatelj Roden klesao je život, emocije i duševna stanja.

Povratak u gradsku larmu je pomalo surov, ali linija 13 pariskog metroa i stanica Varenne više ne izgledaju isto, jer ni mi nismo iste one osobe koje su iz voza izašle pre dva-tri sata. Iza nas je sada iskustvo za višedecenijsko prepričavanje, a unutar nas umirujuća misao da nikada nije kasno za dvanaesti odlivak. Pogotovo  ako se on nalazi u vijugavim  hodnicima naše duše.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469333
ETNA