Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow 41 hitac i ostale priče

41 hitac i ostale priče

Vrednovanje: ONONONONON / 4
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
01. 02. 2014.

high hopes“Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?” - ako je neko, može biti, zaboravio ovo pitanje, hajde da se podsetimo zajedno: na njega se, 23. aprila 1998. godine, moglo odgovoriti sa “da” ili “ne”, na referendumu koji je na predlog predsednika SR Jugoslavije, rahmetli Slobe Slobode, raspisala Narodna skupština Republike Srbije. Izlaznost je bila izuzetno dobra, štaviše, fantastična – od gotovo 5.300.000 referendumlija (nepunih 74% biračkog tela) istorijsko “ne” reklo je 94,73% ponosnih građana. “Strani predstavnici” su ovu poruku toliko ozbiljno shvatili da je godinu dana kasnije, potpisivanjem kapitulacije (eufemistički nazvane “Vojno-tehničkim sporazumom”) Vojske Jugoslavije , problem Kosova i Metohije rešen. Trajno.

Zabavljeni svojim jadom i podjednako ugroženi od bomaba o’zgo i nekontrolisanih izliva (po druge) pogibeljnog patriotizma sa TV ekrana, poslednje trzaje XX stoleća preživljavali smo u serijama poluvitalnih tikova, tadašnjoj imitaciji bivstvovanja. Ništa van našeg blatnog brloga nije nas se ticalo, a ako bi, na ljutu muku, neke ružne vesti do nas i stigle, brzo bismo ih relativizovali poređenjem sa zlom koje nas je obavilo i ne popušta. Otupeli, besni i očajni, odlično smo se snalazili u misiji ubijanja poslednjih ostataka empatije. Zato ne čudi pojava svojevsrnog informacijskog vakuuma, specifične forme odbrambenog mehanizma, zadužene za isključivanje iz svih svetskih tokova. Mnoga je vest, bilo dobra ili loša, od jeseni 1998. pa do leta 2000. godine, minula pored nas kao što prođe životni vek vilinskog konjica - brzo i neupadljivo.

Da smo imali vremena za osluškivanje, možda bismo, u moru bitnih događaja, opazili buru koja se podigla nakon 4. februara 1999. godine, na mestu gde Sotona spava, jede i obituje - u srcu Sjedinjenih Američkih Država, preciznije - Njujorku, još tačnije - predgrađu poznatom kao Bronks. Tog dana je, u jutarnjim časovima, dvadesetdvogodišnji Amadu Dijalo (Amadou Diallo), imigrant iz Gvineje, stajao ispred svoje kuće (1157 Wheeler Avenue) i razmišljao o ko zna čemu, kada je pored njega prošao policijski Ford taurus. Četvorici čuvara reda (koji nisu nosili uniforme) nesrećni Amadu zaličio je na do zuba naoružanog afroamerikanca optuženog za seriju silovanja, te su mu prišli, tražeći od njega da “podigne ruke uvis”. Dijalo se uplašio, potrčao ka ulazu u kuću, pa su policajci, kako tvrde, mogli videti samo njegovu siluetu. Pokušavajući da sarađuje, mladić je zavukao ruku u džep, posegnuvši za novčanikom. Jedan policajac je viknuo “pištolj” i već nakon nekoliko sekundi beživotno Amaduovo telo ležalo je na zemlji, izrešetano brojnim hicima. Istraga je utvrdila da je na njega ispaljen četrdeset jedan metak. Policajci su prvobitno osuđeni, ali su na ponovljenom suđenju, izmeštenom van Bronksa, oslobođeni optužbi. Usledili su protesti, burna reakcija javnosti, rasprave, demonstracije i sve što već ide u takvim situacijama. Kirk Anderson, strip autor ubitačnog stila, sažeo je ceo slučaj u šest sličica:1. Amadu je crn zato što je takav rođen. 2. Sumniv je zato što je crn. 3 Jure ga zato što je sumnjiv. 4. Zauzima odbrambeni stav zato što je gonjen 5. Upucan je zato što se branio 6. Mrtav je zato što je crn.

Možda bi se prašina u vezi sa ovim slučajem vremenom slegla da o njemu nije progovorio čovek čiji se glas već decenijama izuzetno uvažava. Potrefilo se da se jedan od najvažnijih muzičkih događaja odigravao baš u to vreme - Brus Springstin ponovo je okupio E-street band i zajedno sa njim održao seriju spektakularnih koncerata pod zajedničkim nazivom Reunion tour. Egzaltirana publika u Atlanti 4. juna 2000. prisustvovala je premijeri potresne pesme koja je istog trenutka, prema Springstinovim rečima “pritsinula mnogo dugmadi širom Sjedinjenih Država”. “American skin (41 shots)” izvedena je i na konceratima u njujorškom Medison skver gardenu, upriličenim kao završni čin turneje, uprkos brojnim kontroverzama, protestima, pa čak i otvorenim zahtevima za bojkot Springstinovog stvaralaštva. Vođ jednog od najbrojnijih policijskih sindikata, Patrolmen's Benevolent Association (PBA), Patrik Linč(Patrick Lynch), potpisao je saopštenje u kome Springstina optužuje za “pokušaj udebljavanja sopstvenog novčanika ponovnim otvaranjem rana iz ovog tragičnog slučaja”. Gospodin Linč, naravno, nije našao za shodno da pesmu uopšte posluša. Na istu temu izvoleo se izjasniti i Howard Safir, visoki funkcioner njujorške policije, koji je za New York Daily News rekao da ga nije briga ni za Springstinovu pesmu , kaogod i muziku. Najdalje je otišao izvesni Bob Lucente, u tom trenutku čelnik njujorškog sindikalnog udruženja policajaca, ustvrdivši da je Brus Springstin “fucking dirtbag” i da svakako ide na listu za bojkot.

The Boss se, naravno, nije previše osvrtao na prašinu koja se podizala. I dalje je to bio isti onaj muzičar koji je, osamdesetih godina prošlog stoleća, glatko odbio višemilionsku ponudu poznatog proizvođača automobila da njegov planetarni hit “Born in the U.S.A.” bude upotrebljen kao muzička pozadina u televizijskoj reklami. Razlog koji je Springstina naterao na ovakav, iz perspektive mnogih suicidan korak, nerazumljiv je i neobjašnjiv ogromnom broju onih koji muziku danas stvaraju ili je samo konzumiraju. Naime, originalno nastala kao deo Springstinovog antologijskog albuma “Nebraska”, sa kojeg je, iz razloga konceptualnih, naknadno izbačena, pesma “Born in the U.S.A.” je na narednoj, istoimenij ploči, odbacila svoju minimalističku, akustičarsku odeždu, te je snimljena u obliku kakav danas poznajemo - pomalo himnično, sa jakim bubnjevima i praštećim gitarama. Takav aranžman zbunio je mnoge slušaoce i usmerio pažnju na sasvim pogrešne stvari - namesto da bude ono što jeste, gorka i oštra kritika američkog društva zbog vijetnamskog rata i tretmana njegovih veterana, “Born in the U.S.A” doživljavana je kao glorifikacija američkog načina života i patriotska muzička bomba upakovana u prepoznatljivo Springstinovo ruho. Baš zbog toga, The Boss je odbio da se ona koristi u komercijalne svrhe. Prostije rečeno, pokazao je nešto što bi rokenrolu trebalo biti svojstveno, ali se od njega davno odrodilo - stav. Ne onu vrstu izjašnjavanja protiv svih ratova u svetu, ili pak osudu egzotičnog diktatorskog režima, čime nas samozvani rokeri često zatrpavaju, već nedvosmislenu akciju odricanja od konkretnog, višemilionskog iznosa, zarad istrajavanja na sopstvenim idejama i porukama.

No, vratimo se našoj temi - “American skin (41 shots)” pesma je koja od svog nastanka ima ogroman politički potencijal, što automatski priziva i spektar najrazličitijih reakcija i tumačenja. Njima uprkos, a najvećim delom i zbog čvrstog konceptualnog (čak i ideološkog) opredeljenja, The Boss je birao trenutke kada će je izvoditi . Aprila 2012. godine, tokom Wrecking ball turneje, Brus Springstin pesmu posvećuje sedamnaestogodišnjem Trejvonu Martinu, novoj afroameričkoj žrtvi, tinejdžeru kojeg je u Orlandu ubioDžordž Cimerman, dvadesetosmogodišnji pripadnik građanske straže. Nekoliko meseci kasnije, 16. jula, Springstin ponovo izvodi pesmu na svom koncertu, ovaj put u znak protesta zbog oslobađajuće presude za Cimermana. Sa bine u Irskoj, pre uvodnih taktova “American skin (41 shots)” , The Boss nedvosmisleno traži “pravdu za Trejvona Martina”, čineći ono što je njegov zaštitni znak kroz celu karijeru - staje na stranu slabih, obespravljaenih, izgovara rečenice u ime miliona željnih boljeg i podnošljivijeg poretka. Bavi se, dakle, rokenrolom, u najboljem smislu te reči.

Iako se za nju može reći da je dosta poznata, studijska verzija pesme “41 shots” nije se našla na nekom zvaničnom nosaču zvuka sve do izlaska albuma “High hopes”, januara 2014. godine (live verzija uvrštena je na dva LP-ja, dok se studijska pojavila kao singl u vrlo ograničenom tiražu 2001. godine). Pojava smisleno, poetski i semantički zaokružene celine poput “High hopes” kao najbolja moguća vest obeležila je početak muzičke 2014. godine. Osamnaesti Springstinov studijski album , u nekoliko reči, predstavlja novo čitanje nekih od ranije poznatih naslova u kombinaciji sa, (bez)uslovno rečeno, novim ili ranije neiskorišćenim pesmama. Sem E-street banda, izuzetno bitan elemenat u konačnoj slagalici predstavlja učešće Toma Morela, nekadašnjeg gitariste grupe Rage Against The Machine (RATM). Morelova gitara i vokal dali su neverovatnu energiju i potpuno drugačiju dimenziju pesmi “The ghost of Tom Joad” , Springstinovom standardu prvobitno snimljenom 1995. godine (postoji, naravno, i verzija u izvođenju RATM). Pre nego što je počeo rad na ovoj pesmi, Springstin je, jakako, pročitao sjajnu Stajnbekovu knjigu “Plodovi gneva” i odgledao istoimeni film iz 1940. godine, remek - delo Džona Forda sa Henrijem Fondom u glavnoj ulozi. Verzija iz 1995. godine mnogo je svedenija i mirnija, dok je gotovo dvadeset godina kasnije epopeja inspirisana borcem za prava siromašnih divlja i neukrotiva, na momente više nalik onome što potpisuju RATM. Između dve verzije iste pesme svet je još jednom suočen sa velikom krizom čiji se koreni lako mogu pronaći u pohlepi nezajažljivo prebogatih, pa su buka i bes u novom čitanju sasvim razumljivi. Kao i u vreme pojavljivanja Stajnbekovog romana, tridesetih godina XX stoleća (u nekim saveznim državama i zabranjenog, te percipiranog i kao “socijalistička propaganda”) , materijalni (pa čak i klasni) jaz se nezaustavljivo produbljuje pa je novo isticanje snažnog simbola levice (u nimalo izraubovanom značenju te reči) poput Toma Džouda jedino i zamislivo u kombinaciji sa galamom koja u pesmi postepeno narasta.

"The Ghost of Tom Joad” i “American skin” su ubedljivo najduže pesme na “High Hopes” i predstavljaju, rečnikom srbijanske političke elite, dva glavna potporna stuba Springstinovog koncepta. Obe traju preko sedam minuta i bave se bolnim temama, otvarajući neka od pitanja na koje je ljudski rod trajno osuđen. Na albumu, svakako, ima još dobrih pesama - zarazna “Heaven’s wall” sa svojim lajt motivom “raise your hand, raise your hand, raise your hand”; predivna “Down in the hole” u kojoj se oseti atmosfera slična onoj u hitčini “I’m on fire” ili “Just like fire would”, nalik nekom od Springstinovih pop zgoditaka iz prošlosti. Ipak, nemoguće je ne osetiti koliko su dve izdvojene pesme važne i kako se vreme deformiše čim se začuju njihovi prvi taktovi. Naročito to važi za “American skin”, koja nas , upornim ponavljanjem tri reči (41 shots, 41 shots, 41 shots…) uvodi u predvorje pakla. Upitna intonacija pojačava sav besmisao pogibije nevinog mladog čoveka:

Is it a gun, is it a knife?
Is it a wallet?, this is your life
It ain't no secret
(It ain't no secret)
It ain't no secret
(It ain't no secret)
No secret my friend
You can get killed just for living in
Your American skin

The Boss ovde slušaočeve emocije ne ostavlja na miru, već poentira ubitačnim stihovima, strašnim , opominjućim ali i toliko preciznim:

41 shots
And my boots caked in this mud
We're baptized in these waters
(baptized in these waters)
And in each other's blood
(And in each others blood)

...i dok pesma klizi prema svom kraju, u poslednjih minut i po nema drugih stihova sem neprekidnog ponavljanja dve ključne fraze:

41 shots/ You can get killed just for living in…

“High hopes” nije album koji će jednoga dana biti svrstan među najbolja ostvarenja Brusa Springstina iz jednog veoma prostog razloga - konkurencija je tu previše oštra. Sa druge strane, to uopšte ne znači da je The Boss u bilo čemu podbacio. Naprotiv - početkom 2014. godine Springstin se i dalje bavi onim u čemu je oduvek bio toliko dobar - pravi sjajne pesme, puni stadione i upozorava na mnogobroje probleme današnjeg sveta. Kada bi postojala imaginarna kategorija kao što je kolektivna savest, izvesno je da bi se veoma često oglašavala kroz Springstinove stihove. “American skin (41 shots)” najbolji je dokaz u prilog toj tvrdnji. 

kontrapress

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471883
ETNA