Početna stranica arrow Srećno, Kekec arrow Grad Mačice i Vidre

Grad Mačice i Vidre

Vrednovanje: ONONONONON / 4
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
02. 02. 2009.

DubrovnikNisam imao tu sreću da ranije boravim u Gradu. Sve đačke ekskurzije koje su vodile ka njemu nekako su me zaobišle, a od početka devedesetih za nepostojanje bilo kakve mogućnosti za posetu postarali su se ludaci koji su na Grad bacali užareno gvožđe.

Na Vidovdan prošle godine (po naški, jelte) u ne baš svečanom ruhu (izvinite, g. Antoniću i dežurne patriote), kombi iz Herceg Novog stao je ispred zgrade hotela Hilton (iliti Grand Imperial), koji je ostao gotovo nepromenjen tolike godine. Izašavši iz klimatizovanog vozila (taj dan bilo je skoro 35 stepeni) našli smo se u gradskoj vrevi, zapljusnuti brojnošću raznih jezika koji se u Gradu govore. Još uvek van gradskih zidina, gledali smo otvoreni autobus kako prolazi. Nije da nismo videli takav autobus ranije, ali onaj na kojem piše „Dubrovnik“ izgleda potpuno drugačije. Ili je atmosfera već počela da uzima danak. Najturističkiji mogući ulaz, onaj sa Pila, vrveo je od ljudi. Zaustavljamo stariji bračni par da nas fotografiše, nešto kasnije, eto ponovo njih – sad se već znamo, pa ih zamolimo za još jednu fotografiju, na drvenom mostu koji vodi u stari grad.

Na ulasku – tabla sa natpisom, tek da podseti ko i kada je odlučio da se sa lepotom obračuna bombama. Činjenica da se na tabli pominje etnička grupa kojoj pripadam nije nimalo lagodna. Možda za većinu ljudi u mojoj zemlji pominjanje Dubrovnika znači prisećanje na Grad u kome su se zenge međusobno pičkarale u uličnim borbama i palile gume da bi se stekao utisak da ih neko zaista gađa, ali ja nisam među tom većinom. Mene je bilo sramota. Jedno je slušati priče, a sasvim drugo videti one silne crvene tačke koje označavaju mesta koja su direktno pogođena i krovove kuća koji su izgoreli. Jedan od mnogobrojnijih vodiča, koji se čuju sa svih strana, govori svojim gostima tekst, rutinski naučen, a meni opet tako bolan – ni tokom Drugog svetskog rata, ni ranije, Grad nikada nije ovako direktno i beskrupulozno napadnut.

Dubrovnik 2Izlazak na Stradun odnosi svu teskobu jednim pokretom. Besprekorno popločana ulica, bez ijednog komadića bilo kakvog smeća, sa mnoštvom sveta koji se tiska okolo i junsko sunce koje tera na momentalni marš na Onorfijevu česmu i obnavljanje zaliha u našim „čuturicama“. Na česmi jedan Dubrovčanin udara u tradicionalni instrument dok ga plesnim pokretima, na opšte oduševljenje prisutnih, prati turista iz Azije. Franjevački samostan verovatno ima najviše posetilaca, jer je prva značajnija građevina na koju se naiđe, pod uslovom da se već niste pripeli na gradske zidine (ukoliko za to planinarenje imate novaca, jer nije nimalo jeftino). Teško je i pobrojati sva mesta koja bi trebalo posetiti, jer sve okolo odiše bogatom istorijom i za posetioce sa bujnijom maštom i mogućnošću fabrikovanja sopstvenih slika postoji realna opasnost od potpunog blokiranja mozga, jer je navala informacija i drevnih ilustracija prevelika. Gužva oko Orlandovog stupa, simbola dubrovačke državnosti nastalog 1419. godine ogromna je. I taman kad se uhvati prilika da se ispred njega fotografiše, u kadar upadaju desetine turista koji tuda normalno prolaze gledajući svoja posla. Odmah iza, kod crkve Svetog Vlaha, jedan stariji gospodin iz Engleske u društvu svoje supruge kroz osmeh saopštava da je „tačno znao šta ću da ga pitam“. Dok nas fotografiše, iznenada se odnekud pojavljuje dašak vetra i mojoj ženi zadiže haljinu. Supruga novopečenog izvođača ovekovečujućih radova, prava engleska gospođa, prilazi i diskretnim pokretom vraća vrh haljine u pristojan položaj.

Dubrovnik 3Podno tvrđave svetog Ivana, jedna Francuskinja ne prestaje da priča, verovatno neku zanimljivu priču, ali na našu žalost, na svom maternjem jeziku. Verovatno je objašnjavala da je spremna da nas ponovo fotografiše, ali to nismo mogli da znamo, sve dok se nije pojavio njen muž, kojem smo uspeli da objasnimo da smo sasvim zadovoljni urađenim. Sunce je pržilo sve nemilosrdnije, pa smo odlučili da sednemo na jednu klupu, tu blizu, u hladu, gledajući sve vreme ka luci, gde su neprestano uplovljavali i isplovljavali turistički brodovi. Žene kao žene, ne može ih mimoići obavezni odlazak u toalet. Pred ženskim ogroman red, u muški ulaze tek sporadično. Prijatno iznenađenje u vidu besplatnog korišćenja. Žena mi uz čuđenje priča kako je neko dete, koje je pričalo španski, jasno stavilo do znanja (začepivši nos) da ne želi da uđe u takav toalet. Po izlasku iz toaleta, ni ona ni ja nismo mogli da zamislimo kakav je to toalet na koji je to dete naviklo, budući da je onaj koji smo mi koristili – javni, bio besprekorno uredan i veoma moderan (javni i uredan kod nas gotovo nikada ne idu zajedno).

Iako još u Herceg Novom pripremljeni na obilazak Grada (uredno smo dobili mapu sa najvažnijim mestima koja treba posetiti) odlazimo ka turističkom birou, gde se, opet besplatno, dele vrlo raskošno odštampane brošure. Iz kuće u kojoj je biro izlazim sa jednim časopisom u rukama pride – volim da verujem da se on inače ne deli ostalim gostima, već da su ljubazni domaćini osetili lirske damare u pogledima gostiju iz Vojvodine (ovo se može odnositi jedino na moju ženu ako ćemo do kraja pošteno da govorimo). Malo ispod, zapravo bliže dominikanskom samostanu (osnovanom još u 1225, a građenom od kraja XII pa do kraja XVI stoleća) jedna gospođa u tradicionalnoj nošnji prodaje suvenire. Suočen sa navalom svih mogućih jezika i (pokazaće se) bespredmetnim strahom od sopstvene ekavice, gospođi se obraćam na engleskom, sa željom da se fotografišemo. Tokom priprema za fotografiju, sasvim spontano svojoj ženi izdajem instrukcije na maternjem jeziku – malo levo, levo, e tako, tu je najbolje... Gospođa me pogleda i kroz smeh mi kaže:

„A šta ti, lipi moj, misliš da se ja neću s tobon slikat' ako govoriš tim jezikom kojim govoriš. Vidiš da te lipo razumijem“.

Smejem se i ja shvativši kako sam izgledao.

Ljubazno se pozdravljamo jer mnoštvo drugih turista, koji ne pričaju ovim „naškim“ jezicima, čeka na red za fotografisanje. Odlazimo ka drugom kraju grada. Prvo do Vidrine kuće. Mala ploča, sa imenom velikog pisca, stoji odmah pored vrata. Iako je ceo Grad u znaku Držića (slavi se 500 godina od rođenja), ipak je probijanje kroz uske gradske ulice, na način na koji se to radilo i Dubrovnik 4pre nekoliko stotina godina, i konačni dolazak do rodne kuće Marina Držića, meni lično bio najvažniji trenutak. Nešto kasnije stižemo do pijace – male, živopisne, mediteranske, prepune proizvoda tipičnih za ovo podneblje. Posle kratke i ekspeditivne trgovine, uspevamo da se udaljimo sa sve likerom od pomorandži i ruža, smokvama i „narančinom korom“ plus novcem koji smo imali i kusurom koji smo dobili. Usred trgovine, umešala se još jedna mušterija, pa smo u novonastaloj gužvi dobili i svoj novac i kusur. Primećujemo to na vreme, vraćam se do trgovca i dajem mu njegov novac. On mi, vidno dirnut, snažno stiska ruku i dok odlazim, za mnom dobacuje stihove „U Novom Sadu, u Novom Sadu“ i „Osam tamburaša s Petrovaradina“. Pre više od 15 godina iz Grada se odnosilo i razvlačilo, trebaće još mnogo truda da se imidž popravi, ali moja savest je mirna i srećan sam što će prodavac sutra nekome svom poznaniku ispričati kako je imao neke mušterije iz Srbije koje su uradile to i to... Valjda se tako radi i na promociji sopstvene zemlje, j...m li ga, mislim se u sebi dok sunce sve nemilosrdnije udara. Kod spomenika Ivanu Gunduliću nalazi se još jedna česma i tu ponovo obnavljamo svoje zalihe vodom i puštamo mlazeve hladne tečnosti da slobodno padaju niz naše glave i vrat. Neizbežni deo svakog spomenika jesu golubovi, pa dok se osvežavamo primećujemo celo jato kako je prekrililo nebo iznad spomenika Mačici.

Dubrovnik 5U zavisnosti od toga sa koliko novca raspolažete i na koji način se vraćate (u Herceg Novi ili drugde) poseta Gradu može da traje od 3 sata (ako ste ograničenih finansijskih sredstava, ne zanima vas baš previše ta prašina po muzejima i žurite da se okupate podno gradskih zidina, kao naše saputnice iz kombija) pa do nekoliko dana, jer je nemoguće za jedan dan videti sve što ove drevne građevine i zidine nude. Ipak, jedna stvar je sasvim izvesna – koliko god u njemu boravili prvi put, tu posetu ćete pamtiti celog života. Specifičan amalgam pod budnim okom svetog Vlaha, sazdan od istorije, burnih dešavanja, umetnosti, arhitekture i mirisa mora, poput neke fine prašine uvući će vam se pod kožu i naterati vas da se Dubrovnika uvek setite sa osmehom na licu (ili da ga, pak, noćima posle toga sanjate, što se desilo mojoj ženi).

Otuda nimalo ne čudi činjenica da je ovo Grad, sa velikim 'G', jedna od malobrojnih zajedničkih imenica koje se pišu velikim slovom.

Dubrovničarenje preuzeto sa www.e-novine.com

< Prethodna

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2602818
ETNA