Igralište

Vrednovanje: ONONONONON / 4
Loše Najbolje 
Autor Siniša Ilić
04. 02. 2009.

“This used to be my playground
This used to be my childhood dream...”

Madona


Igralište, negde u DojčlanduPromena je jedna od retkih konstanti ljudske egzistencije. I makoliko želeli da neke stvari sačuvate onakvima kakve su (kao u nekakvoj vremenskoj kapsuli) one doživljavaju svoju neizbežnu transformaciju. Panta rei. Vaistinu.

Na mestu na kojem sam kao petogodišnji klinac trčao za loptom, pentrao se na ljuljaške, verao po drveću i “nekontrolisano se kretao u više pravaca”, što je do izbezumljenosti dovodilo moje staratelje, danas se prostire rogobatna gradjevina o kojoj (ukoliko ste vični nemačkom jeziku) na osnovu natpisa na njoj možete saznati da je Klinika za bolesti srca. Nedaleko odatle... otprilike taman na prostoru na kojem je stajao kamionet u kome ste, za nadoknadu od 50 pfeniga pa sve do 3 marke, mogli kupiti sladolede svih vrsta... danas se nalazi bolnički parking sa skupocenim automobilima svih vrsta.

Tamo, gde je nekada stajala limena tabla na kojoj je alfabetom pisalo - Kinderspielplatz… sada stoji rampa… iza rampe - služba obezbeđenja... iza njih - nisam uspeo da saznam, jer služba radi svoj posao i naravno nije mi dozvolila da bez legitimacije ulazim na službeni ulaz. A nisam ni preterano insistirao da uđem... nije bilo svrhe, mesto se iz fundamenta izmenilo (i namenom i izgledom) te nije bilo smisla pokušavati osvežiti svoje uspomene. Poenta je bila videti onaj, tako dragi, ozelenjeni prostor na kome sam odrastao a ne petospratnu aluminijumsko - betonsku konstrukciju, ma kakve arhitektonske I upotrebne vrednosti ona bila. Nameran sam bio nahraniti crva nostalgije u sebi.

Nostalgičan sam umereno. Kao svaki prosečan (što bi se reklo - normalan) čitalac novina. Za lepim, pođednako kao i za rđavim uspomenama. Uostalom vreme ih prilično niveliše, te je iz sećanja na divno leto u Makarskoj sedamdesetneke izčilelo mučno putovanje, nepodnošljiva vrućina postojanja i nakostrešeni ježevi načičkani duž obale... a iz grozomorne, hiperinflatorne zime 93će odnekud izranjanju slike mene i mojih vojnih (vajnih) prijatelja kako zagrljeni pevamo i uz kuvanu rakiju”ozarenih lica” (d)očekujemo lepšu i mirniju novu godinu.

Nostalgičan sam... i za vremenom kada je moj omiljeni klub (za koji je teško navijati, prosto ga morate voleti da bi preboleli gomilu razočarenja koja je u stanju da vam priredi) ispadao iz (tada cenjenog) Kupa Maršala Tita od drugoligačkih velikana poput Iskre (Bugojno) ili Leotara (Trebinje)... Kao i M. Jergović - nostalgičan sam za bljutavim ukusom konzervirane subotičke hrane... a ako ćemo u svežije utiske - nostalgičan sam i za hladnom (slučajnim prolaznicima potpuno nenaklonjenom)zimom 96 - 97, koju sam bušnih, propusnih patika proveo na ulicama gacajući po slabo čišćenim trotoarima ali i sredinom“džade“ bogami.

Ali je ipak detinjstvo pravi i neosporni rasadnik nostalgije. A ja sam svoje detinjstvo proveo na omeđenom prostoru zvanom - Igralište, koje je u uslovima urbane betonske džungle ’često i jedini kontakt sa prirodom... Ljuljaške, teren za fudbal, tobogani... i silesija drvenih konstrukcija kojima imena do dana današnjeg ne uspeh saznati, a zasigurno ih je neko imenovao, behu mi dragi kao članovi porodice... I važnije od svega - Park, ergo - drveće, šiblje, žbunje... i svakojako zelenilo idealno pogodno za igru poznatu kao žmurke (žmure, skrivanje...) popularnu verovatno među decom na svim meridijanima. (Ali recimo, ratne igre i podela učesnika igre na partizane i nemce, tada tako rasprostranjena među decom na SFRJ prostorima začudo u mom rodnom gradu nije se ukorenila)

I eto, posle 20 godina, prilikom posete tom rasadniku nostalgije, vrelu mojih najdražih uspomena, videh da je ruiniran... načet neumitnim zubima modernizacije…sažvakan u čeljustima novogradnje.

Na drugim lokacijama doduše nikoše novi parkovi (ipak se u nekim zemljama o tome vodi računa) u njima neka nova igrališta... po njima raspoređene u geometrijski pravilnim formama - nove ljuljaške, tobogani... kojekakva užad na koju se dečurlija pentraju... i teren sa pokošenom travom po kojoj možete trčati, skakati... sa loptom ili bez... tek, slabo me to moglo utešiti - mog igrališta više nema!!!

Budući da sam (sasvim nepatriotski) odrastao u inostranstvu, što mi tada još ništa nije značilo, a danas mi prilikom mučnog I ponižavajućeg čekanja vize itekako znači... bio sam lišen mnogih sloboda, I prosto ”gušen” roditeljskom brigom - da ne idem daleko od zgrade u kojoj smo stanovali, jer tamo - u nekim sumnjivim kvartovima bi me mogli ”ukrasti turci” (seldžuci ili osmanlije, do dana današnjeg nisam uspeo doznati)... da ne prelazim, inače automobilima prilično frekventnu ulicu ni slučajno (“sve je više ludaka koji prolaze kroz crveno”)... i da ne uzimam ništa od nepoznatih ljudi, što će reći - ni od koga ništa jer mi tamo , dođavola, niko i nije bio poznat. Puštan sam jedino da siđem sa sprata i da boravim u parkiću iza zgrade u kojoj smo živeli, te mi je to igralište predstavljalo više od komada zemlje... zapravo je bilo komad slobode... moja tada jedina domovina (igralište do Tokija).

I sada, pri ponovnom susretu videh da me je domovina izdala, pretvorila se u nešto drugo... meni potpuno strano i nevažno. Ili... sam ja možda izdao nju... onoga dana kad sam se bez pozdrava odselio i propustio priliku da se borim za svoje igralište, kao što to Zvezdarci poslednjih 20 meseci čine. (makako da bi ta moja borba donkihotovskoj nalikovala). Whatever, negde u tom prostoru međuizdajstva utopila se moja poslednja nada da se snovi mogu gledati (kao u onom Vendersovom filmu - Do kraja sveta, beše prevod?) ili bar ponovo odsanjati. Ne više... Nikada.

P. S.

Nedavno sam obišao Vojvođansko seoce, koje je neka vrsta stacionarnog toponima, iz kojeg moja porodica već desetinama godina kreće put svoje severozapadne rute, svoj pohod trbuhom za novcem, poslom... U uličici u kojoj i dalje stoji naša stara porodična kuća - ništa se tokom dugog decenijskog perioda nije promenilo, na pojedinim kućama čak je i boja (fasade, kreča)ostala ista.

Blago deci koja su tu odrastala... imaju se čemu i vratiti... barem nostalgije radi, ako ni zbog čeg drugog... (a nažalost - ni zbog čeg drugog).

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469329
ETNA