Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow O Ljubavnom slepilu

O Ljubavnom slepilu

Vrednovanje: ONONONONON / 5
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
21. 07. 2013.

getsbiSvaki iole iskusniji, poznatiji ili slavniji muzičar rekao bi istu stvar klincima koji tek počinju prebirati po gitarskim žicama – nemojte, kumim vas svedržiteljem, ulaziti u avanturu obrade neke pesme ako niste u stanju da ponudite njeno drugačije viđenje, nov ugao ili sasvim različitu interpretaciju. Volite li, pak, javno brukanje, pogledajte, za nauk, primer nesrećnog Robija Vilijamsa i njegovo skandalozno poimanje velikog hita Džordža Majkla, pop himne “Freedom”. Ako vam ni to nije dovoljno, jer slovite za preispoljnog mazohistu, izložite se dejstvu blurovske “Song 2” u verziji istog izvođača. Kada suicidne tendencije krenu u stampedo, odlazak sa ovog sveta može vam olakšati frontalno sučeljavanje “I love rock'n'roll” i “(I can't get no) satisfaction” (kako ih doživljava Britni Spirs), pa onda “Smooth Criminal” (zbog „Alien ant farm“ siroti Majkl Džekson i sad se u grobu okreće) ili potpuno upropašćenom varijantom “Sweet child of mine”, što ju je iznedrila Šeril Krou.

Veština pravljenja dobre obrade jednaka je, ako ne i veća od umeća stvaranja nove pesme. Postupak ex nihilo, karakterističan za nastanak premijernih uradaka, autorima daje sasvim odrešene ruke i mnoštvo iskoristivih mogućnosti, dok je zidanje kuće prema već postojećem, slavnom i afirmisanom uzorku rabota izrazito mukotrpna. Na njoj su (kao i na Njegoševom tvrdom orahu) zube (po)lomila i neka od najvećih imena u istoriji popularne muzike, ali je, na sreću, i broj uspešnih poduhvata sasvim pristojan – od Hendriksove obrade Dilanovog klasika “All along the watchtower”, preko predivne “Respect” Arete Frenklin pa sve do sada već legendarnog serijala besmrtnog Džonija Keša “American recordings” koji obiluje vanvremenskim biserima (“One”, “Hurt”, “Personal Jesus”, “Solitary man” ...)

Pojava albuma preplavljenog obradama u muzičkoj industriji uvek je događaj izrazito visokog rizika. Ko se odluči na takav korak, unapred zna da se stavio pred svršen čin – iz svega će izaći, u boljem slučaju – kao pukovnik, ili, pak, mnogo češće, kao pokajnik. Filmski projekat “Veliki Getsbi” nastao je tako na temeljima dva ogromna rizika – prvi se ticao eventualnog neuspeha u prenošenju atmosfere Ficdžeraldovog klasika, a drugi je direktno u vezi sa muzikom za film, koju potpisuju neka od najvećih imena popularne muzike u ovom trenutku.

Da li je film uspeo u svojoj misiji? Odgovor na ovo pitanje krajnje je subjektivan, i, ako bi neko pitao potpisnika ovih redova, izrazito afirmativan. Postoji nekoliko ozbiljnih zamerki koje se mogu uputiti reditelju, Bazu Lurmanu, pre svih ona o naglom “propadanju” ritma u drugom delu filma, ali je generalni utisak veoma dobar. Uz najveće pakovanje kokica i flašicu pića koje trenutno kidiše na vaša plemenita jetra, te u prisustvu osobe koja vam je u životu bitna – bisokopska projekcija “Velikog Getsbija” brzo će se pretvoriti u zabavni spektakl šljaštećih boja, strogo oivičen aposlutnom dominacijom Leonarda Dikaprija. Lurman se ne pridržava knjige taman onoliko koliko je potrebno (nekada malo, a nekada previše) da bi napravio autohtoni uradak koji prati neka od najbitnijih zanatskih pravila sedme umetnosti. Lurmanov “Getsbi” nije od onih ostvarenja koja će obeležiti godinu ili deceniju, ali je, srećom, daleko i od bljutavih “smuti pa prospi” bućkuriša kakve Holivud štancuje sadističkom upornošću.

Muzika je u “Velikom Getsbiju” urađena tako da bude neodvojivi deo filma, nešto poput produžene scenografije , a u trenucima kada izbija u prvi plan, ume da iznenadi – što kontrastnom konotacijom, što prividnom neadekvatnošću, a često i nepatvorenim i rafinovanim kvalitetom. Soundtrack je zato prilično šarolik – od bledunjavih pokušaja jednostavnog prefarbavanja sa ciljem vraćanja u prošlost , preko vrlo pristojnih i solidnih autorskih uradaka (iznenađujuće snažna i sugestivna Lana Del Rey i njena “Young and beatiful”) pa do veoma upečatljivih “Bang, Bang” (will.i.am), “Hearts A Mess” (Gotye) , “A Little Party Never Killed Nobody (All We Got)” - (Fergie + Q Tip + GoonRock). Omaž pokojnoj Ejmi Vajnhaus kroz zanimljivu viziju “Back to black” (Beyonce x Andre 3000) izazvao je dosta bure, delom zbog (ne)slaganja sa načinom interpretacije , a delom i zbog najavljenog epiloga na sudu, a sve zbog nepoštovanja autorskih prava. Uz dužno poštovanje ostalim autorima, sa albuma se, već posle dva ili tri slušanja, suvereno izdvaja jedna pesma - “Love is blindness”, onako kako nam je isporučio Džek Vajt (Jack White). No, da bismo stigli do Vajtove verzije, potrebno je vratiti se u prošlost.

Priča kaže:

Na izmaku osamdesetih godina prošlog stoleća, jedan Irac je, poput mnogih pre i posle njega, prolazio kroz težak životni period. Ispostavilo se da je njegovo “da” pred matičarem ipak imalo ograničen rok trajanja, te da ga od venčane supruge neće rastaviti smrt, već puke životne peripetije. Olakotna okolnost bila je njegova profesija – muzičarima je prčkanje po žicama isto što i pecarošima mir velike vode. Razvod je usledio početkom devedesetih godina, baš u vreme kad je naš Irac sa svojim bendom snimao novi studijski album. Završna pesma došla mu je kao krajnje delotvoran melem na otvorenu, pulsirajuću ranu. Svirajući finalnu gitarsku deonicu u “Love is blindness” on je, nošen ličnim problemima, ali i uhvaćen u volšebnu izmaglicu bliske mu tematike, nekoliko puta pokidao žice na svojoj gitari. Naravoučenije: da bi se kidalo, mora da se oseti, ne može mehanički.

Evo i detalja koji nisu toliko uopšteni:

Dok je bend U2 stvarao “Rattle and Hum”, Bono Vox je seo za klavir i komponovao pesmu koja na album nije uvrštena jer je prvobitno trebalo da je izvodi Nina Simon. Kada su momci najzad zajedno odsvirali Bonovo čedo, odlučili su da ga zadrže i objave pod firmom U2. Prva dobra prilika bila je naredni album, “Achtung Baby”, pa je “Love is Blindness” diskografski zaživela 1991. godine. Irac iz naše priče je, naravno, The Edge, a žice su stradale na njegovoj gitari. Pripovedački krug ovde je zatvoren, ali se na njega nadovezuje naredni, muzički. Usledile su brojne obrade, praćene promenljivim uspehom i ritmom “korak napred, dva koraka nazad”, a onda je pesma dospela u ruke Džeka Vajta.


Da, to je isti onaj Džek Vajt koji je, zajedno sa Megan (za koju se još uvek nije znalo da li mu je sestra ili ljubovca), pre osam godina, muziciranjem ugrozio bezbednost temelja Petrovaradinske tvrđave (potpisnik ovih redova jedan je od mnogobrojnih zatečenih i egzaltiranih svedoka). The White Stripes – ni manje ljudi na bini (da ne kažemo stejdžu), ni više buke u vazduhu. I avangarda, i rokenrol standard (možda je, gledajući njihov nastup, neki od marketinških gurua blagopočivše Demokratske stranke osmislio slogan “I Kosovo i Evropa”). Po raspadu “The White Stripes” Džek je imao još dva benda, a potom počeo i zvanično da nastupa pod svojim, ionako odlično poznatim imenom. Početkom 2012. godine pojavio se njegov prvi samostalni album, „Blunderbuss“, a kao bonus pesma sa drugog singla, „Sixteen Saltines“, te kao dopuna japanskom izdanju, svetlost dana ugledala je Vajtova verzija “Love is blindness”. Nepunih godinu dana kasnije, pesma je uvrštena u soundtrack ambicioznog projekta “The Great Gatsby”. Tako je zatvoren i drugi, muzički krug ove priče.

Šta je to što Vajtovu verziju čini toliko dobrom? Pre svega, prepoznatljiv lični pečat - slušajući njegovu „Love is blindness“, pod pretpostavkom da nismo upućeni u navedene muzičke krugove, bez oklev(et)anja bismo se opkladili da tu pesmu nije mogao uraditi niko drugo do čika Džek. Ono što je verovatno najvažnije, savladane su dve ogromne zamke prisutne u originalnoj verziji – gitara kojom nas The Edge hipnotiše i superiorni Bonov vokal. Kako parirati nečem toliko moćnom? Iz Vajtovog ugla, odgovor je prilično jednostavan – gitara ponovo zvuči kao da će žice popucati svakog časa, ali bez izraženih takmičarskih intencija, jer je nadgornjavanje apsolutno besmisleno. The Edge, naime, možda nije među najboljim gitaristima ikada, ali je svakako među najprepoznatljivijim (njegovi rifovi sa „The Joshua Tree“ već su odavno stvar opšte kulture, ne prepoznati ih jednak je greh nepoznavanju tablice množenja). Zato Džek Vajt istrajava na sopstvenom gitarskom izrazu, koji uz ovakvu pesmu ide savršeno – čvrst, na momente razdražujući, teško ga je držati pod kontrolom, jer se sve vreme otima. Džek jednostavno zna kako ga ukrotiti.

Imaginarna bitka protiv moćnog originalnog vokala otišla je u jedinom mogućem smeru – ako već peva „Love is blindness“ , ulazeći u neka od najtežih i najmračnijih čovekovih stanja, zašto se Džek ne bi drao iz petnih žila? Zašto taj mračni tunel ne bi bio dočaran serijom neartikulisanih vrisaka, istrzanim i isprekidanim stihovima, galamom kakva i dolikuje konfuznim i frustrirajućim situacijama? E, to je već Vajtov teren, na kome se snalazi bolje od bilo koga drugog. To i jeste ključ uspeha Džekove verzije – pesmu velikog benda sasvim je prilagodio sebi, ponudivši nam neočekivan, ali veoma logičan ugao pripovedanja, koji, usput, deluje veoma lično, doživljeno i odbolovano. Kao i kada su to radili Bono i The Edge – nimalo mehanički. Mora da se voli, nema druge.


S obzirom na to da se Džek Vajt savršeno uklapa u opis eventualnog savetodavca sa početka teksta – iskusan je, slavan i poznat muzičar – možda bi početnicima u disciplini prebiranja po gitarskim žicama bilo najbolje da njemu postave pitanje od milion dolara: „kako se, majka mu stara, pravi dobra obrada?“. Sudeći po autentičnosti njegove „Love is Blindness“ čika Džek je, da parafraziramo Juricu Stublića, „čovjek koji tajnu zna“.

Kontrapress


< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471809
ETNA