Fotografija

Vrednovanje: ONONONONON / 9
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
04. 02. 2009.

fotografijaOna je moćan spoj važnih vitalnih zapisa i sa godinama sve više postaje palimpsest sa pregršt odgovora za onoga koji ume da pita. Ona je, vrlo često, i argument i simbol. Najjače oružje. Najbliža istini. Na prvi pogled vreme joj je protivnik, ali je zapravo njen najjači saveznik. Može da kaže više od mnoštva „potrošenih riječi, punih ulica papira“. Svaka fotofrafija je priča za sebe, mali univerzum.

Požuteli gornji sloj i ispucale ivice crno-bele vizuelne beležnice. Naslage vremena koje se mogu dodirnuti rukom. Pozadina, naravno, urađena u stilu razglednica-deo u koji se upisuje adresa i onaj u koji se obično unosi tekst odvojeni linijom koja je, pak, prekinuta natpisom Forte. Zavirivanje u doba kada komšijina kuća nije imala garažu ni dve ili tri prostorije koje služe svemu i svačemu (od kojih je makar jedna promašena investicija, valjda komšija neće čitati tekst), vreme kada je živ bio i svojim štapom na decu vitlao pokojni čika Đura, baš negde blizu mesta koje smo odabrali za fotografisanje. Blizu je bila i poljana na kojoj su igrane fudbalske utakmice svakog Uskrsa. Ulog su bila uskršnja jaja, ali rezultat je bio neuporedivo važniji-na vreme smo naučili koliko je radostan i lep datum obeležavanja istinskog prolećnog blagdana. U pozadini se vidi i onih nekoliko čuvenih stabala ringlova, koji su rasli odmah preko puta kanala i koji su svakog proleća bili, po PS-u, opterećeni desetinama „golotrbe dece“ koja ih nisu napuštala sve do momenta kada sa stabala ne bi bilo poskidano i lišće koje je ličilo na plod. Kada god pogledam tu fotografiju i od nekoliko mrlja u pozadini bez napora rekonstruišem stabla, setim se tankog gorkog sloja koji zeleni ringlovi ostavljaju na zubima, kao i neprijatnosti često praćene metalnim ukusom u ustima.

Onda prelazim na prvi plan. Grm pored pruge neposredno iznad i pored majčine glave, izvor sada već višedecenijske dileme da li se ona fotografisala neposredno posle ne baš uspešnog suočavanja sa četkom za kosu ili je nepažljivi fortograf od zaborava otrgnuo baš taj momenat kada se podlo rastinje volšebno izvilo tako da je izgledalo kao deo frizure koji se, pod naletom vetra, buntovno istrgnuo iz skladne celine kose 30-godišnje žene. Ja u stavu mirno, zbunjen poput jednog prijatelja koji je, došavši na odusustvo posle višemesečnog intenzivnog drila, videvši lokalnog sveštenika, mrtav ozbiljan salutirao zauzevši najzvaničniji vojnički stav.

Tu je i mlađa sestra, koja nije toliko opčinjena mogućnošću da neko u tom trenutku ovekovečuje njen nemirni pokret rukom. Ona je nekako nonšalantno iskrivila glavu, žmirkajući u pravcu foto-aparata, kao da očekuje od fotografa da što pre završi sa ovim primoravanjem dece da imaju biti na jednom mestu i da sa svojom najboljom drugaricom, krivonogim i vižljastim devojčurkom (na istom mestu nešto ranije fotografisanim sa svojim starijim bratom, mojim današnjim kumom) jedva 6 meseci mlađim od sebe, ponovo bezbrižno potrči po poljančetu koje je odjednom poprimilo njoj nerazumljivu, svečanu odoru, a sve zarad fotografisanja. Na njenoj majici naslikana su naftna nalazišta SFRJ, ili makar putevi kojima je nafta transportovana, znam da sam sliku na toj majici uvek zamišljao kao krvotok naše samoupravne socijalističke otadžbine. Slutim da bi suknjica koju je tada nosila danas bila sasvim ukalupljena u aktuelne modne trendove. Teško je na crno-beloj fotografiji pogoditi kakve je boje neka stvar (teško mi je to i na onima u koloru, jer mislim da imam problem sa imenovanjem boja-neki bi to nazvali i drugačije, i pomenuli i Baštu i Sljez). Jedino na osnovu prvog utiska, toliko puta i najtačnijeg, smeo bih pretpostaviti da su hulahopke koje nosi moja sestra bile crvene boje.

Držimo majčine ruke nekako čudno, kao da pokušavamo da održimo ravnotežu, kao hodači na velikim visinama koji se instiktom samoodržanja na trenutke stapaju sa svojim šipkama. Da sam još tada negde naleteo na pelcer ironije, kojim sam, godinama koje su dolazile bio neizbežno toksiniran, primetio bih da sa onolikom dečjom glavom meni nije ni preostajalo ništa drugo nego da se pridržim za najbliži objekat ili osobu, jer je malo jači vetar (onakav kakav je, navodno, pokvario majčinu frizuru) o istom trošku mogao i mene da odnese daleko od mesta na kojem sam morao biti nazočan, pod uslovom da sam se povinovao pravcu tobož najumnijeg dela sopstvenog tela.

Pretapanje svetlije i tamnije nijanse sive na fotografiji, sve do nevidljive pozadine u realnom svetu udaljene i celih 200 metara zorno svedoči o pionirskom poduhvatu naših roditelja glede naseljavanja kraja koji je tek otrgnut od nedruželjubive priode. Pejsaž se čini irealnim, najviše zbog toga što je teško razaznati gde prestaje trska a gde počinje obično šipražje. Minimalizam vrišti sa fotografije. Iako u njenoj pozadini nema skoro ničeg bitnog, ipak je to jedna od slika koje su nepovratno uklesala u nadublje strukture moždane mase. Dugo mi je trebalo da shvatim u čemu je čar jedne kompjuterske igrice, zašto toliko volim njen deo kada se, zbog velike brzine, pozadina pretvara u sivu i teško dokučivu pejsažnu neodređenost. Shvatio sam to kada sam na delić sekunde zatvorio oči i u toj izmaglici prepoznao scenu kojoj samo fale dečak, devojčica i majka sa blago neurednom frizurom. Skoro cela porodica izdvojena od nametnute teskobe, koja se valjala u ogromnim talasima da bi banula u naše živote deceniju kasnije. Po ( prividnom) smirivanju poslednjeg u nizu ludila koja kod nas nastupaju u predvidivim cikličnim serijama, stigla je vest o smrti nastavnika Vlade, čoveka koji je napravio ovu fotografiju. Svet je osiromašen za jedan izuzetno topao ljudski osmeh, ali će nama uvek ostati ova fotogtrafija kao spona sa nekim drugim vremenima, u kojima su dobri učitelji bili autoriteti a lažljivi smutljivci i preispoljne lenštine držani daleko od direktnih televizijskih prenosa svojih „zasedanja“.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469350
ETNA