Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow O avionu punom pijanih i ludih

O avionu punom pijanih i ludih

Vrednovanje: ONONONONOFF / 6
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
16. 10. 2012.

grrrPrve poruke, uobličene u  reči - izgovorene, napisane ili otpevane -  oduvek su imale popriličan udeo u formiranju konačnog utiska o nekom govorniku, piscu ili muzičaru. Ako neko odmah ugrabi našu pažnju, lako će je držati i u narednih pola sata, nedelju dana ili četiri minuta. To, naravno, uopšte nije lako niti jednostavno, pa je efektan početak privilegija najboljih, najkreativnijih i najzanimljivijih. Zato se, već posle nekoliko uvodnih Krležinih rečenica, recimo, automatski primamo za glavu, koja, bombardovana bogatstvom i sočnošću rečenice, tu i tamo utrne i otupi paralisana duhovnim zadovoljstvom dotad nedoživljenim. Iz sličnih razloga ustajemo iz fotelje, prekinuvši čitanje mnoge dobre knjige, sa namerom da malo prošetamo po sobi, sačekavši da se smire tektonski poremećaji izazvani samo jednom, maestralno izlivenom rečenicom (posle koje je kalup nepovratno razbijen).

Sa muzikom, ovom savremenom, popularnom,  stvar je gotovo ista, uz neznatne razlike. Može se desiti (na sreću, ne često) da uvodni taktovi budu vanserijski, ali da sve padne u vodu već posle prvog stiha, idiotskijeg  od uverenja da je beli čovek viša rasa. Na sreću, mnogo je rasprostranjenija druga, po nas bolja mogućnost – odlične pesme nikada to ne bi bile da nisu stvorene na temeljima solidnih (ili izuzetnih) tekstova. Da ne bismo otišli previše u širinu i rasuli (ionako neprizvanu!) pažnju, latimo se konkretnog primera. Ne bilo kakvog, nego, u duhu naše megalomanije, najvećeg mogućeg.

Pola stoleća trajanja (sa manjim ili većim prekidima) pozamašan je komad vremena i za nadgrobnu ploču od najboljeg mermera, nekmoli za proizvod sačinjen od živućih, nestašnih i svakojakim porocima sklonih   jedinki. U pedeset godina egzistiranja institucije poznate kao The Rolling Stones stalo je toliko detalja, sukoba, razmirica, ratova sujeta, ponovnih okupljanja, skandala, da je nemoguće naći bilo kakav detalj iz naših života koji se ne može potkrepiti iskustvom vremešnih Engleza. Sem dokaza da je Propovednik (kao i uvek) bio u pravu kada je tvrdio da na svetu nema ničeg novog i da nam se ne dešava ništa što se drugima već nije dogodilo, komotnost ove relacije otvara nam nebrojene mogućnosti ilustrovanja.

Slučaj prvi:

Posle bura izazvanih žestokim nesporazumima na relaciji Džeger – Ričards (ponekad praćenih potpunim prekidom komunikacije), svetlost dana ugledalo bi, po pravilu, neko od najboljih izdanja benda (što bi odgovaralo našem iskustvu sa čulnim vatrometima posle najglasnijih svađa) . Besprekornom albumu "Steel wheels" (1989) prethodio je gotovo desetogodišnji period u kome je Džeger poručivao Ričardsu  da ga ne čeka "ni u dvoru ni u rodu " njegovomu, dočim ni plemeniti gospodin Ričards  nije odustajao od načela "ćutanje je zlato" kada je u pitanju komunikacija sa frontmenom.  Još jedna velika kriza u međusobnim odnosima (ali bez prekida komunikacije) dogodila se po objavljivanju maestralnog  albuma "A bigger bang" , 2005. godine. Čika Mik i čika Kit su se prepucavali, olajavali, medijski se hvatali za guše , objavljivali pikantne detalje o onom drugom i na koncu, u proleće 2012, u Parizu, zajedno seli u studio  i sa bendom snimili dve nove pesme. Prva od njih, "Doom and gloom",  zaplovila je beskrajnom internet pučinom 11. oktobra. Nalaziće se na kompilaciji najvećih hitova grupe, koja će se pod imenom "Grrr" pojaviti 12. novembra.

Slučaj drugi:

Izanđala mantra o tome kako je nešto "bolje što je starije" uglavnom se upotrebljava da bi se kakav nesrećni pojedinac, nespreman da se suoči sa činjenicom da više nije mlad, utešio u svojoj neostvarivoj potrebi manijakalnog skrivanja bora ili zatezanja kože lica (ili testisa, ako je debelo zabrazdio) . No, kao i svi izraubovani stereotipi, i ovaj se nekada može primeniti bez čuvenog ukrštanja prstiju iza leđa (videti pod : Koen, Springstin, Keš, Dilan, etc) . Opet ćemo posegnuti za Stonsima –ono što ti ljudi rade u svojim šezdesetim, još malo i sedamdesetim godinama, možda nije na visini  njihovih najboljih ostvarenja (iz sedamdesetih godina prošlog stoleća) , pa ima problem poređenja sa nerealno visokim standardima, ali je nesumnjivo vrhunskog kvaliteta. Već pomenuti "A bigger bang", napravljen kada su uveliko zakoračili u sedmu deceniju života,  ima jednu frapantnu sličnost  sa singlom "Doom and gloom", objavljenim sedam godina kasnije. Ta sličnost je, među inim, jedna od presudnih stavki koje Stonse čine tako velikim imenom. To je početak. Uspešan atak na pažnju slušaoca.

"A bigger bang" otvara  pesma "Rough  justice" – nekoliko jednostavnih gitarskih rifova (Kitova mustra se podrazumeva) , bubanj i sugestivni Džegerov vokal:

One time you were my baby chicken 
Now you've grown into a fox 
And once upon a time I was your little rooster 
Am I just one of your cocksssssssss?


Nismo  stigli   ni do refrena, a već smo u klasičnom nokautu. Prikucani za stolicu, pokušavamo da shvatimo šta nam se desilo. Kad se malo priberemo, nastavljamo sa slušanjem, shvativši da je pesma otišla predaleko i da se nismo oporavili od ubedljivosti prve slike, bačene pred nas  gladijatorskom nemilosrdnošću . Posle izvesnog vremena, na lice navlačimo osmeh, sabirajući dva i dva- nije ništa strašno, telo nam je upravo pregazio rokenrol, ali ne čuvstvujemo da smo  objekat koji je pretrpeo bilo kakvu nasilnu akciju. Naprotiv, osećaj   je toliko dobar da organizam ište još!

Početak, dakle. Uspešan prepad na pažnju. Kao i oktobra 2012. godine. Sledi se isti obrazac –gitarski uvod (kao i svi dobri te vrste, ispao direktno  iz notne sveske Čaka Berija) , zvuk siroviji od živog mesa i suroviji od balkanskih ministara. Jednostavna , ali ubedljiva i moćna slika, ponovo nam se baca pod noge. Ne znamo šta bismo sa njom, i osećamo da nas opet  obuzima:

I had a dream last night  
That I was piloting a plane  
And all the passengers were drunk and insane …

Ne možemo odlučiti   šta nam je činiti – da l' da se bacimo na zamišljanje aviona prepunog p'janih i ma'nitih  individua, ili da tu sliku potisnemo u stranu i prepustimo  se brutalnom ritmu koji nas opkoljava  upornošću jata izgladnelih pirana. Na našu nesreću,  slika aeroplana načičkanog sumasišavšim i treštenim  samo je prva u nizu, dok tokom nešto više od četiri minuta ni muziciranje ne pokazuje bilo kakve nagoveštaje  popuštanja ili povlačenja. U poslednjih desetak sekundi, kada je pesma zvanično završena,  a gitare i vokal se ne čuju, pred nas izranja samo tihi bubanj u defanzivi.  On deluje poput tela u povremenim kontrakcijama, materije  kroz koju je upravo protutnjao čist adrenalin , pa ona nikako ne može da se privikne na stanje mirovanja. Sasvim u skladu sa atmosferom , čuju se i glasovi članova benda – kroz zvonki   smeh  može se osetiti radost svojstvena uspelom muziciranju.
doom and gloom

"Doom and gloom", jakako, nije tek odlično obavljen posao u tehničkom smislu. Jeste i to (zahvaljujući prepoznatljivo blistavoj produkciji), ali je pesma odveć višeslojna da bi se svela na samo jedan aspekt. Fascinantna je sposobnost benda da evo već  pedeset godina uspešno deluje na polju koje je dosta ograničeno . Svedeni (neki bi rekli i izvorni) rokenrol ne ostavlja mnogo prostora za improvizaciju, pa su oni koji se za takvu vrstu muzike opredele najranjiviji – njihova  neinvetivnost , čak i kada se prikrije svemogućim rukama producenta, provrištaće na prvom ozbiljnijem koncertu ili će , poput fekalije, isplivati na površinu u opasnim vodama drugog ili trećeg albuma. Ono što Stonsi rade podseća na umeće  velikog Švabe (misli se na bivšeg fudbalera, prezimenom Osim) – na površini džepne maramice izvode najneverovatnije driblinge i tako proizvode uvek nove i zanimljive pesme, volšebno izbegavajući stupice ponavljanja i okove monotonije. Logično je  da je naša prva reakcija na pesme kao što je "Doom and gloom"  često i čuđenje – pa kako sad, odakle su ovo iskopali? Misleći da oni odavno nemaju šta da kažu, nesvesno im činimo uslugu, a oni su, opet, prevelik format da bi bilo kada ućutali.

Jeste, tačno je i to – The Rolling Stones su već odavno velika i uspešna kompanija , mašinerija za zgrtanje enormnih svota novca, koja je sa rokenrolom povremeno povezana nitima tanjim od nerava naše nevine dečice što razbija izloge i tuđe glave. No, ni osnovna svrha postojanja Holivuda nije pravljenje umetničkih, nego komercijalnih filmova, pa mu se (Holivudu) , s méne pa na uštap, omakne artistička simfonija. Slično je i sa rokenrolom – on  će izniknuti (ali i izginuti)  bilo gde, ako se njime (ne) bave ljudi koji se razumeju u pravljenje dobre pesme. Tvrditi da Džeger i Ričards to ne umeju, isto je što i poricanje elementarnih zakona fizike. Zato se i dešava da sve što na sebi ima nalepnicu "the brend new Rolling Stones single" privuče ogromnu pažnju širom sveta i (s punim pravom) zaseni  neke tugaljive, patetične i šugave vesti čije je izvorište nepresušno. Muzika iza koje stoje Džeger i Ričards odraslog čoveka ume vratiti u najranije detinjstvo – setićemo se reakcije bilo kog tek uspravljenog deteta kad ga postavimo ispred izvora skladne melodije i zaključiti da ćemo i mi, kao i naši sićušni naslednici, osetiti neodoljivu potrebu da se mrdamo, pomeramo ruke, uvijamo kukove i smeškamo se. Ako još i široko otvorimo usta, da bismo otpevali stihove poput:

But aaaaaaaall I hear is dooooooom and glooooom

eto Džegera u najavi.

"Doom and gloom"   je pesma koja nas hvata za ruku i vodi na mesto gde stanuju  nezaboravni rokenrol standardi. Tamo je, sasvim sigurno, i "Rocks" grupe Primal Scream, najbolja pesma Stonsa koju ovi nikada  nisu snimili . Ako su im Škoti pre skoro dvadeset godina ispred nosa "ukrali" nešto što bi po svim merilima trebalo da je njihovo , 2012. godine to niko neće učiniti sa " Doom and Gloom" . Saga o Stonsima se nastavlja, sve više ličeći na čuvenu priču o koki i ćoravom zrnu. Uz malu, ali važnu distinkciju – koliko puta taj reprezent dvonožne populacije ubode, toliko puta Džeger i Ričards omanu. Stvar je, dakle, vrlo jednostavno – stari majstori ponovo su pogodili u centar mete, pa preveliko odugovlačenje nema smisla. Odvrnimo potenciometre na našim pojačalima do kraja, razvalimo usta koliko nam  to vilično ustrojstvo dozvoljava i pustimo rečima da lete okolo:

I'm feeling kind of hurt
Baby won't you dance with meeeee
I'm sitting in the dirt
Baby won't you dance with meeeeee!!!

Yeah !!!

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471801
ETNA