Početna stranica arrow Deset deka šmeka arrow Molitva za ženstvenost

Molitva za ženstvenost

Vrednovanje: ONONONONOFF / 66
Loše Najbolje 
Autor Sanja Aćimov
13. 10. 2012.

model?U jednoj od onih besanih noći kada sam se zatekla sa drugaricama na klupi u Zmaj Jovinoj u četiri ujutru razmišljajući gde da nastavimo da trošimo glas uz uzemirujuće urlike one narkomančine od domaćeg pevača (nije se biralo mnogo to veče ni sa muzikom ni sa rečima koje su se lomile o pleća mladih i odvažnih kavaljera u propalom pokušaju i lošem smislu za humor i kombinovanje boja na košulji i alkohola u čaši), prođoše pored nas tri pojave nalik na devojke. Moja lepa prijateljica dugih veštačkih trepavica je na ovaj prizor morala da izvadi cigaretu iz usta kako bi opsovala i pitala me gde je ženstvenost.

Ženstvenost ne umire. Ona crkava. Dobila je anoreksiju, istanjila se u populaciji i polako postaje ogoleli kostur, bez kože koja je nekad (za opširnije pojašnjnje tog ''nekad'' pitaj mamu) bila sjajna. Kosti su joj izlomljene i ne mogu da zamislim ruke devojke ovog veka koje bi mogle da je veštim hirurškim pokretima u crvenim kožnim rukavicama vrati među žive. Počela je slavno, hvalili su je i isticali. Gurana je u prve redove svih revija visoke mode, na naslovne strane i u vaspitanje radoznalih devojčica. Opustila se i odomaćila, i dugo su plamtele intelektualne prepirke lepih žena sa ciljem da svaka bolje šeta od svoje suparnice.

Ženstvenost nije bila mnogo izbirljiva, pristajala je svakoj devojčici/devojci/ženi praveći od nje damu. Nije pravila veliku dramu oko lepote, ali je davala šansu samo damama koje su cenile svoje držanje više od rodbine trećeg kolena. Nikog nije molila, jer jednostavno nije smatrala da je stvorena za svakog. Danas, da je malo življa da može da razmišlja, verovatno bi smatrala da skoro niko nije stvoren za nju, i samo sa nadljudskom snagom bi pronašla šaku osoba za koje je stvorena i dve šake onih koje bi pristale da je nose, uz određenu naknadu.

Ona rovari po kontejnerima prošlosti, pokušavajući da prezalogaji ostatke uspomena, čisto da se održi u životu, ali zalihe joj ponestaju toliko brzo da je često čujem u svojoj beloj posteljini kako se moli za hrabrost da izađe iz moje sobe. Ohrabrujem je, pokazujem svoj orman i misli, puštam da se igra kao dete među mojim maramama i manirima. Ali prilično je usamljena. Njena armija, na koju se oslanjala vekovima je ostala u nekoj greški vremena, nedolično sahranjena, bez godine i razloga. Sama i zbunjena u novom vremenu koje je odlučno da samelje svaku njenu ideju, ona pati i iščezava. Luta po atarima, tražeći grobno mesto, miri se sa porazom koje joj je vreme pljunulo u lice, i čeka nimalo veličanstven kraj.

Priželjkuje ga. Priželjkuje da bude ukopana što pre, jer joj je teško da gleda trzaje par dama (koje lično poznajem!) koje je uprkos negodovanju prolaznika (tačnije, prolaznica) i vremena ističu na ručno rađene pedijastale. Ženstvenost je mnogo jaka i plašljiva. Ona se plaši pretnji onih lutaka što blenu u vas dok gledate svoj odraz u izlogu i postupaka snobova rešenih na reklamiranje vijetnamskog proizvoda sa evropski prepoznatljivom etiketom, vešto postavljenom u unutrašnji deo haljine od strane srpske krojačke ruke koja željno čeka svoj topli obrok (u nekom zemunskom podrumu), nove izbore i bolje sutra. Plaši se plastičnih đonova pripijenih uz ciklama nokte crnokose (to nije njena kosa) estradne umetnice (umetnica – umetati u nju, prim. prev) koja gazi po vašarskom stolu, svom moralu i svim principima kojih bi osoba koja posećuje ginekologa trebala da se drži. Plaši se ona svega što nije mogla da zamisli i kreira u vreme kada je vladala glavama modnih kreatora, a sada se ne raspituje za njihovo poreklo i kulturu njihovog naroda već za dosijee koje su isti zapatili u mentalnim institucijama u kojima nisu boravili, a ipak su te ustanove prepune njih (i pored toga vape za njima!).

Šta da joj kažem (pokažem!), ohrabrujem je, vodim pod ruku i na ruci, šetam je redovno (iako bi trebalo da je obrnuto!), hranim je pesmama Dasti Springfild i čitam joj (iznova, i iznova…) Markesovih STO GODINA SAMOĆE. Ponekad joj Areta Frenklin otpeva malu molitvu. Tešim je obećanjima da ću je vući kroz život i tako sakatu od okoline, i utkati je u svaku svoju krv. (Nikada je neću odbaciti. Kupila me je mojim genima.)

Vraćam se na ono što sam htela da napišem (ali ja uvek tako predaleko odem!) – Dakle, moja lepa prijateljica dugih veštačkih trepavica je na ovaj prizor morala da izvadi cigaretu iz usta kako bi opsovala i pitala me gde je ženstvenost. Rekoh joj ''Ostala je na ćošku Zmaj Jovine i Modene, negde u njihovoj petnaestoj godini. Njihovoj ili njihove prababe, nemoj da me držiš za reč, malo sam popila''.
_______________________________________________

Sanja A.Sanja Aćimov je rođena 13.06.1990. godine u Novom Sadu. Završila je osnovnu školu i gimnaziju u Bačkoj Palanci, a sada je student četvrte godine prava na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Univerzitet Privredna Akademija.

Potomak davnih reči, knjiga i crno-belih filmova, nekoliko nezaboravljenih lepotica i jedne umiljate zveri.

Čistih gena i prljave mašte, živi i piše u svim delovima sveta i nesveta, ali ćete je sresti u Novom Sadu.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471884
ETNA