Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Poslednje vitezovo uspenje

Poslednje vitezovo uspenje

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
17. 08. 2012.

the dark knight

Filmska sudbina Betmena nalik je fiktivnom životnom putešestviju ovog čuvenog (s)trip junaka ima tu teških i bolnih padova, ali ne manjka ni povrataka i nenadanih uspona. Od prvog „modernog“ filmskog Betmena prošle su već pristojne dvadeset tri godine, pa se sa bezbedne vremenske distance može konstatovati da je Bartonovo viđenje gotamskog heroja (Batman, 1989) bio relativno uzbudljiv i kvalitetan početak vrludave i zamršene sage. Usledio je manje ubedljiv nastavak (Batman returns, 1992), vođen (ali i gušen) prepoznatljivom Bartonovom imaginacijom, a onda se desio sunovrat. U rukama Džoela Šumahera, sve je otišlo u...haotičnu mešavinu likova, kostima i teške atmosfere, uz nedostatak iole čvrste narativne niti. Muke Buridanovog magarca lagani su prolećni povetarac u poređenju sa arhetipskom nedoumicom – da li je gori „Batman forever“ (1995) ili „Batman & Robin“ (1997) .

Posle Šumaherove interpretacije, od Betmena nije ostao ni kamen na kamenu. Ideja o ekranizaciji zatučena je metkom u glavu iz neposredne blizine. Filmski Betmen postao je (i gotovo celu deceniju ostao) opšteprihvaćena sprdnja, relativno dobra zamisao pretočena u opominjuće i transparentno ništa. Plamen je obavijao jezičke oko noktiju, a kada se to desi, mora se potražiti radikalno i efikasno rešenje. Islužena i obogaljena franšiza, poput vrelog krompira, tutnuta je u ruke majstoru u čije umeće je nemoguće posumnjati. Betmenu se, 2005. godine, desio prepoznatljiv momenat u kome jake i vešte ruke preuzimaju dizgine podivljalih kočija koje srljaju direktno u ponor i, odmah pošto se naglas čuje čuveno "nećeš ga majci" , smiruju konje i vraćaju diližansu nazad, u sigurnost prašnjavog puta nadomak kanjona reke Kolorado. Neuporedivo kraće rečeno – Betmenu se desio Kristofer Nolan.

Nošena inercijom i uplašena mizernim nasleđem prethodna dva filma, publika u prvi mah kao da nije obraćala pažnju na novu interpretaciju poznate priče, jerbo su prethodni kinematografski promašaji od ove teme uspeli odbiti čak i najzagriženije poštovaoce dugovečne strip atrakcije. Tako se desilo da je "Batman begins" (2005) , uprkos zvučnom rediteljskom imenu, dočekan uz dozu indiferentnosti praćenu nimalo obećavajućim sleganjem ramenima tipa "pa to je Betmen. Pre će mrtvak da pusti vetar nego što će neko od toga napraviti dobar film". Kako god – uprkos očekivanjima, ili njima u prilog, dogodila se neverovatna transformacija. Odjednom je pred nas izronio ponovo rođeni heroj, prepoznatljiv i snažan filmski lik u kojeg je, Nolanovim umećem, vraćen život. Zakoračili smo u prošlost, prolazeći sa Brusom Vejnom kroz neke od najmračnijih i najtežih trenutaka njegovog života. Prvi deo Nolanove trilogije bio je ono što je morao biti – objašnjenje potrebe da se bude maskirani junak, odlična interpretacija naoko stereotipne teme dvostrukog identiteta, uzbudljiv i dramatičan film u kojem je Betmen čovek više nego što je to igde i ikada bio. Najveća Nolanova prednost, čak i kada se bavi klišeima i prežvakanim obrascima, došla je do punog izražaja već u prvom "Betmenu" - čovek je bolji od drugih reditelja zato što ume da pripoveda. Nije se tu ništa važnije promenilo otkad je sveta i veka – dobar pisac postao je takav isključivo zbog načina na koji pred čitaoca iznosi dešavanja, razmišljanja i reakcije svojih junaka. Tako je i sa rediteljima. Uzalud vam najveći holivudski budžet ako nemate dobru i zanimljivu priču. Eno silnih filmova kako tavore zaboravljeni, prežaljeni i ismejani zato što sem fatastičnih specijalnih efekata u njima nema ničega. Sa druge strane, neki od najvećih praznika pokretnih slika ( 12 angry men, na primer) mogli su biti snimljeni u samo jednoj prostoriji i postati remek-dela.

Kod Nolana je sve išlo logičnim tokom – počeo je briljantnim pričama (Following,1998 ; Memento, 2000), filmovima koji nisu previše koštali, ali su mnogo toga imali reći. Kako je raslo interesovanje publike, tako su povećavane i doze ubrizgavanja finansijskih injekcija, te je publika počašćena filmovima kojima ne manjka čvrste valute, ali ni sposobnosti autora da privuče nepodeljenu pažnju. Posle "Batman begins" došao je odlični "The Prestige" (2006), a odmah zatim i nastavak avantura Brusa Vejna/ Betmena.

Halabuka nastala oko "Mračnog viteza" (The Dark knight, 2008) , te ogroman komercijalni (kaogod i umetnički, usudio bih se dodati) uspeh ovog vrhunskog filmskog ostvarenja bili su razlozi zbog kojih je mnogi nepažljivi gledalac premotao traku unazad i obrnutim redosledom, posle drugog, pogledao prvog Nolanovog Betmena. Mada se može reći da nas je već bio navikao na pomeranje granica, Nolan je Mračnim vitezom napravio jedan od najtežih i najmalobrojnijih poduhvata u istoriji Holivuda – "nastavak" je, lako ćemo se složiti, bolji od (ionako odličnog!) prvog dela. To se dogodilo iz nekoliko razloga, ali je, sem Nolanovog pečata, presudila maestralna gluma pokojnog Hita Ledžera, koji se nije plašio prihvatanja tako teškog izazova kao što je uloga Džokera (ponekad doživljavana i kao nedodirljiva zaostavština velikog Džeka Nikolsona). Mračna atmosfera, lako pamtljiva Džokerova replika (Who so serious?) , napeta i uzbudljiva fabula sa obaveznim nolanovskim velikim preokretom (koja grupa ljudi će aktivirati bombu?) uz činjenicu da je Betmen gotovo samo čovek, uz sve negativne reprekusije tog pojma, načinili su Mračnog viteza jednim od najboljih filmova u prvoj deceniji XXI veka, a Hitu Ledžeru doneli posthumnog oskara za najbolju sporednu mušku ulogu.

joker

Sve to zajedno dalo bi se okarakterisati kao preveliko opterećenje po autora, što je moglo (ali nije moralo) naterati Kristofera Nolana da se, posle Mračnog viteza, posveti malo drugačijim izazovima. Između prva dva Betmena smestio se izuzetni "The Prestige", dok je posle drugog , a pre trećeg nastavka priče o gotamskom heroju snimljen još jedan dragulj – 2010. godine Nolan postiže ogroman uspeh neobičnim, čudnim, ali bez sumnje značajnim i velikim ostvarenjem Inception. Ako računamo da je Memento prvi veliki uspeh, doći ćemo do podatka da je Inception bio čak peti film u nizu u kome se autoru nije potkrao nijedan osrednji, bezličan ili ne daj bože promašen uradak. Naprotiv – Kristofer Nolan kao da je ulazio u seriju pažnje vrednih filmova kojoj se ne nazire kraj. Dobrano učvrstivši pozicije jednog od najvažnijih i najkreativnijih savremenih filmskih stvaralaca, posvetio se novoj, najtežoj avanturi – snimanju poslednjeg dela trilogije o Betmenu i pokušaju da pred gledaoce iznese završetak zaokružene i smislene celine. Da li je u tome uspeo?

Posle bezmalo tri sata zurenja u bioskopsko platno , obeleženih neverovatnom cifrom od 0 (nula!) posezanja za mobilnim telefonom, zaboravljenim sadržajem bočice sa imperijalističkim napitkom i do pola pozobanim kokicama (nije se imalo vremena!) , prvi odgovor na to pitanje je bezuslovno i ultimativno "do đavola, jeste!"

U prvih nekoliko minuta povratka u realnost, dok se po glavi još motaju efektne i uzbudljive scene, prošarane ubitačnim i često duhovitim replikama, u monolitnoj ploči očaranosti, poput najranijih ljubavnih razočaranja, nastaju prve pukotine. Nezasiti perfekcionista u nama lako će pronaći nekoliko krupnih nedostataka filma – prebrza i ne odveć motivisana transformacija oronulog junaka u ono što je nekada bio, stereotipne manjkavosti oličene u povremenoj predvidljivosti , te neka nepotrebna preterivanja i komplikacije - koliko puta je onaj monstrum polomio kičmu Betmenu i kako se ovaj od toga tako brzo i lako oporavio, jak utisak da reditelj ponavlja matricu prisutnu u prethodnim nastavcima i , naravno, preambiciozan pokušaj povlačenja paralela sa nekim od aktuelnih socijalnih previranja u svetu .

Da li je to dovoljno da završni deo trilogije bude razapet i proglašen pretencioznim i samodopadnim promašajem, neuporedivo lošijim od svojih (pogotovo neposrednog) prethodnika? Do đavola, nije! Uspon mračnog viteza, uprkos nekim svojim falinkama, svakako je odličan film, jedno od malobrojnih savremenih preskupih ostvarenja koje uz garantovanu zabavu nudi i etičke, civilizacijske, moralne, socijalne i ine dileme, kao i mogućnost da odgovore na neka od najznačajnijih pitanja pronađemo sami. Sem spektakularnog blještavila, koje na prvi pogled dominira, u Uspon mračnog viteza utkano je još dosta važnog vezivnog tkiva, bez kojeg bi film popucao po šavovima. Priča je ponovo odlična i, ne manje bitno, način na koji se pripoveda je , uz nekoliko zastoja, izvanredan. Betmenov glas je još bolji, mračniji i dublji, a povremena pojavljivanja i nestajanja Žene mačke (En Hatavej kao najprijatnije iznenađenje) dozirana su tako da iznikne niotkud baš kada sasvim zaboravimo na nju (ipak je film utemeljen na sukobu Betmena i Bejna). Ono što posebno impresionira jeste način na koji se Nolan izborio sa noćnom morom zvanom Robinovo mesto pod suncem – šta uraditi sa njim , a da ne ispadne suvišno, prekobrojno , pomalo gej ili jednostavno neubedljivo? Iskreno rečeno, od Nolana se i očekivalo da pronađe dobro rešenje, ali smo dojma da je i on odlično, čak pomalo štreberski, razumeo svoju zadaću. Njegov Robin je ubedljiv epizodni lik, koji se razvija bukvalno sa svakim pojavljivanjem u kadru, dok o njemu sklapamo mozaik sasvim dovoljan da opravda nekoliko fascinantnih kadrova na kraju filma, kada bivši policijac , prateći putokaze, pronalazi mesto na kome će formirati svoj budući tajni identitet.

Za gledanje završnog Nolanovog Betmena nije neophodno utvrđivanje gradiva iz prva dva dela, ali je svakako poželjno. Ako niste gledali "Batman begins" i "The Dark knight" ostaćete uskraćeni za poreklo raskošnih flešbekova i pravovremenost reminiscencija koje staju u treptaj oka , a opet su od ogromnog značaja za skladno zaokruženu celinu. Uspon mračnog viteza više se oslonja na film koji mu je prethodio, ali ne fali ni upućenosti na Batman begins, proizvedene veštim uvođenjem lika deteta glavnog negativca sa početka trilogije (sveprisutni Ra’s al Ghul, čovek koga i ima i nema). O produkciji, zvuku, inovativnoj kameri, fotografiji i specijalnim efektima iluzorno je trošiti reči - bez njih Uspon mračnog viteza ne bi prikivao za bioskopske stolice. No, kao i u suština svake potrebe da se fascinira, dopadne i izazove jaka trenutna reakcija, i Uspon Mračnog viteza bio bi površna, plitka i skupa igračka da nema impresivno jednostavne i glatke naracije, etičke klackalice, moralnih bitaka i neizbežnog neočekivanog zaokreta (momenat kada saznajemo identitet već odraslog Ra's al Ghulovog deteta) . Kako se bližimo kraju filma , sve više smo utiska da smo upali u brzak bučne i neukrotive reke i da pojma nemamo o tome kuda će nas zaglušujući huk odvesti.

Postoji nekoliko naročito snažnih i impresivnih scena, predaha posle kojih nas vrtlog vira povuče još jače . Kao što snažan tornado čupa drveće, Uspon Mračnog viteza iz korena odvaljuje gledalačko ljudevlje. Odnos Brusa Vejna i Alfreda, nikada jednostavan, ovde je najkompleksniji, najzamršeniji i najpotresniji do sada. Povremenim erupcijama najčistijih emocija gledalaca najviše kumuje vanserijska gluma Majkla Kejna . Pomislili bismo, posle karijere koja traje preko pedeset godina, da nas ovaj jedinstveni britanski glumac više ničim ne može iznenaditi. Pomislili – i debelo pogrešili. U završnom Nolanovom Betmenu Kejn je pred publiku izneo ogoljenu batlerovu dušu, strahove i nadanja, dobre i loše procene, kajanje , gorčinu i nenadane radosti ostarelog i spokoja željnog čoveka, spolja samo naizgled hladnog, uštogljenog i distanciranog. Neki će dijaloge između Vejna i Alfreda nazvati plitkim i patetičnim, pa ne bi bilo loše podsetiti ih na to da ni život ne obiluje munjevitim razmenama visokoumnih istina upotrebljenim umesto fraza "da li si dobro" ili "iskreno sam zabrinut za tebe".

the legend ends

Nije samo Kristofer Nolan onaj koji se pre Uspona Mračnog viteza morao izboriti sa balastom ogromnih očekivanja . Ništa lakše nije bilo ni Tomu Hardiju. Mladi britanski glumac (hm, to već nije slučajno – Nolan, Bejl, Kejn, Hardi...sve go podanik krune!) suočio se sa pakleno teškim zadatkom – trebalo je , pre svega, ubedljivo dočarati lik Bejna, a odmah potom i izdržati neizbežno poređenje sa Hitom Ledžerom i njegovim Džokerom. Hardi je, ako se izuzmu na trenutke nerazumljiv i pomalo nemušt akcenat, u tome uspeo toliko da se već na polovini filma zapitamo, kao mala deca kada ne mogu da odluče između babaroge i drekavca, ko nam je strašniji i užasniji – Bejn ili Džoker? Iako smo se u svojim životima, nažalost, toliko puta uverili u to da čistom zlu nije potreban nikakav motiv da postoji i dejstvuje, Nolan nam čak i za spodobu lišenu svih skrupula daje iznenađujuće, na uvrnut način i dirljivo objašnjenje u jednom od silovitih i brišućih zaokreta u filmu.

U Nolanovim rukama, Betmen doživljava postepenu transformaciju, čija je nit uočljiva od početka do kraja trilogije. Uzmemo li za sebe slobodu da lik ekscentričnog bogataša i superheroja tumačimo kroz srpsku narodnu poeziju, onda bi se stvar dala sagledati na sledeći način:

U Batman begins , makar u prvom delu filma, dok se ne uljudi, gotamski superheroj najviše je nalik Marku Kraljeviću. Brus Vejn je usovan čovek, prepun potisnutog besa zbog smrti roditelja, kojem malo fali da svoje protivnike složi kao kubik drva. On ne poznaje strah, ali ga izjedaju unutrašnji nemiri. Marko Kraljević će zbog toga preorati drumove, dok će Brus Vejn polovini sužanja objekta zatvorenog tipa prirediti batine njihovih života . Kada mu kažu da zbog posledica svojih postupaka mora u samicu, Brus Vejn se i dalje buni i pita "zašto". "Zbog zaštite", kažu mu stražari (More, Marko, ne ori drumove!) . "Ali meni ne treba zaštita", lakonski konstatuje Brus (More, Turci, ne gaz'te oranje). "Ne treba tebi, ali treba njima. Od tebe", objašnjavaju mu sejmeni , dok ih on gleda kao da ništa ne razume.

Mračni vitez donosi nam zrelijeg, odmerenijeg i mudrijeg Brusa Vejna, heroja koji opšti interes bez mnogo razmišljanja stavlja iznad svog. U borbi u kojoj nema mnogo izgleda, on ne odustaje čak i kada je sve izgubljeno. Izigran, prevaren i osramoćen, Betmen ipak ne uzmiče. Svojom viteškom poetikom, ali i konkretnim postupcima, podseća na Banović Strahinju . Mimo normi vremena, opštih očekivanja i, u krajnjoj liniji, onog što bismo okarakterisali kao njegov interes, Banović se svojoj ljubi poklanja i preuzima na sebe sve negativne posledice takve odluke, trajno zapečativši kodeks časti kojem celog života pripada. Birajući između mogućnosti da Gotam bude očišćen od kriminala i sopstvenog stigmatizovanja , Betmen odabira drugu opciju, svestan da će nezasluženo ostati upamćen kao ubica i otpadnik od društva. Makar i mračan, on ostaje autentični vitez.

Početak Uspona mračnog viteza suočava nas sa oronulim, skrivenim, asocijalnim i samozatajnim Brusom Vejnom, čovekom koji proživljava posledice svoje teške , ali jedine mogućne odluke, donete osam godina ranije. Sa štapom u ruci, sredovečno nezainteresovan za sve oko sebe, odlučan je jedino u nameri da se ne pojavljuje u javnosti. Siguran je, opet, samo u to da je njegovo vreme davno prošlo. Posledice mnogobrojnih tepanja odrazile su se i na zdravlje, ali je još veći problem Vejnova mentalna malaksalost. Poput Bolani Dojčina, Brus Vejn leži u nekom skrajnutom kutku, dok svet polako zaboravlja da je ikada postojao. Tek suočeni sa ogromnom neposrednom opasnošću, obojica se odlučuju na akciju – Dojčina umotavaju u zavoje i postavljaju na konja, dok se Brus Vejn prvo malo estetski sređuje, zatim kreće na rehabilitaciju i na kraju oklopom priteže bol(a)na mesta na telu...Ostatak priče o Dojčinu je poznat, a ono što se dešavalo sa Brusom Vejnom grehota je prepričavati, jer je Uspon Mračnog viteza jedan od filmova koji se moraju pogledati. U bisokopu, naravno.

Rise, poster

Priču o Betmenu svakako je nemoguće razdvojiti od priče o Kristoferu Nolanu. Svojom vizijom superheroja i grada u kome on živi (na kraju to , bez okolišanja, nije Gotam, već savremeni Njujork) , ovaj reditelj stvorio je zaseban svet, neku vrstu stvarnosti iza ogledala (kao kod Kerola). U Usponu Mračnog viteza ima scena u kojima osećamo zagušljivost Kafkinih hodnika bez prozora, u potrkrovlju nepoznatih zgrada (suđenja ili procesi, koji ujedno liče i na odmazde tokom Francuske revolucije, uz dilemu "izgnanstvo ili led") . Ima i razloga za smeh, knedle u grlu, razrogačenost zenica i lomljenje prstiju. Prethodna dva Nolanova filma i četvorogodišnja pauza pre trećeg uspeli su da kod odraslih ljudi generišu osećaj koji imaju deca kada prevaljuju ogroman put do kioska pre nego što kupe strip (možda baš Betmen!) sa toliko iščekivanim nastavkom avantura svog omiljenog junaka. Veliko iščekivanje, omamljujuća neizvesnost, miris štamparskog olova u nozdrvama i sreća što pod prstima već lete prve stranice, halapljivo progutane neutaživim očima.

Da li je Nolan Usponom mračnog viteza uspeo da preskoči lestvicu koju je prethodnim filmom sȃm postavio tako visoko?

Do đavola, jeste!

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471828
ETNA