Slatka kao srce

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Jelica Greganović
04. 08. 2012.

heartmonthPažljivo pljuckane i crnje od zenica, semenke lubenica su cele zime ležale zalepljene na četvrtinke starih novina na baba Darinoj prozorskoj polici. Ispod njih su vreme najavljivale odavno prošle vremenske prognoze, održavale su se na pola presečeni sastanci partijskih organa i čitaocima delili korisni saveti bez srećnog kraja.

Svako malo je baba Dara proveravala semenkasta crna okca, koja ni na tren nisu pokazivala nameru da se maknu sa preživljenih vesti. Negde početkom proleća, artritičnim debelim prstima ih je baba pažljivo odlepljivala i zajedno sa notom štamparskog olova ih sadila u stare prazne konzerve i okrušene lončiće koji su odavno odslužili svoje. Tu su, pod njenim budnim nadzorom, zalivani tresuće odmerenim curkovima vode iz čaše koja je zajedno sa kockama šećera stajala uz babin krevet.

Brže no što bi i nestrpljiv čovek očekivao, pojavljivale su se prve klice, jedva zelene, belog vrha. Kao da im se silno žurilo, već za koji dan su s bokova izbacivale ručice sa tanušnim, cvetastim dlanovima na vrhu.

Tek kad bi postalo jasno da podle slane i neočekivani mrazevi neće ledom polizati baštu, baba Dara je ćopavim sporim korakom odnosila sadnice koje su se već kovrdžale prvim vrežama. Onda bi se baba, pored stroja lončića i konzervi iz kojih su visile mlade biljke, pažljivo i teško spustila na kolena, unapred uzdišući pri pomisli da će mnogo teže ustati. Klečeći se, s mukom, polako pomicala, a za njom je rastao niz kupola iz čijih vrhova su se presamićivale mladice. Na samom kraju, baba bi se okrenula i dubokim uzdahom pozdravila nasad koji će onda danima brižljivo obilaziti, zvoneći kantom iz koje je pljuskala voda, ostavljajući za njima dvema blatnjava ogledalca bara. Tek kad bi počele da cvetaju, baba ih je predavala u brigu stricu, da za sobom vuče dugu zmiju musavog, nekada zelenog creva, koje je do poslednjeg koluta pružalo otpor i dobar razlog stricu da mu pomene i onog ko ga je napravio i izmislio i njemu prodao.

Tada su već kupole zemlje bile sakrivene pobesnelim vrežama gustih, mesnatih i odozdo dlakavih listova, ispod kojih su počinjale da se pojavljuju dugo očekivane bobe. Baba se tada vraćala u baštu, svako jutro proveravajući da li su tu i svako veče brinući da ih nije ubila vrućina ili ona pogan žderava štetočinska svakoje sorte. Nežno bi podizala listove sa prekobrojnim prstima, i merila rastu li. A one su rasle, rasle obećavajući mnogo više no što su mogle. Rasle su brzo, bar u početku, sve dok ne bi dosegle veličinu detinjih glava, a onda bi stale. Ni stalno zalivanje, ni dobra zemlja, ni sunce koje je peklo, nisu mogli da im pomognu. Džaba ih je stric prevrtao poleđuške tako da su pokazivale bledo žute trbuhe uprljane zemljom, i još nežnije ih vraćao nazad. Više nisu htele da rastu. Tako bi i dozrele, kegave, nimalo ne ličeći na svoje višekilogramske pretke. Kada bi drščica pupčane niti počela da se stanjuje, stric započeo sa kuckanjem po lubenčićima, čekajući da kao odgovor dobije prazni, gluvi zvuk. Tada bi lubeničicu otkinuo i stavio je u kantu koja je onda spuštana u bunar. Za to vreme se na stolu pod lipom brisala mušema i vršile se dodatne pripreme predstojećeg obreda.

Popodne, posle ručka, kada su svi jedva disali gledajući šareno u još šareniju mušemu, pojavljivao se stric, noseći trijumfalno lubenicu kojoj je deminutiv mnogo bolje pristajao, ali...bila je naša, kod nas izrasla...Shodno tome se očekivalo oduševljenje odmah nakon prvog prska kore, koja je pod nožem putovala nepravilnom pukotinom.

Bila je slatka, trudila se da bude crvena, dala je sve od sebe...ali nešto je falilo. Ono što nije smelo da se kaže, zaradi svog truda i ljubavi u nju uloženih. Najslađe joj je, naravno, bilo srce. U njemu se mogla naslutiti sva slast koju nije uspela da dosegne. Prosto, to nije bila njena zemlja, ni njeno sunce, kao da je ostajala mala upravo zbog svega što je dobijala. Kao da je bilo potrebno da iz zemlje isrče poslednju kap vode i onda leži kao debeli zeleni gušter na pripeci juga.

Jasno da je bila pojedena do kraja, ali svi smo krišom jedni od drugih čekali dan kada će neko doneti iz grada, sa pijace, onu pravu lubenicu. Veliku, tamno zelenu ili belu sa zebrastim šarama borove boje. Veliku tako da se krišom moglo na njoj sedeti. Onu iz koje se srce davalo deci i u kome su se skoro videli prozračni šećerni kristali. Tačno onu iz koje je baba Dara pažljivo pljuckala crne semenke, ponavljajući tada ali i kasnije zimi, kada niko na lubenice više nije ni mislio – »Slatko kao srce.«

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471860
ETNA