Početna stranica arrow Deset deka šmeka arrow Čija majka crni woolmark prede

Čija majka crni woolmark prede

Vrednovanje: ONONONONOFF / 6
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
11. 07. 2012.

вулмарчеNi prčkanje po gitarskim žicama nije lako kad napolju upekne božja zvezda. Krovovi su usijani danima, grad je okupirala treperava izmaglica, dok se nad svakom asfaltnom površinom u daljini mogu videti obrisi nepostojećih barica, sigurni znaci julske fatamorgane. Čovek je prstima prebirao po žicama svoje nove gitare, povremeno se mršteći jer nije bio zadovoljan zvucima koje je proizvodio. Protekle godine su mu , makar ako je suditi po muzici, bile izuzetno uspešne, a sve je krunisano i preseljenjem u novi, malo veći stan. Dobro, jedno vreme je bio bez posla, pa se budio obliven studenim slapovima znoja, strahujući da neće imati za novu ratu kredita.

Srećom, taj period je iza njega, zrno političkog ruleta ponovo se zaustavilo na njegovom (čas crvenom, čas crnom) polju, uz ljutu muku i siktanje nezahvalnika i neradnika koji ga nikada nisu voleli. Tako je to ovde oduvek, mislio je – ako je neko vredan, iskren i ne odustaje lako od ciljeva koje je zacrtao, brzo će postati predmet slepe mržnje, ogovaranja i neutemeljenog prezira. Navikao je on na to odavno i voljan je da, bez obzira na sve prepreke, svoju misiju okonča tek kada u potpunosti odradi dug domovini i trajno i nepovratno usreći svoje sunarodnike. Ako za to bude morao da žrtvuje još dva ili tri mandata u nekim vladama ( i isto toliko, ako ne i više njihovih sobaljivanja) – bože moj, kad otadžbina zove izgovori gube bilo kakav smisao.

„Da, život je zaista čudan i apsolutno nepredvidiv“, mislio je. „Eto, baš u vreme kada sam noću skakao iz kreveta i patio od isprekidanog sna i konstantnih napada panike izazvanih neizvesnošću glede otplaćivanja, javili su mi se neki poznanici sa lepim vestima. Odlično se sećam efekta tog nenadanog abera – bilo je kao u prvih nekoliko sekundi po stavljanju lekovitog melema na ljutu junačku ranu. I ja sam čovek kao i svi drugi- tih dana imao sam značajnih problema sa povratkom pokleklog samopouzdanja. Najbolja stvar koja mi se mogla desiti bila je bilo kakva potvrda kvaliteta moga rada. I ona je stigla. Moje pesme potukle su sve rekorde slušanosti i emitovanja na radio-stanicama i postao sam jedan od najbolje plaćenih autora SOKOJ-a. Novac tu nije bitan, kao što nikada nije ni bio. Lepo to pre neki dan reče jedan moj regiondžija – ljudi imaju potpuno pogrešnu percepciju politike. Svi misle da smo mi ovde zarad bogaćenja, ličnih privilegija, osećaja moći i ostalih budalaština, a niko ne želi da vidi suštinu. Ona je dosta drugačija. Taj moj regiondžija, recimo, uopšte nije bio sed kada je počinjao da se bavi politikom, a eno ga sad, vodi mrtvu trku sa bivšim premijerom Cvetkovićem. Zlobnici tvrde da je dosta sedih dobio i u izbornoj noći, kad su se koplja lomila oko toga da li ćemo preći cenzus. Kažu, navodno, da bi mu bilo malo bez veze da ponovo prelazi u novu stranku, kao što je uradio kad je njegova prethodna ostala ispod nedostižnih pet odsto. Eto, i sa takvim tumačenjima politike mi moramo da se borimo, pa kako da zadržimo pigment u svojim napaćenim vlasima?“, pomislio je, dok su prsti sami krenuli da sviraju dobro poznatu melodiju. Odjednom je čuo sebe kako pevuši svoj veliki hit:

Dovoljan je bio njen osmeh, zar ne
za drugove što znaju da dele baš sve
da laju na zvezde i zaklinju se
svi za jednog i jedan za sve
te noći smo se potukli zbog nje...

Čuo je, doduše, da ima nekih bendova koji se sprdaju sa ovom pesmom (ovog proleća, pred svoj novosadski koncert jedna beogradska grupa, pojačana lokalnom zvezdom, izvela je a capella verziju, ne bez doze ironije i podsmeha, što je dobrano obradovalo publiku). Nije mario za to – kao što sitne duše osporavaju njegove čiste i beskompromisne političke poteze, tako i razni denuncijanti, željni publiciteta kakav donose veliki hitovi, ne mogu da dobace dalje od neprikrivene i nemoćne zavisti. Ta muzička parodija podsećala ga je na onu priču o hiljadu evra, kojom su mu se oponenti odavno popeli na vr' glave:



„Jaka stvar. Obećanje dato usred predizborne kampanje, a oni se uhvatili za njega pa ne puštaju. Možda sam pogrešio što sam zaokružio cifru. Da sam rekao '932 evra i 65 evrocenti' danas se toga više niko ne bi ni sećao. Ok, bio je to trenutak neopreznosti, mogao sam to izvesti i elegantnije. Možda je trebalo da pitam onog svog prerano osedelog regiondžiju, on je ranije bio baš u toj stranci čiji je vožd (glupo mi da za njega pomislim, a kamoli izgovorim to metalno englesko 'lider') prošao slično još negde devedesetih. Šta je tek tada obećavano u predizbornim kampanjama! A sve je zaboravljeno. Sem obećanja da će, kada on, tj. Vuk, je li, dođe na vlast, plate i penzije biti tisuću dojč maraka! Toga se svi sećaju! Kao i onog kad sam jednom, maltene u šali, rekao da garantujem da će kurs evra u narednih deset (ili rekoh pedeset, i ja sam zaboravio?) godina ostati isti – šezdeset dinara. Svi su se uhvatili za nevažnu sitnicu – kao, bio sam u tom trenutku guverner NBS (tada još NBJ) pa je to mojim rečima davalo neku dodatnu težinu? Šta je sa ovim narodom?! Pamti samo nebitne stvari i okrugle brojeve?! I one koji su deljivi sa 1389?! Svašta!“.

Padao je u vatru, a tu svoju osobinu nije voleo. Poslednji put kad mu se to desilo jedan njegov bivši prijatelj , pred TV kamerama, morao je da ga upozori da mu 'majku ne dira'. Zato će se sada primiriti, sniziće i glas i malo tiše pevati refren pesme . Pesme koja je, sada to uočava, u sebi imala i poneku proročku crtu:

„Šta ako ubavo devojče, objekat muške požude, zamenimo nekim malo drugačijim pojmom, a da on može da ostane ženskog roda? Šta bi to moglo biti...Pa da, setio sam se! Vlada. Bilo koja vlada. Sadašnja ponajviše. A i neka buduća, zašto da ne. Ove noći ćemo se potući zbog nje. Može neka makljaža i naredne noći. Kad malo popusti vrućinčina. Žestoko, ali fer. Naravno, u prenesenom značenju. Opet se vraćamo na suštinu politike. Glasači (a pogotovo oni koji to nisu) su skloni malodušnosti i pate od permanentnog klonuća duhom. Znam da bi oni pomislili da se mi tokom dogovora razračunavamo samo zato da bismo za sebe prigrabili što veći deo (inače sve mršavijeg i jadnijeg) plena, ali takve konstatacije i pretpostavke posledica su tragične neobaveštenosti. Kao da ja uživam u dugim i napornim pregovorima ? Ipak na njih odlazim, jer mi je stalo da u svakoj vladi proguram što više svojih ideja. Tek kada dođemo do koncepta koji garantuje da će naš program biti sproveden, mi dajemo formalni pristanak. Tako to funkcioniše. Ne može se za narod krvariti neznatno ili delimično. Krvoliptanje ili ništa!

Opet je postajao temperamentan, egzaltiran do jakog napada strastvenosti. Odložio je gitaru, malo prošetao (koliko je to skromna kvadratura dozvoljavala) i vratio se nazad u fotelju. Setio se lepih stvari:

„Mislim da će mi sada biti malo lakše. U prošloj vladi (kako je samo loša bila, ne ponovilo se!) uspeo sam da proguram izmene medijskog zakona (dežmekasti nije hteo da glasa za njih, kakva je to cvećka). Nema više da me svako piskaralo razvlači po novinama i škraba o meni najgore gadosti. Odmah na sud, pa da vidimo čija majka crni woolmark prede! Možda je malo neskromno, ali spreman sam to da potvrdim – zahvaljujući meni, sada svi političari imaju mnogo bolje i komotnije uslove za rad. Na prvi pogled, možda će biti nezgodno to što ću biti u timu sa ljudima koji su o meni govorili najblaže rečeno strašne stvari, ali opet, kada pogledam koliki je ulog – spreman sam na sve. Dobrobit Srbije daleko je iznad naših razračunavanja , netrpeljivosti i beznačajnih zađevica. Sem činjenice da ću ponovo biti rizničar (što je, realno, najbolja opcija i po Srbiju i po mene) , veseli me i to što su oni koji su me unapred bili otpisali ponovo u situaciji da me uvažavaju i sa mnom sarađuju. Za mačke kažu da imaju sedam života, a dobar i vešt političar ne može biti neko ko nije promenio i preživeo makar sedam premijera. Na sreću (i moju i Srbijinu) još će ovi prsti prebirati po žicama i proizvoditi taktove koji će određivati tempo igre nebrojenih nogu i telesa. Granica su nam, naravno – samo nebesa!

Krovovi su usijani danima, grad je okupirala treperava izmaglica, dok se nad svakom asfaltnom površinom u daljini mogu videti obrisi nepostojećih barica, sigurni znaci julske fatamorgane. Iste one optičke varke od koje vam se priviđaju nemoguće stvari, poput ubeđenja da ste svojim glasom na poslednjim izborima jasno istakli distinkciju između politički prihvatljivog i neprihvatljivog.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469327
ETNA