Postizborni blues

Vrednovanje: ONONONONOFF / 5
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
30. 06. 2012.

bluesJednog poznog letnjeg popodneva, dok je napolju pržilo kao u Luciferovom brlogu, u sobi sa spuštenim roletnama sedeo je zamišljen i pomalo neraspoložen čovek. Njegove misli sustizale su jedna drugu, zakonitošću kojom suza suzu mije, a obraz obadvije. Dugo već traje ovo lomatanje, nesklad nalik bolnom raskoraku od kojeg mošnice pucaju kao priklještene. Limbo popločan neostvarenim željama koje su, u nastanku, izgledale kao da ih, bez propinjanja na prste, može dohvatiti i gologuzo balavo derle, nekmoli odrasli, naočit i vrhunskom marketingu sklon muškarac. Sasvim u skladu sa situacijom, iz vanserijskih hi-fi zvučnika dopirao je opčinjavajući ženski vokal. Seta u glasu pevačice bila je samo okidač za bol, koji je čoveka terao da iznova premotava nekoliko filmova u svojoj ubavoj glavi:

I'm so tired of playing
Playing with this bow and arrow
Gonna give my heart away...

Eh, draga moja Bet, da ne kažem – uvažena godpodžo Gibons, kako je Vama lako“, mislio je muškarac. „Pevati o ljubavi svakako jeste bolno, ali nije ni blizu ovoga što se meni može desiti. Ljubav dva homosapiensa ispit je na kojem je pao mnogi veliki um. To je bojevo punjenje sposobno u deliće razneti i granitna srca. Razumem Vaš bol, jer ako je neko stručnjak za tu takorekuć razumevajuću oblast – verujte mi, to sam ja. Ekspert sam za tu vrstu empatije. Lider u regionu. Dozvolićete mi, ipak, da izreknem jednu još veću istinu - postoje neke nijanse bola koje su možda podjednako opasne kao i ova (nijansa) o kojoj Vi pevate“, nastavljao je svoju nisku osetljivih refleksija neveseli muškarac.

U ljubavnom krahu čovek može da izgubi mnogo, ali u brodolomu političkih saveza katkad je u stanju ostati bez igde ičega. Uzmimo, recimo, moj primer, draga Bet. Radio sam najbolje što sam mogao. Trudio sam se, krpio tamo gde su zjapile rupčage, zalivao vodom plamene jezičke, bacao vreće s peskom kada bi reke nadolazile. Davao sam sve od sebe. Ali mi se čini da sam napravio dve velike greške. Možda i nisam. Ne znam, sada to sve izgleda previše komplikovano i nerazmrsivo, teško je oceniti šta će se narednih dana desiti“.

Ženski vokal nastavljao je svoju ravnomernu nesvakidašnju jadikovku:

Give me a reason to love you
Give me a reason to be...

Jeste. Izgleda da bejah slep. Onog prvog otpadnika prigrlih zaboravivši da je stvoren da razbije svaku grupaciju u kojoj bi se našao. Mislio sam – promeniće se, shvatiće da mu je sa mnom najbolje. U početku je tako i izgledalo. Kad me je ono drugi put izabralo, dođe čovek sa šampanjcem u moje skromne dvore. 'Evo puzdanog saveznika', pomislih tada. Dadoh mu ključeve riznice. Ne mešah mu se u poslove. Istrpeh toliko puta njegovu samovolju i sujetu. Tolerisah najmanje četiri izvršne vlasti u jednoj. I, šta se desilo? Godinu dana pred kraj našeg oročenog (i na trenutke ogorčenog) druženja, krenu čovek i na mene. Svim sredstvima. U četiri smene. Zaboravio je, da se izrazim slengom svog rodnog grada, sve naše zajedničke derneke, zaboravio je i kako sam njega i onog malog, ne znam mu sada ime, dvaput spas'o od belaja. Povrh svega, dok je odlazio, rekao je da će se vratiti ako mu bude ćeif!? I kako sada da idem zajedno sa njim? Kako da ga ponovo volim, što reče Bet, ako mi ne daje nijedan dobar razlog? Šta da radim s njim takvim, i šta bi on, na kraju krajeva, mogao da ponudi meni? Jednom me je ujeo za srce, učiniće to ponovo!

To sa njim, koliko god bolno izgledalo, nije ništa u poređenju za ovim najnovijim ujedom za dušu. On je došao iznebuha, iz neočekivanog pravca. Ne mogu ni da se setim svega što sam učinio za tog verolomnika u najavi. Dozvolio sam mu da nam oprosti što nas je tukao. Dao sam mu više nego što je tražio. Sa osmehom sam prelazio preko fotografija njegovog pokjonog šefa po kabinetima ministara. Izjednačio sam bol njegove grupacije sa bolom svoje družbe, čvrsto rešen da naš savez potraje i da ne bude tek prolazna stvar. Velikodušno sam prelazio preko njegovih gafova, ne mareći ni za povremena lupetanja. Čak i sada, kad me zbog odmetnutih i pobesnelih intelektualaca nije izabralo treći put, imao sam njegove čvrste garancije da je odan našem savezu. Nisam primećivao nedostatak poštovanja u njegovim očima uprkos tome što više ne obnašam svoju omiljenu funkciju".

Pesma se bližila onom svom središnjem, gotovo psihodeličnom vrhuncu:
For this is the beginning of forever and ever
It's time to move over...

Paralelno sa ubrzanjem muzičkog tempa, uporni roj (ali ne Orbison) misli nadirao je sve snažnije:

"Neće mi valjda sada okrenuti leđa, u ovako osetljivom trenutku? Toliko posla jetek ispred nas. Mogli bismo zajedno da ne uradimo sve ono što nismo uradili ni u prethodnom mandatu. Da zagrljeni kao nekad (ah, ti protekli i prokleti dani lude sreće!), udruženim snagama kapituliramo pred huligansko-fašističkim grupacijama tamo negde u rujnu ili oktobru, u vreme (ne)održavanja gej parade. Da se pravimo da smo spremni za velike rezove i nepopularne poteze od kojih bi nam obojici opao rejting (meni malo više, ali nećemo da sitničarimo). Ne znam, ne razumem. U čemu je problem? Zar ono što smo se dogovorili više ne važi? Neka on kaže. Jasno i glasno. Ili ćemo drugačije da razgovaramo! Ili možda nećemo? Ne treba ipak prenagljivati. Ovo je samo trenutni poredak, kod nas se stvari menjaju takvom brzinom da bi već sutra sve moglo biti drugačije. Da, sutra je novi dan, što bi rekla ona filmska junakinja".

Jednog poznog letnjeg popodneva, dok je napolju pržilo kao u Luciferovom brlogu, u sobi sa spuštenim roletnama sedeo je zamišljen i pomalo neraspoložen čovek. Njegove misli postajale su sve sporije i sporije, stapajući se u daleke i neodređene obrise slične izmaglici nad poljem političke žabokrečine bez ijednog daška vetra. Na oči mu je dolazio onaj prvi, varljivi i plitki san, koji obično donosi izvesno olakšanje. Pa da, nešto će na kraju već biti dogovoreno, kao i uvek do sada. Sklad su remetili još samo stihovi pesme, sve tiši i tiši:

So don't you stop being a man
Just take a little look from outside when you can ...

I zaista, dugo već traje ovo lomatanje, nesklad nalik bolnom raskoraku od kojeg mošnice pucaju kao priklještene.


< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469314
ETNA