Uzorni građanin

Vrednovanje: ONONONONON / 11
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
25. 04. 2012.

računiKada bi to priličilo mojim godinama, stojim vam dobar, mogao bih prostim prepipom trudničkog stomaka otkriti pliva li u plodovoj vodici budući uzorni građanin. Nije to tek intuicija, prepoznavanje srodne još neispiljene duše, već sitni topot nagoveštaja: ako se beba rita smerno, ne maltretira majku (a pre svega oca) nerazumnim iskanjem krmećih papaka u saftu ili kesten-pirea, lepo se usmeri za izlazak u svet – eto novog listića za pozlatu najbolje kaste što je čovečanstvo ima. Mi uzornici kao dinje u bostanu sijamo svojom vrlinom. Mehur smo ravnoteže u libeli svakog sistema. Na vreme zapažamo kreste opasnih frizura, sumnjive vinile i knjige pod miškom, rasterujemo konjske muve anarhije koje država ne dospeva ošinuti repom.

Nema tu tajne, sve je gologuza pasija! Redovno davam kljastu i ubogu, privijam ptičice nebeske na svoje milosrdne damare. U tramvaju popravljam vozaču kravatu. S baba-serama se, bez gađenja, srdačno rukujem. Komunalci me rasteruju šmrkovima, zahvalni što im bodro ukazujem na neoprane deonice. Vidim li šmizlu na fluorescentnim štiklama i s dekolteom iz koga grudi ispadaju ako izvije veđe ili namreška nos, dohvatim smenu 8 i već uz zajutrak razočarani otac saznaje da mu ćera noću ne odlazi kod drugarice da raščešljavaju barbike. I nema meni sjajnije kolajne nego kad uočim ukroćenu goropad kako drži tateka pod ruku, smerna kao ćerka Envera Hodže. Tužim one koji ne lopataju sneg ispred kuća i u gipsu brste osiguranjavajuća društva, drže (pljačkaju, likvidiraju?) podstanare, zalevaju bašte kao da gaje pirinač, u dvorištu izgladnjuju lipicanere... Nedavno sam Generalštabu prijavio suseda koji civilno služi u staračkom. Priložio sam podnesak baba Stamene da joj retko prazni kiblu, cinično je požuruje po pitanju smrti i zadiže minić glavnoj sestri ne mareći za njene ropce (mislim – baba Stamenine).

Račune plaćam još sveže od štamparske boje! Pritajim se kraj pošte i čim čujem da je pismonoša odbacio svoju burmu u za to predviđenu ćasu, bacam mu se pod bicikl, ne dam da zajaši. Nasabajle kucam na prozor i izbornoj komisiji: "Dobra vam rabota, počeste li?" Oni se zabroje, ljute, a ja već srčem kafu i zadovoljno prostirem svoje generalije po kontrolnom listiću.

Svaki uzornjak mora, zlu ne trebalo, praviti zalihe za slučaj nuklearnog rata ili upada Crvenih kmera. Država treba, kad posrne, da se osloni i na moju komoru. Tavan mi je pun: olovnog benzina, trulog kupusa, narotaka što smo ih žena i ja ištrikali u patriotskom zanosu, iskaišanih cipela za komesarske torbe... Tu su i Molotovljevi kokteli, ako se odlučimo za gerilski otpor, kace prekrupe, usoljene ribe... Imam dosta katrana i perja za pomoć pravosuđu i kartoteke gde nacionalno i politički skeniram stanovništvo svoje stožerne i okolne četiri zgrade dokle, mislim, dopire moja nadležnost...

Kao predsednik kućnog saveta ulećem u stanove, prepadam ženskinje na klozetu, zavirujem curi li vodokotlić ili štogod grokće u kadi, goje li stanari zečeve za paprikaš ili nasađuju koke nosilje urušavajući naše peradarstvo. Ubeležim svako zastakljivanje terasa, jer ne može se sebičnim potrebama rošaviti izgled zgrade. Genealoškim pitalicama proveravam da li su sve te studentkinje zbilja rođake iz unutrašnjosti ili žrtve podvodača nespremnih da dobit dele s vrhovnim makroom – državom. Propovedam o štetnosti svakodnevnog zapiranja čime dragocena voda uludo otiče, a svi je plaćamo.

Od mladaca koje sam poskidao sa simsa, mogao bi se popuniti jedan "Dušan Silni" ili tri frtalja "Uroša Velikago". O, koliko sam prelepih buketa bacio na tenkove tim mojim junošama za srećan put, svaki projektil zariven u mrski civilni cilj doživljavao i kao svoj uspeh, opipavao mišice vojvoda dok mi toplim vučjim pogledom zahvaljuju za SMB dopunu. Ali, eto, dođe gubava nafaka kad država dreši kesu za hvatanje dragih zločinaca, mada smo učeni da se sve bolesti leče puštanjem nečiste krvi. Ne vredi tu moja moralna muža. Kad je već domaja dobro razmislila, ja joj neštedimice pomažem: džijudžicu zahvatom obaram uljeza u prašinu i puštam mujezinski urlik koji ga parališe: "Šta sad misliš, đenerale, čemu li se nadaš?" I samo bez nagrade – dužnost nema cenu, a ja neću da budem skupa moralna frajla, već da dajem i da se dajem iz zadovoljstva. Uzmem nešto siće, tek da staru odvedem na tanjir škembe-čorbe u neki bolji restoran koji ima i stolnjake.

Pošteni građanin ima dirljivu facu skromnog komšije koji za spas poretka daje: poslednji režanj slanine (hipofize?), raskvašenu koricu hleba, nejaku decu. Pogled mu mora biti bistar (nikako i plitak) kao planinski potok da uoči sve što se između redova valja. Mnoga je pojava tako, još dok je na sisi ćapćala, kao vaška stisnuta da pucne pod prstima. Sluh netopirski izoštren, glava visprena da misli i postupke smesti kao dupe na nošu. Dobro je osloniti se na Trepetnik, pa čim ti zažvrgolji gornja ili podrhturi donja usna, znaš šta je činiti. Svaki uzoro-osvetnik uz neupadljivu odeću iz ranih sedamdesetih mora imati i tamne naočare – a la general Jaruzelski. Nezarđali instinkti služe da pažnji ne izmakne neki manijak koji upravo postavlja podguznu minu-pašteticu u sobranje ili mućka uranijum kojim će nas sve poslati u majčinu. Ako na TV-u objave sliku zločinca, do podneva u svom podrumu već savesno držim i polako isleđujem deset takvih. A dok varoš spi, umnim knjigama teorijski potkivam svoj pogled na svet.

Ako i tebi pošteni čitaoče vrlina u grudima nestrpljivo vri da savesno zaglanca neko dugme državnog mundira, glavačke te prihvatamo! I, zapamti, ma šta da se desi, nikad nećeš hodati sam!

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469253
ETNA