Zavist

Vrednovanje: ONONONONON / 3
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
03. 02. 2009.

Sama zavist je definisana kao „Podražavanje prilagođeno za najnesposobnije“. Kako prepoznati ovu vrstu nimalo slavnog podražavanja u sopstvenom životu?

уби ме завистKada je radio "Se7en", Dejvid Finčer je vešto i veoma promišljeno ovaj greh ostavio za kraj. Možda ima i gorih, većih i blasfemičnijih (još ih je 6 sa zlokobnim epitetom smrtni), ali zavist je baš najzgodnija za poentirati. Ona skoro uvek dođe kao ishodište i krajnja odrednica svakog grešnog dejstvovanja (neka niko ne pročita ovo kao činodejstvovanja) i tek kada se i ona umeša zatvorili smo tu trasu ka prekoračenom, približili smo se esenciji grešnog i po ko zna koji put ranjivo prikazali da smo na kraju, ipak, samo nedovršen božanski proizvod. Da ovo ne ispadne kao neko (vero)ispovedanje, pomislih na trenutak? Ma, neka i bude, osloniću se na nikada zaspalog Cinika u sebi i pokušati da se ironijskim pomacima(koliko sam to u stanju) izvučem iz sitovacija koje mogu da budu dokaz da bezuspešno pravim dimnu zavesu .

U Đavolovom rečniku, svojevrsnoj bibliji cinizma, može se pronaći dosta primera koji izvorno govore ponajpre o zavisti. Ne sumnjam da ih je neobuzdani Embrouz pronalazio podosta u sopstvenom raskalašnom životu- verovatno je mislio da jedna sestra zavidi drugoj, svojoj rođenoj, jer je, po subjektivnom sudu, dobijala manje strastvena pisma od istog čoveka, apostrofiranog već patrijarha cinizma.

Recimo:kako objasniti onaj čudni osećaj obamrlosti, tupu indiferentnost i znojne dlanove, ono grozno tam-tam divljanje u ušima kada na literarnoj stranicisvojih omiljenih novina, izvesni John Doe ugleda ime svog kolege sa studija? Mislim, nema on ništa protiv njega, ali, ako je trebalo da se pojavi nečije ime, po realnim kriterijumima, onda je to ime koje je naš John Doe već toliko puta rukom dopisivao na toj istoj stranici. Imao je bolji prosek, više je mogao da popije, čak je i nekoliko puta bio svedok neobjašnjivih alkoholnih izmaglica svog kolege i njegovih neveštih saplitanja(kako jezikom, tako i na autobuskoj stanici, pred nekoliko desetina svedoka !). Imao je John i nekoliko duhovitih upadica na nekim vežbama, takorekuć maestralnih kozerija, dok je kolega ili ćutao ili zamišljeno gledao u parče papira, valjda već tada pokušavajući da stavi do znanja da je slučajno zalutao u društvo kojem nikada ništa neće biti objavljeno. Da ne bude da je mr. Doe neki zao i nadobudan mali čovek sa nesrazmerno velikom sujetom-nazvao je on kolegu, ipak, da mu čestita, nije da nije(kad je beg bio cicija je u poslednjem momentu izbačeno iz unapred naučenog teksta čestitke). Pa, pobogu, poznajem i ja pravila fair-play-a, i umem da se kontrolišem, razmišljao je John , mada sam, u trenutku kada sam ugledao kolegino ime, još jednom bio svedokom bolne nepravde na kojoj počiva svet-stvari su se, izgleda, urotile protiv mene i sudbina mi se smeje u lice, jer niko ne primećuje raskoš moga talenta, niko da najzad kaže da moje rečenice imaju sklad kakav je poslednji put mogao da se vidi golim okom još dok je Katarina Vit(tako li se zvaše ona prelepa Nemica?) izvodila svoje piruete i dvostruke eksl -rouze"

Kad smo već kod prelepih Nemica, upornošću radikalskog glasača progoni me slika iz davno minulog vremena . U doba kada su postojali i proleće i jesen i zima i leto, i kada su ljudi još odlazili na vodu da se sakriju od sveprisutne zapare ( a ne da pokazuju bronzani ten, nabildovane telusine i zastrašujuće tetovaže) našao sam se, kao promrzli glavati klinja, na mestu gde su se presecali užareni pogledi jednog mog mnogo starijeg komšije i neke njegove, pričao je kasnije, velike ljubavi koja je živela negde usred daleke nemačke zemlje, poznate i kao Bavarija. .Čak i meni, onako malom i poslovično neukom u stvarima pretežno ljubavnim, izgledalo je da se oči stanovite nemačke državljanke srpskog porekla prečesto okreću ka mestu gde je, , na dva ili tri metra iza mene, kroz naočare za sunce, panični strah i opštu uzbunu pred naletima sreće pod sunčanim naočarima skrivao moj komšija, nikako ne smogavši snagu da priđe devojci. Kako to obično biva kada se previše okleva, odjednom, ničim izazvan i praktično niotkud, pojavio se momak koji je izgledom podsećao na antičkog boga(i to ne na Bahusa, na komšijinu žalost) i svo ono samopouzdanje krckano prethodnih pola sata nestalo je brže od slanog peciva u jutarnjim satima neke ogromne žurke. . Tada je je kroz komšinu ludu glavu, kako je posle prepričavao, proletela ona vrlo neposredna misao Štefice Cvek (Isuse, kak` je lijepi!), a bio je siguran da je sadržaj misli devojke veoma sličan sadržaju njegovog promišljanja, ali sa razlikom da je možda na nemačkom. Bronzani ten, ili moja nijansa tek pocr(vene)nelog bogatog finskog turiste. Pitao se komšija Duga crna kosa ili moje odsustvo nagoveštaja frizure? Šta vi mislite?Ko se osećao kao prva pratilja u trenucima kada mora da čestita tek ustoličenoj lepotici i pri tome se još smeje?

коскеNekako će ispasti da je mnogo lakše zavideti strancima (valjda bi to trebalo da bude prirodno, s obzirom na poredak stvari), ali , to me podseti da zavist ne mora uvek da bude taj mali zli demijurg(bože oprosti, ne znam što mi na pamet pade bivši ministar pravde. g. Stojković), već da može da dolazi i u manje razornim pakovanjima, ublažena nekim skoro oplemenjujućim osećajima, koji se sa njom prepliću. Belgijanci, recimo, imaju mnogo banja. Svi koji rešavaju ukrštene reči, znaju, jelte, za reč od tri slova. E, neću da kažem da bi trebalo da im zavidimo na banjama, već da se u jednoj od najlepših nalazi verovatno najspektakularnija staza na kojoj se voze trke Formule 1. Jedne godine, slučajno sam gledao trening i imao priliku da uočim da Žak Vilnev, taj nepredvidivi Kanađanin, nekoliko puta(mislim čak 5 , ne držite me za reč) pokušava da prođe jednu krivinu ne koristeći kočnicu, i svaki put jednako završi van staze, što na travici, što blizu ograde. Prvo sam pomislio , logično, da je čovek lud. Onda sam se setio one Šekspirove, da u ludilu ponekad ima nekog sistema. Uočio sam, tek dosta kasnije, šta Žak (vršnjaci smo, valjda mi neće zameriti na ovoj napadnoj familijarnosti) radi. Nije on ni glup(daleko od toga), niti slabovid. Ne, on je jednostavno hrabar. Kada se i poslednji put izvrteo na istom mestu, shvatio sam da, sem osećaja neopisivog respekta, u meni postoji još nešto. Mogao sam da osetim nestvarnu veličinu Kanađaninovog srca. Hrabrost da mu čovek na tome jedino zavidi., makar i ne prošao tu krivinu bez kočenja. A nije je prošao.

Ne mora se, naravno, zavideti samo sportistima. Ili onima koji su( po našem mišljenju) naočitiji ili obrazovaniji i elokventniji od nas. Zavist je veoma nesebična u svim svojim pojavnim oblicima i neštedimice daje sve od sebe. Po psihološkim udžbenicima, ona je posledica neprestane komparacije na sopstvenu štetu(zvuči poznato, naročito na kolektivnoj ravni). Kao i sve najgore stvari na svetu, iz dečjeg ugla ona ne izgleda nimalo surovo. Za decu je ona kada ti na haljini konci vise ili kada te zaviju sa zavojem. Siguran sam da se, bar iz ugla bilo kog lekara , preporuča ovaj drugi pristup, ali život bez zavisti bi bio nemoguć. Kunderinim rečim, nepodnošljivo lagan.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471815
ETNA