Potrošačka krpa

Vrednovanje: ONONONONON / 4
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
14. 03. 2012.

poskupljenjeDobar deo mog života obeležio je jak strah, često na granici sa nezdravom i neprijateljskom panikom. Povremeno iznedrim količine besa dovoljne da mi ukradu dah, pa se u tim momentima bukvalno borim za vazduh. Naučen da poštujem autoritete i slepo predan spasonosnoj poslušnosti (kom se je moliti, nije ga srditi), uvek biram manje zlo – implozija frustracije nesumnjivo je bolje rešenje od zameranja važnijem u hijerarhiji (a to su svi, izuzev moga psa i jedne budale iz susedne ulice). Sluđen sam i izbezumljen, nervozan i neuravnotežen. Ne ustručavam se da satima čekam u redu. Izvinjavam se ako vraćam pokvaren proizvod pod garancijom. Posedujem arsenal poniznih osmeha za sve vrste trgovačke nabusitosti. Uprkos tome, ima perioda kada se smirim. To se, može biti, dešava zato što se ne može ceo život provesti u stanju blage ili izrazito povišene uzjebanosti – teška je to rabota, braćo moja, pa i organizmu treba malo vremena da predahne.

Primetio sam da se pojava malobrojnih i ozdravljujućih pauzica poklapa sa periodima u kojima se ne izlažem uticaju svakodnevnih vesti. Što dalje od televizora, novina i širokopojasne konekcije – to bolje po mene. Pamtim, bivalo je i da sam opušten. Istinski srećan. Daleko od bilo kog naselja (samim tim i nasilja), na obali reke ili jezera (ne sedeći i ne plačući), sa nekolicinom prijatelja. "Razgaljuje se", pomislio bih, citirajući u sebi Ćopića. Biće sve dobro, nema razloga da sam ovako stegnut, hermetičan. Evo, i ovaj grč, trajno nastanjen u dnu abdomena, kao da popušta. Lakše dišem. Trava je zelenija.

I, šta se tada, po pravilu, dešava? Neko iz društva, ne želeći da razbije dobru atmosferu, pomene nešto krajnje bezazleno i pokrene niz paklenih asocijacija u mojoj glavi. Na primer – gledao je sjajan iranski film. "Da, iranska kinematografija zaista je posebna", pomislim sa osmehom u prvi mah, ali odmah zatim pakleni crv, trajno nastanjen u unutrašnjosti moga mozga, krene sa burgijanjem. Tvrdo i oštro svrdlo za tren oka dospe tamo gde ne bi smelo i eto zijana. Iran ima odlične filmove i naopaku vlast (nije to samo njihov ekskluzivitet). Imaju i bogata nalazišta nafte. Trenutno su u nekom sporu sa ostatkom sveta, oko navodnog programa za proizvodnju nuklearnog naoružanja. Dalje? Lako je pogoditi – Ameri malo zveckaju oružjem, Irancima su uvedene sankcije, a oni (Persijanci, ne Jenkiji) uzvraćaju onim što je najbolnije – prekidom isporuka nafte. Napeto je, na pomolu je nova eksplozija cena nafte na svetskom tržištu (kao i neke druge, prave eksplozije), cifre se opasno približavaju vrednostima iz rekordne, 2008. godine. Naše malo i krhko, ali iznad svega zdravo tržište, zasnovano na jasnim i nedvosmislenim pravilima, odmah reaguje na svaku sitnicu u odnosima Irana i ostatka sveta. Sve to rezultuje svakodnevnim korekcijama cena benzina, što me, na kraju, dovede do moje ogromne brige. Od iranskog filma, eto, dođoh, do srpskog benzina. Setim se da je za mesec dana poskupeo petnasetak dinara i moje uobičajeno stanje se vraća. Koliko sada mogu kupiti za jednu crvenu, razmišljam, dok osećam kako mi žile na čelu pojačano pulsiraju. Da li mi se uopšte isplati da vozim, pitam se, dok me nelagoda iznutra demolira. Napetost raste, vidim da će pritisak da skoči (u qrac!), hladan znoj izbija na sve strane. Duboko udahnem nekoliko puta, smirim se i odlučim da više ne mislim o tome. Uz malo napora, vratiću se u malopređašnje stanje. Zamoliću prijatelja da mi sipa jedan viski. Već mi je bolje. Oblaci se ponovo razilaze.

Dohvativši flašu i čašu, prijatelj me pita da li želim led. I sve kreće ispočetka! Led! Čvrsto agregatno stanje vode, javlja se na temperaturama nižim od nula stepeni celzijusa. Zahvaljujući ledu, mnogo će dete doći kući razbijenog nosa, jer mu je lokalno klizalište pokazalo i svoje drugo, opasnije lice. Seoska lola će, posle propis(a)nih batina u kafani, odmah po povratku kući, junačke povrede vidati baš komadićima leda iz frižidera, principom na ljutu ranu ljuta kocka. Jedna ogromna komadina leda glave je došla mnogim putnicima poznatog "Titanika". Najzad, ne dešava se često, ali ipak biva, da se neke velike evropske reke zalede. Ove zime kučka klima nas je zaskočila totalno neočekavinim hladnoćama u februaru, površine nekih velikih reka postale su neprohodne, jer su se molekuli vode, zbog niskih temperatura, toliko približili jedan drugom da nije bilo nikakve šanse da tuda prođe ledolomac, nekmoli regularan brod i (morem plovi jedna mala) barža. Nepogrešivo u svom ustrojstvu, srpsko tržište je reagovalo i na to – zbog zaleđenih reka, značajno su povećani troškovi transporta nafte. Teška srca, ožalošćenih lica i suznih očiju, naši trgovci naftom morali su i na to da reaguju, te da još koji put koriguju cene benzina. Iako imam puno razumevanje za njihov nezavidan položaj, moram da mislim i na sebe. Ne mogu više da izdržim strah koji se javlja pre svake benzinske pumpe – već sa kilometra razdaljine zaškiljim, pokušavajući da sa velike razdaljine uočim da li su brojevi pored naziva raznih supera i premijuma promenjeni ili su isti kao i juče. Čim vidim neku korekciju (naviše, one naniže ovde su u rangu pojavljivanja Gospe), počnu da se javljaju tipični simptomi – puls 180, teskoba, nemoć, bes i klonulost. Pa ti stavi led u viski.

skok

Cena benzina oduvek je bila najgori od mojih mnogobrojnih strahova. Razlog je jednostavan – vožnja automobilom na mene deluje terapeutski. Pod pretpostavkom, naravno, da neposredno pre toga nisam sipao gorivo. Opusti me, odagna moje misli od poskupljenjā i, što je još važnije, njihovih obrazloženjā. Volan u šake, novi Springstin u CD plejer i bog da me vidi. Čekaj, Springstin živi u Americi, a tamo je benzin duplo jeftiniji nego ovde. E, nećeš ga majci – saginjem se, biram disk sa muzikom nekog sapatnika, koji će razumeti naše muke, i usred operacije napravim nezgodan pokret i osetim strahovit bol među nogama. Priklještih (narodnu) mošnju! Do maločas mi je bilo lepo, a sad oči 'oće da iskoče! Što ne ostavih Springstina, jeb'o me benzin te me jeb'o! Jednom rukom držim volan, drugom pipam, da procenim nastalu štetu. Izgleda da je sve u redu, priklješeteno jaje je i dalje funkcionalno jaje. Jaje? Jao, taman sam bio zaboravio! Još jedan nesrećni rasplet, za koji je kriva, a ko drugi, nego Evropska unija! Zbog njenih apsurdnih propisa, došlo je do nove pretumbacije na našem (napomenusmo li krhkom?) tržištu. Elem, briselski činovnici su procenili da su evropske koke žrtve nepodnošljivih uslova života, te su propisali nova uputstva, po kojima se tačno zna koliko četvornih centimetara pripada jednom živinčetu. Iz kokošjeg ugla – nije moglo bolje, ali su proizvođači sada prinuđeni da nabavljaju nove stambene kapacitete za svoju perad, što predstavlja veliki i nepredviđeni trošak. Logično je bilo očekivati da će to dovesti do poskupljenja krajnjeg proizvoda, a ako su jaja poskupela u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj, nećemo valjda mi sedeti skrš(t)enih ruku? Nema veze što tuce naših koka nosilja i dalje staje na površinu papirne maramice – tržište mora da reaguje! I to razumem, ali me dodatno muči momenat – zar baš sada, pred Vaskrs? Približavanje velikog verskog praznika može da bude samo još jedan izgovor za novo podizanje cena, pa me užasava pomisao da bi se proizvođači toga mogli setiti!

Dok je trajao veliki karneval u Riju, pažljivo sam pratio sva dešavanja iz dva razloga – prvi ne treba posebno naglašavati i tiče se očnih radosti koje neprekidno defiluju i đuskaju u ogromnim povorkama. Drugi razlog nije ni izbliza tako bezazlen. Kao osobi koja je odlično upoznata sa mehanizmima ponude i potražnje, a samim tim i sa jedinstvenom cenovnom politikom u Srba, dobar deo karnevala prošao mi je u grickanju sopstvenih noktiju. Razlog za to treba tražiti u mojoj velikoj ljubavi prema slatkišima – uz prirodu i vožnju automobilom, oni su moj treći prirodni ventil, način da se makar na kratko oporavim od pritiska unutar sebe, ravnog onome u odlično poklopljenom ekspres loncu. O čemu sam razmišljao dok su milioni Brazilaca slavili život na ulicama ogromnog grada? Ukratko: šta ako dođe do nekog malog incidenta na karnevalu – neko je popio malo više, ne sviđa mu se nečiji kostim, i počne da provocira. Onaj drugi uporno izbegava svađu, ali na kraju izgubi strpljenje i nalupa provokatora. Provokatoru neko pritekne u pomoć (rođena majka sa odjednom izniklom bejzbol palicom) i dok trepneš – nastade masovna tuča. Nemiri bi se brzo proširili i na ostale delove grada, a najgore bi moglo biti tamo gde žive najsiromašniji. Ne bismo se ni okrenuli i već bismo na ulicama svih većih gradova imali sukobe demonstaranata i policije, pa bi brazilska vlada morala da rešava gomilu problema. Eventualna nestabilna situacija morala bi imati reperkusije – ako u državi koja je najveći svetski proizvođač šećera nešto nije u redu, to bi se odmah odrazilo i na cenu. Nema veze što mi imamo šećera i za izvoz (i namagarčivanje neukih evropskih činovnika) – moralo bi se reagovati podizanjem cena, jer, bože moj, tržište tako funkcioniše. I, šta bi meni preostalo, da se odreknem i slatkiša? Olakotna okolnost je što uopšte nisam, rečnikom Velje Ilića, ljubimac kafe. Tada bi moja strepnja bila četiri puta dublja od bilo kakve nade. Na kraju krajeva, to je i normalno, kada ste osoba poput mene. Prosečni, sluđeni , srpski potrošač. Potrošačka krpa u rukama velikih meštera i sviju hulja.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471810
ETNA