Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow Novi Koen: Svežina starih ideja

Novi Koen: Svežina starih ideja

Vrednovanje: ONONONONON / 12
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
03. 02. 2012.

LC

Leonard Koen već odavno nema poteškoća sa interpretacijom i prijemom svojih dela – izađe čovek na binu, skine šešir i nakloni se i publika je već u delirijumu. Tokom svoje višedecenijske karijere stvorio je tušta i tma antologijskih stihova i sijaset nezaboravnih pesama, a relativno skoro (septembra 2009) gledali smo ga u Beogradu i uverili se u to da istinskim velikanima čak i tradicionalno neprijateljski fenomeni, poput vremena , predstavljaju prirodnog saveznika. Zreo, odmeren, skroman, gotovo sasvim pomiren sa sobom, po završetku poslednje velike turneje Koen se, posle dužeg vremena, ponovo posvetio novim pesmama. Četrdeset pet godina posle izlaska čuvenog „Songs of Leonard Cohen“( 1967) , dočekali smo ( tek) dvanaesti studijski album vanserijskog kanadskog umetnika .

Već njegovo ime, „Old ideas“ svedoči o nenametljivosti svojstvenoj samo odabranima – Koen, kao istinski mudar čovek, ne pretenduje ni na šta veliko, sudbinsko ili planetarno bitno - autoironijskim manevrom svoje nove pesme naziva plodom starih i odavno poznatih ideja. Kao pažljiv čitalac Propovednikovih umnih refleksija, svestan je da na svetu, otkad ga ima, zaista nema ničeg novog . Za razliku od većinske populacije na našoj planeti, tj. budala, čija je destruktivnost uvećana sklonošću ka grupisanju, pametni ljudi nikada neće ići okolo, vući vas za rukav i tražiti da pažljivo saslušate neke neoborive istine, koje, po pravilu, uvek idu njima u prilog. Dubokoumni uvek imaju rezervu, skloni su neprestanom preispitivanju i, baš kao i Leonard Koen, pre će se opredeliti da ono što rade nazovu samo jednim od mogućih pogleda na svet.

A kako to funkcioniše na „Old ideas“? Tako što je dovoljno poslušati samo prvu pesmu i uveriti se u (ne)opravdanost baš takvog imena. Neke od starih Koenovih boljki, kao što je ne odveć bogata produkcija, uočljive su na nekoliko mesta. To možda i ne bi toliko paralo uši da na koncertima nismo imali priliku da čujemo kako njegove pesme mogu da zvuče – sa onakvim muzičarima i pratećim vokalima to je neki potpuno novi svet. Ipak, prvobitni utisak ne traje previše dugo – rasprši se u paramparčad čim čujemo napukli glas promuklog proroka:

I love to speak with Leonard

He’s a sportsman and a shepherd

He’s a lazy bastard

Living in a suit

Forma je, u poređenju sa suštinom, kako god okrenuli – inferiorna, makar kada govorimo o Koenovim pesmama. Ispod njegovog glasa mogu se provući rasklimatana melodika i raspadnuti metalofon bez „do“ , „sol“ i jednog štapića i opet se ne bi izgubilo ništa na snazi sugestivnosti . Uvodna pesma, „Going home“ , obiluje jakim slikama, ali istovremeno u sebi nosi dozu najzad pristigavše smirenosti, zasluženo dočekanog spokoja, koji je rezultat spoznavanja relevantnih stvari i konačnog izravnavanja računa sa sobom. Sve to je ponuđeno u formi obraćanja „lenčugi u odelu“ , čiji bi najvažniji deo ( sem refrena) , mogli biti stihovi:

He wants to write a love song

An anthem of forgiving

A manual for living with defeat

A cry above the suffering

A sacrifice recovering

But that isn’t what I want him to complete

I want to make him certain

That he doesn’t have a burden

That he doesn’t need a vision...

I eto nas, tek kod prve pesme, a sve pršti od fantastičnih simbola – od himne opraštanja i uputstva za život sa porazom, pa do uveravanja u to da je insistiranje na nošenju sopstvenog bremena najvećim delom suvišna i nepotrebna aktivnost. Komanda „repeat“ je već aktivirana i trebaće malo više vremena dok ne pređemo na sledeću pesmu.

„Amen“ je gotovo sedmominutna, u muzičkom smislu nonšalantna građevina sazdana od niza upozoravajućih i pomalo apokaliptičnih slika savremenog sveta (Tell me again when I've seen through the horror; when the victims are singing  And the laws of remorse are restored; when the filth of the butcher  Is washed in the blood of the lamb...) . Kontrast između tema koje su dominantne i lagane muzičke forme dodatno naglašava dramatičnost , a negde na sredini pesme pomenuta je i osveta, uz veoma važnu napomenu ( i još jednu drevnu mudrost) da ona pripada Gospodu (But vengeance belongs to the Lord) .

„Show me the place“ je odabrana kao , uslovno rečeno, prvi singl i najava dolazećeg Koenovog ostvarenja, pa je u trenutku pojavljivanja albuma ( 27, odnosno 31. januara 2012) ova pesma već bila odlično poznata fanovima kanadskog umetnika. Izvesno je da odabir nije bio slučajan – „Show me the place“ nam predstavlja Koena u najboljem izdanju. Od uvodnih taktova čuje se klavir ( ili nešto što mu je veoma nalik, treba biti nadljudski oprezan sa Koenovom ljubavlju prema klavijaturama) , čije nenametljivo a opet tako osvežavajuće prisustvo traje kroz celu pesmu. Snaga fantastičnog teksta na nekoliko mesta udvostručena je različitim deonicama – nekada su to čudotvorni ženski vokali, nekada magični muzički instrumenti. Atmosfera je vešto vođena i pažljivo izgrađena sve do kraja , gde imamo gotovo istovremeni prestanak vokala i muzičke pratnje ( uz malo duže trajanje ovog drugog) , što je savršen okvir za podcrtavanje ponovljenog zahteva za pokazivanje mesta na kojem počinje patnja.

Malo veselija melodija, čiji taktovi vabe prste na pucketanje, vešto je pripremljena zamka uz pesmu „The Darkness“. Melanholična, opora tema, sa nekoliko izrazito pesimističnih iskoraka( I've got no future I know my days are few), jedno je od mračnijih poglavlja na „Old ideas“. Sa druge strane, radi se o izrazito kvalitetnoj pesmi čiji se taktovi najbrže uvlače pod kožu. Jedina stvar koja kvari kompletan utisak jeste možda malo preterano insistiranje na instrumentalnim deonicama sasvim ispunjenim nametljivim klavijaturama ( lako je , umesto njih, zamisliti i neki drugi instrument, ali, kao što je već rečeno, treba biti naročito oprezan sproću Koenove ljubavi prema ovakvom stilu muziciranja).

Posle muzički razigrane teme, dolazi recitacija posvećena isključivo ljubavnim komplikacijama . „Anyhow“ se bavi stvarima koje su tako poznate – muškarac je napravio neoprostivu svinjariju , ali ga to ne obeshrabruje da traži oproštaj. Iako u fokusu ima jedno od najeksploatisanijih opštih mesta muško-ženskih odnosa, „Anyhow“ uspeva da se odupre banalnosti pre svega zahvaljujući neobičnom uglu i duhovitim interpretacijama (I know you can't forgive me but forgive me, anyhow; You never ever loved me but could you love me anyway; Even though you have to hate me, could you hate me less?)

Slične tematike , ali drugačijeg pristupa, „Crazy to love you“ nastavlja mini-seriju ljubavnih pesama – autor se ovde, između ostalog, na svoj prepoznatljiv način iščuđava nad nekim izborima, dočaravajući ih često ponavljanom sintagmom „had to go crazy...“. Lagani ton predivnih balada sledi i „Come healing“ , još jedna od veoma važnih i poetski stamenih okosnica na „Old ideas“. Prateći vokali, za koje je na albumu zadužena proverena ekipa saradnica ( Jennifer Warnes, Sharon Robinson, Webb sisters) ovde se direktno preklapaju ( i stapaju) sa moćnim Koenovim glasom, što proizvodi neverovatan utisak i slušaoca čini sugestibilnijim od prosečnog sluđenog i prestrašenog srpskog birača . Od prve pesme na albumu čuje se da je glas ( sada sedamdesetsedmogodišnjeg) Koena ubedljiviji, tamniji i dublji nego ikad, ali u „Come healing“ ( kao i u poslednjoj, „Different sides“) , zahvaljujući baš kontrastu stvorenom pretapanjem sa odličnim ženskim vokalima, pred nas izranja gotovo celovita slika o tome koliku moć ima izgovorena ili otpevana reč, kada to radi Leonard Koen. Postavljanje pitanja o granicama može nam se , u pojedinim momentima, učiniti deplasiranim.

„Banjo“ je muzička poslastica filovana neobičnim i smelim slikama ( It's a broken benjo bobbing On the dark infested sea), pomalo mističnog tona , neizbežno ogrnuta plaštom odlazećeg ( It's coming for me, darling No matter where I go). Zajedno sa „Come healing“, „Banjo“ je najkraća pesma na albumu, ali posle ovog dvojca na kraju nam dolaze „Lullaby“ i već pomenuta „Different sides“, malo duže, ali ništa manje kvalitetne pesme. „Lullaby“, ako to želite, može da posluži i kao uspavanka ( mada autor ovih redova nije kompetentan da to ustvrdi, jer je u stanju zaspati i pored artiljerijske jedinice koja vežba bojevom municijom). Reč je o još jednom Koenovom ljubavnom klasiku, naslovu koji su posetioci nekih njegovih koncerata mogli da čuju još početkom 2009. godine. Ako pesma počinje stihovima poput:

I can’t break the code
of our frozen love.
It’s too late to know
what the password was.

Onda nema potrebe bilo šta prepričavati ili bilo koga uveravati u to da se radi o ( još jednoj) vanserijskoj ljubavnoj temi. No, uzmimo, teoretski, da to nije dovoljno – u tom slučaju možemo se pozvati na zaista veličanstven štimung kojim se „Uspavanka“ završava:

Though it's much too late,

And we've taken our stand.

And they call up your name,

We'll go hand in hand.

If your heart is torn,

I don't wonder why.

If the night is long,

Here's my lullaby.

Here's my lullaby.

Možda su „Different sides“ i „Lullaby“ mogle da zamene mesta, tako da se „Old ideas“ završava uspavankom, ali to u krajnjoj liniji i nije toliko važno. „Different sides“, sem magije proizvedene kombinacijom muško-ženskih vokala u sebi ima i dovoljnu dozu upečatljivosti neophodne da bi poslednja pesma sa nekog albuma još dugo odzvanjala u našim ušima. Najviše se to odnosi na refren, zapravo na samo jedan njegov deo, u kome Koen ležernim glasom, na granici između pevanja i recitacije, saopštava sjajnu konstataciju- „Frankly, i don’t like your tone“. Slušalac se lako identifikuje sa autorom, i bez imalo poteškoća sebe zamišlja u sličnoj situaciji, kada raznim zajapurenim uzurpatorima tuđeg vremena, silovateljima zdravog razuma i atentatorima na minimum inteligencije na uvce gudi baš tu čarobnu formulu- „Frankly, i don’t like your tone“...I odlazi u nepoznatom pravcu, u blagi letnji sumrak, milovan povetarcem prijatnijim i od onog koji je Kami dodelio svome Sizifu.

Old Ideas

Ljubav, vera, moral, kajanje, praštanje i smrtnost i dalje su stvari kojima je Koen najviše zaokupljen, pa je „Old ideas“ album u kome ćemo prepoznati raznovrsne reminiscencije na ranije periode u umetnikovom stvaralaštvu. U pesmama se može osetiti atmosfera prethodnih radova, iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoleća, a prisutna je i specifična vrsta humora, često na granici sa ironijom. Kad smo već kod humora, setićemo se jednog intervjua od pre dvadesetak godina, u kome je Koen rekao da „kad bi znao mesto gde nastaju dobre pesme, češće bi odlazio tamo“. Ako je to njegovo zapažanje tačno ( a nema razloga da nije) onda nam ostaje samo da konstatujemo da je, dok je radio na albumu „Old ideas“ Leonard Koen na tom mestu boravio prilično često.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469323
ETNA