Ja, najgora

Vrednovanje: ONONONONON / 6
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
21. 12. 2011.

brrrrrrAko živite u Srbiji, verovatno ste čuli za mene. Štaviše, možda sam vam baš ja najveća briga u životu. Baba roge, drekavci, grof Drakula, vampiri (i ostala horor tevabija) nemaju šta da traže u poređenju sa mnom - mnogi će roditelj svoje uzdrhtalo potomče užasnuti mogućnošću da mu baš ja dođem u san. Mrzim Srbe iz dna duše, a tačno se sećam kada je ta parališuća netrpeljivost počela – onog momenta kada sam udahnula prvu česticu vazduha.

Prosečnog komentatora na srpskim internet sajtovima nemoguće je prevariti, pa neću okolišati – jeste, ja sam, kao i svi Nemci, fašista. Imam četiri istetovirane svastike na prilično intimnim delovima tela. Cela moja mladost protekla je u oplakivanju teških nemačkih poraza u dva svetska rata. Hronični nedostatak smisla za humor (tako svojstven nama hladnim, glupim i arbajtom opčinjenim) vučem, takođe, iz ranih godina svoga života. Evo kako je bilo - pored kuće u kojoj sam odrastala, živeli su neki Srbi, na privremenom radu u Nemačkoj (valjda se to tako kaže). Ja sam često odlazila kod njih, da uživam u čistoj mržnji koju sam osećala dok sam ih gledala i slušala. Oni su , međutim, imali nezgodnu naviku gledanja nekih svojih filmova, u kojima je vodeću ulogu imao jedan okoreli bandit, mislim da su ga zvali Bata Životinja (čujem da je kasnije postao veliki fan Slobodana Miloševića). E, kako taj Bata ubije jednog našeg vojnika, meni se ceo svet sruši. Saberite sve te pripadnike Vermahta stradale od ruke zlikovca i biće vam jasniji nivo moje mržnje prema tom divljem južnoslovenskom plemenu. Radi se o sili dovoljnoj da zanavek zaustavi i najvitalniji smisao za šalu. Zato sam ovako ozbiljna, šta ćete.

Kad već pomenuh glumca, njegov sadašnji partijski šef pravi mi velike probleme. Moram skrušeno da priznam da me srpska pronicljivost često zatekne nespremnu, uzdrmanu i iznenađenu. Elem, pomenuti stranački šef, ministar, zamenik predsednika vlade, evropejac do koske, pre neki dan je u nekoliko rečenica prozreo namere koje krijem i od sebe. Tačno je i to, u mom kabinetu nalazi se nekoliko mapa, koje precrtavam, docrtavam i "opravljam" po sopstvenom nahođenju (usput, nikada neću oprostiti Čaplinu ono filmsko poigravanje sa firerom i zemljinim globusom). Omiljena mapa mi je ona na kojoj su granice Hrvatske obezbeđene bedemima i predstavljaju branu prema ostatku Evrope. Kako je to promućurno primetio pomenuti ministar, linija razgraničenja Evrope i Otomanskog carstva mora ponovo da bude uspostavljena. Zašto? Zar neko ozbiljan može da pomisli da jednog Nemca boli poraz od Rusa, Engleza ili Amerikanaca? Ne, najveća nemačka frustracija (i to su posetioci srpskih internet sajtova odlično dijagnostikovali) jesu porazi od Srbije u oba svetska rata. Sa ostalima smo se izmirili, izljubili, na kraju ih (sem Amerikanaca) stavili pod švapsku cokulu, štampamo evro u Frankfurtu, milina božja. Ali, ti Srbi... Koliko su mi samo neprospavanih noći doneli. Probudim se, gledam u plafon i razmišljam... Šta bih danas mogla da im uradim, na kakve muke da ih stavim... Nekada mi uspe, a nekada, moram da priznam – ne. No, do kraja mandata imam još vremena, pronaći će se već nešto što bi moglo da donese rezultate.

Bilo bi tragično po jednu veliku Nemačku da joj se, treći put u sto godina, ta mala i neposlušna Srbija ispreči u ostvarivanju nauma od kojeg nikada nećemo odustati – kontrolisanja ostatka sveta na ovaj ili onaj način. Sa zapadnjacima je lako – zamažemo im oči obećanjima, tutnemo poneki evro, pričamo o blistavoj evropskoj budućnosti i stvar odmah legne. Sa Srbima nije tako – sudeći po preseku javnog mnenja na raznim internet stranicama, to je jedan veoma čudan narod, koji voli da ističe da je do smrti (uglavnom tuđe) spreman da brani deo svoje države koji već odavno ne poseduje. I šta sad ja sa njima da radim? Pokažem im jednu od četiri tetovaže, a oni ništa – svastike su kod njih uobičajena stvar, možete ih videti na zidovima, a vrlo često se crtaju i preko svega što ima bilo kakve veze sa Evropskom unijom. Da im pripretim izolacijom, nema smisla – ponekad mi se čini da jedan, ne baš mali deo tog naroda, uživa u tome da bude izopšten od sveta, jer u takvom stanju uma može svašta da vam padne na pamet – da ste beskrajno važni, da su u krivu onih 120 država a ne vi, kako je vaša otadžbina lider u svemu (pa i u liderstvu), te da ostali ima pismeno da vam se obraćaju ako žele bilo kakav razgovor.

Čula sam, međutim, da čak ni najzagriženiji izolacionisti, deo sveštenstva i najveći procenat populacije u Srbiji uopšte nije gadljiv na evropsku valutu - naprotiv, u evrima (ranije u dojč markama) se tamo štedi i planira, podmićuje i udarnički stvara besprekoran sistem korupcije. Nemački automobili su, kažu, cenjeniji od ostalih, pa ćete ih često videti na ulicama. Za njihovim volanima možda sede i eksperti za međunarodnu političku scenu, čije komentare na vesti informativnih portala moji zaposleni danonoćno prevode. Ne, nije mi svejedno kada pročitam da je "nemačka trećerazredna država" (osetim nemoć), da "smo dva puta bili na suprotnim stranama i da nije isključeno da će se to desiti ponovo" (strah, neću da lažem), i, najzanimljivije od svega: "dobro smo prošli, 1941. godine bi za dvojicu ranjenih streljali stotinu Srba" (ovde ne znam šta da osetim). Pomislim, u trenucima relaksacije, zašto mi sve to treba? Na čelu sam jedne velike države, trebalo bi da se potrudim da moja lična mržnja prema Srbima bude potisnuta, da moji postupci nisu vođeni isključivo tim, iracionalnim motivom. Onda pročitam komentare poput navedenih, padne mi mrak na oči, setim se istorije, onih nesnosnih filmova, poraza... I sve se vrati na početak!

Izgleda da je to neka vrsta usuda, loše karme koja će me pratiti sve dok ne rešim najvažniji problem u svom, ali i u životu svakog Nemca – naša Savezna republika oslobodila se jednog od dva najveća tereta padom Berlinskog zida i konačnim ujedinjenjem. Druga nevolja kao da je večna, ali ćemo se suočiti sa njom klasičnom germanskom upornošću da bismo jednom za svagda rešili to neodložno, nepodnošljivo i strašno – srpsko pitanje. Kako bi to rekli u Srbiji – ništa zurück, samo napred!

preuzeto, uz promenjen naslov, sa e-novina

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2455613
ETNA