Limeni doboš

Vrednovanje: ONONONONON / 14
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
02. 10. 2011.

Limeni dobošDaje se na znanje:


Ne treba

biti mnogo muzički obdaren, pa shvatiti da smo mi – pesma među narodima. Kao bundeva međ lubenicama sijamo vrlinom. To je ta slobodarska nesputanost našeg naciona, svojstvena, na primer, krdu divljih konja dok im razvigorac draška grive ili jatu planinskih orlova strvinara kad se voznesu nebu pod pelerinicu.

Kao prvo

narod smo najstariji. Črte i reze našeg nacionalnog programa su strogo po paragrafima uklesane po nosećim zidovima pećina, kraj prizora muflonskih ispaša. Glupo je sada i ponavljati onu "escajg teoriju" koju čak i vrapci s grane (barem oni načitani) znaju – dok su truli Evropljani rukama čerečili divljač, mi smo elegantno krtač seckali zlatnim beštekom, a takve garniture, s ugraviranim inicijalima, posedovala je svaka srpska sojenica.


Nenadmašno

smo gostoljubivi. Hleb, so, moča i ljuta domaća iznose se pred svakog gosta. U redu, ne nudimo mu u znak pristupnog poštovanja žene na samouslugu kao neka bratska afrička plemena, ali pružamo sve ono što mu srce poželi – od ptičjeg mleka do fazana punjenog vrganjima. K nama hitaju frigidni zapadnjaci željni dobrog provoda s pevanjem, pucanjem i preklinjanjem za milost. Pazite, pa gde još država, željna utreniranog duvanja u limene oluke, plaća visinske pripreme za stotinu trubača, da po potrebi puhaju visokim gostima. Sve činimo da namernik od nas ode nabrekle duše i opelješenog buđelara. Odani smo šenluku, te i rođenje deteta proslavljamo vatrom iz malokalibarskih topova. Po tavanima imamo više tromblonskih mina nego mišolovki. Ipak, i u slavlju se držimo mere, pa, recimo, na svadbama pretekne pokoja baba koja nije baš mortus p’jana. Venčanje s kog kuma ne vode na ispiranje želuca ništavno je, a stari svat mora orušiti bar dva sprata torte. Mlada se u nacvrcanosti pripetava s kvartetom tetaka, a ostala tevabija, svesna da bez zelja nema veselja, rezonuje: "Da žderemo ko ljudi, da ločemo ko volovi". Mi, brate, igramo i kad branimo mostove, pevamo u redu za čorbuljak iz narodne kuhinje, povesne poraze zalivamo po posebnom protokolu, a domaća stoka i živina ne može oko da otvori strepeći od pokolja.


Najobrazovanija smo rasa

uprkos zlogukim uvezenim testovima o koje nam se osnovci, nevični pravopisu, sapliću. Naše junoše iz magarećih klupa odlaze preko grane i u prvom pismu obaveštavaju roditelje o odbrani doktorata iz nuklearne fizike. Tamo đaci ne umeju ni dva broja sabrati kako valja, a kod nas i predškolci bez po muke množe kladioničarske kvote ili procente zelenaških kamata. Našem detetu daj najskrnaviji računar, vrgni ga na internet, i s lakoćom će, kao seljače napolitanke, rasturiti odbrambeni štit Pentagona, odšrafiti bojevu raketnu glavu ili ostaviti kosmonaute na Marsu bez kikiriki-butera.


Najlepši smo

narod – naši buvljaci i cigan male kriju više iskričave lepote nego pariske modne piste. Devojke zavode uzduž i porebarke sve odreda po strogim platnim razredima. Muškarci takođe ne zaostaju. Umesto u inozemstvu tako uobičajenih seka-Persi i depiliranih kompleksaša, kod nas uspeva sve go (i napeti) mačo-mužjak, spreman da (za)skoči pre nego što kaže hop.


Mi smo, dalje,

najpitomiji, ali i najratoborniji narod. Nekad možeš da nas mažeš na ‘lebac, preliješ kao sirup preko tufahija, a nekad nas, srdite kao da smo se pomokrili na koprive, tek popreko pogledaj i odmah javi da dunđeri u urgentnom centru počnu mešati gips, a sestre nežnim celovima trezniti dežurnog hirurga. Prijateljski smo postrojeni prema susedima, tuđe ne damo, a svoje nećemo, umemo i da zapucamo i da za pojas zadenemo. Ako nas bastardi napadnu, u stanju smo ih pojesti pečene s krompirićima.


Najradoznaliji smo,

jer prvi saznamo da je komšijina krava imala povećanu sedimentaciju. Takođe smo i najvredniji, premda nikako da britvom otfikarimo bradu s priče da ne mogu toliko malo da nas plate, koliko mi možemo da zabušavamo.


Izvesno je

da se izdašnost našijenačkih vrlina ne da sapeti u razumne okvire, pa je zato najbolje završiti mudrošću iz narodne popevke:

Što je nebo – da je list hartije,
što je gora – da su kalemovi,
što je more – da je crn murećep,
pak da pišem tri godine dana,
ne bi naših ispisao hvaala!

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469244
ETNA