Početna stranica arrow Prećizilo arrow Mlaćenje gloginja tuđim spolovilom

Mlaćenje gloginja tuđim spolovilom

Vrednovanje: ONONONONON / 9
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
18. 08. 2011.

by joe 6 packNeozbiljno je tvrditi da ima veze jedno sa drugim, ali izgleda da se tako poklopilo - od momenta kada je na sva zvona najavljen „veličanstven muzički spektakl u Beogradskoj areni“ posvećen „veselim devedesetim“ na našu političku scenu sve smelije probija se vokabular za koji smo naivno verovali da je zauvek zakopan u memli izrazito neprijatnog desetleća. Čak i kada se u obzir uzmu sve aktuelne otegotne okolnosti – počev od jakog sunca koje tera na halucinacije pa do hroničnog letnjeg izostanka bitnijih dešavanja, teško je ne osetiti lupanje srca i ine psihosomatske trzavice kada se ponovo slušaju izjave slične onima koje su nas vinule u zvezde u slavna vremena.

Ona vremena, da se podsetimo,  kada smo junački izbegavali da u ratove ulazimo, ali nas nije mimoilazila sudbina da iz oružanih sukoba izlazimo nalupani kao volovi u kupusu. I gle čuda,  bespovratno potrošenim godinama uprkos, kao da nismo izvukli nikakve pouke. Ili tako izgleda oslušnemo li malo temeljnije izjave nekih vodećih političara.

Busanjem u prsa naročito se ističu koalicioni partneri , te  nam se ponekad učini da je stranka Slobodana Miloševića u politički dogovor sa strankom Zorana Đinđića unela i malo svoje autentične kurčevitosti, pa se ta nikad upitna hrabrost u mlaćenju gloginja tuđim spolovilima prenela i na okosnicu trenutno vladajućeg konglomerata. Tako jedan visoki funkcioner Demokratske stranke , poznat i po izlivima homofobičnosti, pre neki dan tvrdi da „Evropa nije smisao našeg života“. U toj rečenici, naravno, ništa nije sporno, jer kakvo bi nam to bitisanje bilo ako bismo svu svoju energiju usmerili ka jednom ( makar i značajnom) političkom cilju. Problem je u nečem drugom – baš  se stranka davaoca izjave najviše upinjala da nam dokaže da Srbiji jeste mesto u Evropi i na toj platformi prilično ubedljivo dobila izbore 2008. godine, dakle u doba kad je Kosovo već proglasilo nezavisnost, veoma brzo priznatu od strane ne baš malog   broja bitnih međunarodnih činilaca.  U redu, dopustićemo mogućnost da su okolnosti promenjene ( kao što jesu) , ali  je opet nemoguće ne primetiti ton kojim se služi visoki funkcioner vladajuće stranke, vraćajući na velika vrata izraz „dupli aršini“ i ne propuštajući deljenje lekcija onima kod kojih smo mi aplicirali za članstvo. Istina je da u Miloševićevo vreme ne da nismo pokušavali da uđemo bilo gde ( sem u savez sa Rusijom i Belorusijom) , nego smo iz svih organizacija najureni snažnim udarcima u predelu tura.  Uz punu svest o tome da je nekada korisno podsetiti se takvih detalja,  pomalo plaši mogućnost da je to jedina suštinska razlika između onog i sadašnjeg vremena. I tada smo insistirali na svojoj ponižensoti, na tome kako za nas važe jedni, a za sve druge potpuno drugačiji standardi. Tada smo bili  kivni na našu hudu sudbu večitih ponavljača (dobili dva rata izgubili tri mira i slično) a danas nas drugi tretiraju, bar ako je verovati rečima gospodina Đilasa, kao „najgoreg evropskog đaka“.

so long, Europe

Paralela sa lošim đacima jeste spretno, ali ne i previše srećno poređenje, jer smo svi  makar jednom došli u situaciju da slušamo  nepopravljivog ponavljača kako tvrdi da za svoje padove ič nije kriv. Krivi su, naravno, profesori ( ne vole ga i žele mu zlo), okolnosti ( kraj škole se uvek preklopi sa neizdrživo lepim vremenom) ili apsolutno nepredvidivi faktori ( zaglavljivanje lifta zbog kojeg je kasnio na popravni ispit). Ima i ona odlična pesma Zabranjenog Pušenja, nazvana po velikoj bosanskoj folk zvezdi, u kojoj se na veoma duhovit način  ulazi u tematiku loših ili najgorih đaka:

„Škola mu nije išla bog zna kako
Mrzile ga profesorice
Al' sve je puklo kada je mazn'o
Lovu od ekskurzije“.

Može i drugačije- u   slovenačkom klasiku „Igra s đavolovim repom“  Vitomil Zupan lepo kaže: „Pravilo je: ostavi na miru čovjeka koji tvrdi da u životu ima peh bez svoje krivnje“. Izgleda da ništa od onoga što nam se dogodilo nije uticalo na našu političku realnost, pa se insistiranje na nepravednom  nametanju nepostojeće krivice i danas, kao i pre dvadesetak godina,smatra paravanom    iza kojeg je najprijatnije i najprofitabilnije delovati. Evropa tu čak nije ni bitna – ona trenutno zauzima mesto koje je dugo pripadalo Sjedinjenim Američkim Državama i NATO paktu, dok se naša pozicija nije pomerila ni za milimetar – i dalje smo spremni da , ako se gadno naljutimo,  sami sebi odsečemo onu stvar i tako kaznimo ostatak sveta. Što u našem slučaju znači da smo od predizbornog „i Evropa i Kosovo“ veoma brzo stigli do prilično izvesnog  „ni Evropa ni Kosovo“ .

Kao što znamo, neuporedivo veći  doprinos u borbi za Kosovo dala je  stranka koja je danas manja članica vladajuće koalicije. Pre dvanaest godina , kao neprikosnoveni vladar Srbije, proglasila je pobedu nad NATO paktom,  a da to članice tog vojnog saveza nisu ni primetile, jer su  oružane snage Savezne republike Jugoslavije i Republike Srbije napustile Kosovo i Metohiju ( predvođene  budućim haškim optuženicima) . To nije smetalo visokim zvaničnicima SPS-a da povremeno padnu u patriotski trans  i priprete međunarodnim snagama još jednim teškim porazom budu li nastavile da se oko Kosova ponašaju izrazito nekooperativno. Nema tome mnogo, tek nešto više od tri godine, kad je ono gospodin Ivica Dačić poručivao da su svi koji priznaju nezavisnost Kosova „neprijatelji Srbije“. „Oni nam nisu prijatelji“, upozoravao je Dačić, „ Ne može neka država koja prva prizna nezavisnost Kosova i Metohije da bude prva na tenderima za prodaju preduzeća u Srbiji“. Obuzet rodoljubljem, sa govornice partijskog kongresa svoje stranke, Dačić je poručivao da „vojska i policija treba da budu u stanju pune borbene gotovosti“ i nije isključivao ni neke nove oružane sukobe . U međuvremenu, po preuzimanju funkcije ministra unutrašnjih dela, Ivica Dačić uspeva da napravi i neke nesumnjivo hrabre i dobre poteze, ali kako nam se novi izbori približavaju, sa nama je sve više onaj stari, provereni Miloševićev funkcioner, spreman da odlučno brani interese srpskog naroda gde god se on nalazio. Ponovo se priča o „faktoru nestabilnosti koji može da zapali neku vatru na Balkanu“, o tome da „nikome ne pada na pamet da pokušava da organizuje pogrom Srba sa Kosova“ ( mada nam ne kaže šta će se učiniti ako do toga, ne daj bože,  dođe) i poručuje se Albancima da ne “ provociraju Srbiju sakrivajući se iza velikog brata“.  Ovako fino upakovane pretnje praznom puškom  služe više za internu upotrebu, ali da bismo ozbiljno pokazali zube, možda ne bi bilo loše da se učini sledeće:

Svi neustrašivi domoljubi  koji budu pozivali na još jedan odlučni boj, neizbežni i nametnuti rat, trebalo bi da prednjače ličnim primerom. Kako? Jednostavno. Jedan patriota  može da mobiliše izdajničkog šljama koliko god želi , pod uslovom da od njih ( denuncijanata) , pod punom ratnom opremom i u čizmama, može da napravi makar jedan korak više. Ako se pokaže suprotno, da neko poziva u bitku, a sam za nju nije spreman, onda bi svojom pokretnom i nepokretnom imovinom trebalo da nadoknadi deo štete koji bi država preživela eventualnim vojnim porazom.  Jeste da nema šanse da izgubimo ( već smo ih jednom izbubecali), ali da ipak budemo sigurni .

Baš zbog toga što je nemoguće, uvođenje ovakvog pravnog akta deluje toliko primamljivo.  I eto nas opet kod mudrih spisateljskih glava – u pismu koje je napisao marta 1987. godine, Borislav Pekić kaže da je „demokratija u praksi uvek bila naporan politički koncept. Ne čudi onda što je i ubeđeni demokrati napuštaju čim im se ponudi neki lakši i bučniji“. Ako se ubeđeni demokrati tako lako opredeljuju za „lakše i bučnije“ koncepte, šta li preostaje onima koji sebe ne mogu tako okarakterisati? Šta nama ostaje, to odavno znamo.

e-novine

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2602875
ETNA