Delča

Vrednovanje: ONONONONON / 15
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
26. 07. 2011.

DelčaNajveći problem sa lošim vestima je nemogućnost da se predvidi njihova jačina i učestalost. Ništa bolje nije ni sa našom pripremljenošću na njih- kad god nam ih saopštili, nije prikladan momenat. Upriličene u doba drastičnog slabljenja sunčanih naleta, kakvom smo nazočni ovih dana na (divljem) zapadu Balkana, loše vesti izgledaju još gore. Upadljivo višednevno skrivanje Sunca krajem ovog jula poklopilo se sa rafalom izrazito tužnih, čak i mučnih  novosti .

Gotovo u istom danu svet su obišle fotografije dva mlada ljudska bića- prvo od njih, izrazito nesrećno, okončalo je svoj život na način koji izgleda nije moga da bude izbegnut. Sirota Ejmi se još nije ni ohladila, a producenti već najavljuju njen posthumni album, još samo da se roditelji slože. Za života razvlačen i bezočno eksploatisan od beskrupulozne muzičke industrije, njen neponovljivi glas još će godinama biti meta pohlepnih srebroljubaca.

Drugo ljudsko biće ( ako se uopšte može tako nazvati) čija fotografija  se može videti svuda oko nas , pripada grupaciji kreatura sa kojom smo prilično dobro  upoznati- još jedan u nizu ludaka donekle inspirisanih slavnom istorijom , sticajem okolnosti i srpskom ( mogla je biti i bilo koja druga). Toga smo se makar nagledali- budaletine zadojene mržnjom prema drugačijem ( volj' vam muslimanima, volj' pederima, volj' levorucima, volj' inorodnima) odluče da je došao poslednji čas i  da nema druge do prihvatiti se izbavljanja sveta iz pakla u kojem se našao. S tom razlikom što se u civilizovanim državama takvi bolesnici o krivici izjašnjavaju na zatvorenim suđenjima, dok ih mi dovodimo pravo pred kamere i puštamo ih da pričaju o svojoj poetici, omiljenom voću ili izrazitoj ljubavi spram onih koje su lišavali života.

Usred tog kovitlaca loših i još gorih vesti, pojavila se informacija o smrti nekadašnjeg frontmena grupe „U Škripcu“ , Milana Delčića – Delče. Tiho, pomalo neupadljivo, na dovoljnoj udaljenosti od udarnih vesti, ali  sa podjednako snažnim dejstvom. Delčina smrt sasvim je logičan kraj njegovog života – informacija o njoj    sklonila se  pred nekim drugim događajima, kao što se i Delča nikada nije gurao u prve redove, pod  omamljujću svetlost reflektora i u svet u kome mu ni po kom osnovu  nije bilo mesto.  Štaviše, većina ljudi apsolutno je šokirana, jer se ispostavilo da skoro niko nije ni znao za bolest sa kojom se Delča borio godinama. Što, naravno, na najdirektniji način govori o kakvom se čoveku radilo. U doba kada je sve javno, počev od razvoda , preko ljubavnih  podviga pa do bankovnih računa i ormitoloških strasti, nije baš lako naći insana  koji vas neće obasipati svojim ličnim problemima, makar to bila i tamo neka neizlečiva bolest. Osećaj elementarne pristojnosti Delči je bio svojstven celoga života, pa nije nikakvo iznenađenje što je odabrao baš ovakav način odlaska.

Milana Delčića zanimalo je mnogo stvari- za svog kratkog života bavio se novinarstvom i konceptualnom umetnošću, po obrazovanju je bio dramaturg, ali ćemo ga najviše pamtiti po muzici, i to onoj iz osamdesetih godina prošlog veka. U to vreme Delča je bio frontmen jednog od naujautentičnijih beogradskih bendova, grupe „U Škripcu“. Zato je vest o Delčinoj smrti toliko  pogodila ljude koji ga uopšte nisu poznavali, ali su u zlatno doba „Škripca“ doživljavali svoje prve velike ljubavi, razočaranja, pijanstva, strahove, strepnje i uzbuđenja. Svi imaju makar jednu priču vezanu za „Siđi do reke“, a u toj pesmi Delčin glas je ono što su zidovi i krov u bilo kojoj kući.



Ne znam kako ostali, ali ja se tačno sećam trenutka kada sam se prvi put susreo sa pesmom. Odveć mali da bi me zanimale anatomske razlike sproću suprotnog pola, ali dovoljno velik da naslutim da u devojčicama ima nešto veličanstveno i opasno, široko otvorenih očiju upijao sam svaku informaciju na tu temu. Imao sam dvanaest godina i iz moje pozicije trinaestogodišnjaci su bili oličenje zrelosti, nedostižni ideal , muškarčići koji su već imali i nagoveštaj brade, malo li je.. Da ne govorim o tome koliko su znali o devojčicama i kako su nas sa visine gledali kada bi nam saopštavali neke velike ljubavne istine. Jedan komšija, kojeg je otac ošišao do glave ( to je tada bila kazna)  zbog   ponavljanja  razreda, bio je neprikosnoveni autoritet. Njegova soba bila je oblepljena posterima, na svežem trotoaru ispred kuće umesto svoga imena upisao je AC/DC, a prve poljupčiće ubeležio je mnogo ranije od svih ostalih. Zato je njegova reč za nas male, smotane i nišče, imala ogromnu težinu. Trudili smo se da ga oponašamo, nadajući se da će curice tako početi da nas primećuju. Jedne večeri, znam da je bila zimska jer sam se vraćao iz škole a bio je mrak, on je prošao pored mene ispred kuće baka-  Rose. Sreli smo se  na ćošku, on  tek što je izašao iz svog dvorišta , javio se  i nastavio dalje, verovatno u susret novim superuzbudljivim doživljajima. Gledao sam ga zadivljeno i bez glasa i čuo sam kako, već odlazeći, pevuši neku melodiju za koju nikada ranije nisam čuo „Siđi do reke, večeras i ja sam dole...“. Neka šifrovana poruka, pomislio sam, približavajući se kući i svojoj  svakodnevnoj rutini, pokušavajući da formulišem sivilo u kome se nalazim.  Pesmu su uskoro počeli da pevuše svi i narednih nekoliko godina bila je jedna od naših najomiljenijih i deo obavezne muzičke literature. Posle nje su došle i neke druge, što od „Škripca“, što od  drugih bendova.

Godine su prolazile, a Delča je, onako svestran i hipertalentovan, stizao da uradi mnogo stvari. Viđali smo ga na TV-u, pisao je pozorišne komade, trudio se oko samostalne muzičke karijere ( na trenutke se dosta  udaljavajući    od Delče kojeg smo znali iz „Škripca“) , pravio poneki pogrešan korak, ali je sve to vreme ostao onaj isti, nasmejani i duhoviti čovek. Reagujući na vest o smrti nekadašnjeg kolege iz benda, Aleksandar Vasiljević – Vasa uspeo je jednostavnim rečima  da prikaže suštinu Delčinog karaktera : „Imao je jednu od najboljih ljudskih osobina - nije sebe shvatao preozbiljno, po cenu da ga drugi shvate potpuno neozbiljno. Poprilična snaga je potrebna za tako nešto“ Sudeći po svemu što je  pre smrti premetnuo preko glave, Delča je imao snage koliko nekoliko drugih ljudi zajedno. Uz pozitivan stav o životu, otvorenost, komunikativnsot, duhovitost i skromnost, to je sasvim dovoljno da bismo osetili hladan zagrljaj sete, čije nas kandže ščaepaju svaki put kada svet napusti dragoceno ljudsko biće.

Od prvog susreta sa „Siđi do reke“ prošlo je bezmalo trideset godina. To je dovoljno vremena da se stvari u našim životima okrenu naglavačke i trajno promene. Baka Rosa više nije među živima, ali onaj ćošak i dalje nosi njeno ime. Natpis AC/DC vidi se sve slabije, a moj komšija odavno sluša narodnjake. Curice za kojima smo nekada uzdisali  su odrasle žene sa   porodi(ca)ma. Vinil  na kome se nalazi jedan primerak albuma „O, je“ i dalje je u mome vlasništvu ( ponovo te uspomene)  i igla gramofona mu se i danas, kao i pre desetak ili dvadesetak godina, jednako raduje. I to je ono što je u vezi sa Delčom najbolje – naše  prve asocijacije uz njegovo ime uvek će biti osmeh i radost.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469261
ETNA