Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow Sve sličnosti sa stvarnim ljudima i događajima su namerne

Sve sličnosti sa stvarnim ljudima i događajima su namerne

Vrednovanje: ONONONONON / 14
Loše Najbolje 
Autor Danka Debeljak
08. 07. 2011.

Manifest

Kanda Kodža i Nebojša nas, posle singla „Kafane i rokenrol“ koji je bio uvod za priču o „Divnim danima“, u prosutom prostoru „Solara“ gde su otkrivene „Tajne letenja“, „Dece tame“ u goloj „Krizi morala“, vode pod „Stakloduvačke svodove“ novog albuma nazvanog „Manifest“.

Bend je oformljen 1991. godine uz, do danas, povremene izmene u sastavu sa pesmama sa kojima je lako identifikovati se, kroz snažnu osećajnu vrednost u izrazu. Pored angažovane lirike stajala je i, mnogo jača, individualna emotivna politika praćena raznim muzičkim stilovima pune dve decenije. „KKN“ nam je sve ovo vreme pružao svest „o drugom“, ali i o nama samima tako da se začne nešto novo uz muziku koja je sve transcedentnija i uvek pokriva više slojeva života, više značenja, gde pesme nisu samo ljubav ili samo politika, gde je sve podjednako racionalno i iracionalno. Nakon „Manifesta“ – šestog studijskog albuma, to je ponovo jasno, ali ne i zašto se za bendom još uvek vuku one otrcane fraze poput „eskapizma u lirici“.

Nenad Pejović: U jednom trenutku prestaneš da obraćaš pažnju na to, jer pored pomenutog eskapizma  postoji još nekoliko površnih kvalifikacija koje su tu godinama i jedino što ti preostane je da se pomiriš sa tim da sve što možeš da čuješ i pročitaš od komentara nema nikakve veze sa analizom muzike i sadržaja tekstova, već da se po pravilu radi o ventiliranju emocija koje sa nama i našom muzikom nisu povezane, osim kao okidač. A rado bismo prihvatili tzv. konstruktivnu kritiku, ali ja lično ne očekujem da će te primedbe - opšta mesta iščeznuti bar sledećih pet do deset godina koliko ovde otprilike traje ciklus poluraspada gluposti.

Ove godine bend obeležava 20 godina svog postojanja i da li je to zapravo bio povod za novi album, a ne nekakvi marketniški trikovi čemu je sklona većina drugih bendova, muzičara uopšte?

Nenad Pejović: Ne verujem da je moguće kreirati delo u bilo kojoj oblasti čija bi se funkcija svodila isključivo na reklamu, jer, bez obzira na načine medijske eksploatacije, svaka knjiga, film, muzički album jesu proizvod borbe kako sa samim sobom, tako i sa okruženjem i tzv. konkurencijom. To ne ide nužno u prilog vrednosti dela, već govori o borbi značenja koja je u kulturi barem podjednako surova kao u svakodnevnom životu. A jubileji i rođendani su stvar društvenog dogovora, tako da tempiranje objavljivanja albuma nema veze sa ovim što sada radimo.

Oliver Nektarijević: Mi i nemamo neki marketing, povod za novi album je album sam po sebi, izdali smo ga zato što smo ga napravili.

Takođe je spomenuto da je „Manifest“ ujedno bio i izvestan način da se prevaziđu „problemi“ unutar benda, kako bi bend nastavio sa radom, da li je to istina?

N: Ima istine u tome, tu se radi o onom drugom, manje poznatom značenju krize, a koje kaže da pored toga što kriza može biti destruktivna i loša, ona može biti i konstruktivna faza koja, ako se uspešno prebrodi uvodi čoveka na višu ravan razmišljanja i ponašanja. Krize su neminovan povremeni pratilac svih nas, mi smo imali sreću da jedan nezgodan period iskoristimo kao šansu za sazrevanje.

O: Imali smo krizu kao svi ljudi i kao sve zajednice što imaju i prevazišli smo je kreativnim radom.

„Dobro smo“ je bio prvi planirani radni naziv novog albuma „Manifest“, da li je mogao da predstavlja svojevrsni odgovor na pesmu „Biću dobro“ sa albuma „Igračka plačka“?

N: Taj pseudo naziv albuma Dobro smo, pod kojim je na nekim medijima objavljena vest o njegovom pojavljivanju je posledica banalnih razloga – završne poslove vezane za izdanje albuma smo radili u minut do dvanaest, pa smo zaboravili da ljudima iz Ustanove kulture Parobrod, koji su suizdavači albuma, javimo pravi naslov albuma, umesto ovog dobro smo koji je njima bio potreban kad smo se dogovarali. Zato su se ti stihovi „kad radimo tad i grešimo/desi se da sagorimo/hvala lepo dobro smo“ volšebno obistinili već na promociji, mada su takvi kakvi jesu više odgovor na kevtanje koje nas prati godinama. Kad ustanoviš koliko ima istine u aforizmu da ljudi kojima je dosadno u svom životu vrlo aktivno učestvuju u tvom (D.Radović), onda je plemenito pokloniti i njima malo pažnje.

O: Ipak je kontekst potpuno drugačiji, pesma „Kriza morala“ odakle su ti stihovi nema veze sa pesmom „Biću dobro“.



Da li se dešava da sami sebe iznenadite zvukom, da bez namere odete u neki od pravaca muzike?

N: To se stalno događa pošto smo celim bićem uključeni u stvaranje muzike, tako da je neminovno da ti podsvest šapne nešto što nisi znao da postoji u tebi.

O: Kad radimo tad i grešimo, iznenadimo sami sebe, ali ne toliko pravcem, već kad nam se svidi muzika koju napravimo, jer mi u pravac idemo spontano ali i namerno, svi pravci koji se pojavljuju u našoj muzici su stalno prisutni u našima životima.

Demokratičnost je uvek produkt grupnog rada jednog benda, pruža mogućnost da se svako izrazi, pogotovu ako pogledamo na taj period od punih 20 godina postojanja (iako se menjala postava benda), oseća li se polet nekadašnjih klinaca u, sigurno, najzrelijem albumu?

N: Demokratičnost grupnog rada svakako nije produkt onoga što radimo, i u većini stvari koje podrazumeva naše delovanje nije od neke koristi, osim ako to ne znači da svako odsvira sebe onakvog kakav jeste u svakoj pesmi. Čini mi se da je naša okolina relevantnija za odgovor na pitanje našeg klinačkog poleta.

O: Mi delimo stav Radomira Belaćevića kada kaže: „Ne možeš ti da budeš u prvom planu, ovde svak’ treba da pokaže šta ima, ovo nije golotinja, ovo je dugometražni film.“

Muzika koju vi stvarate, često poistovećivana sa hermetičnošću, svakako zahteva mnogo više od pukog slušanja, tj. vi imate jednu jedinstvenu publiku koja razmišlja, pogotovu danas kada nekome ne odgovara da ljudi mnogo razmišljaju. Da li su možda „oni drugi“ ti koji tekstove vide kao hermetične?

N: Od kako je sveta i veka „nekome“ ne odgovara da ljudi uopšte razmišljaju, a ne verujem da su to sada i ovde predsednik države i njegovi najbliži saradnici, koliko je to želja upravljača našom novčanom masom, a takvi sumnjam da razmišljaju o nama uopšte, a kamoli o tome da li smo hermetični ili ne. I ta kvalifikacija hermetičnosti naše muzike više govori o izgleda neizlečivom nedostatku simboličke svesti našeg življa. Nije da mi uobražavamo porast muzičke komunikativnosti, već je činjenica da nas sve više ljudi gleda na nastupima ili sluša na neki od bezbroj načina.

O: Ti ljudi nas ne vide nikako, a naravno da su pojedini tekstovi hermetični, ali nije to za vešala, ako je tako. Ti koji ih vide kao hermetične, vide ih kakvi jesu. U većini poezije ima toga.

Kako je izlišna generalizacija kojom se književna literatura deli na mušku i žensku, tako je isto besmisleno konstatovanje koja to generacija najviše sluša KKN, ali je nezaobilazan stav vaše publike koji kaže da se oduvek znalo ko su KKNovci. Šta mislite o tom zapažanju?

N: Malo je komplikovano iz ovoga izvući šta to zapažanje znači, ali smo uvek zadovoljni i kada vidimo potpuno nova lica u publici, kao i kada se sretnemo sa ljudima koje nismo videli godinama.

O: Meni je Rac još davno skrenuo pažnju na to da ima više žena i on se nervirao oko toga, a ja ne, ja to nisam ni primećivao, a onda sam u par momenata primetio, ali daleko od toga da mi je smetalo, naprotiv. Ti si u pitanju sve lepo primetila da to nije važno. Ali je lepo što ima više žena.



Sigurno je da utičete na svest generacija, vaša lirika se može posmatrati i odvojeno od muzike i ako bismo tako gledali pripadate postmoderni, tu postoji neka progresija. Prija li vam takvo priznanje ili to može biti i svojevrsno opterećenje?


O: Mi ne doživljavamo sebe kao ljude od nekog značaja koji imaju uopste neku težinu da bi osećali opterecenje. Verujem da opterećenje u tom pogledu mogu da osećaju neki značajniji ljudi. Ne osećamo opterećenje ni zbog mnogo gorih stvari kojima nas terete neki ljudi koje ni ne znamo. Ako smo uticali na svest generacija, onda smo uticali na razmisljanje o slobodi, o mogućnosti izbora, o tome da može da se razmišlja, a to ti kazu i roditelji ako znaju za to. Mada, ima i onih koji ne znaju za to.

Dva poslednja albuma okrenuta su pojedincu, „Guarda Toma“ je lični muzički spomenar svakog od nas, a „Igračka plačka“ okrenuta je društvu u obliku generacijskog sentimenta s obzirom na situaciju na koju je bilo nemoguće ne reagovati. Čemu ili kome je okrenut „Manifest“?

O: Otprilike sve isto kao i na svim albumima, okrenut je ljudima, sve sličnosti sa stvarnim ljudima i događajima su namerne.

U našem društvu vidljivi su određeni uticaji koji se forsiraju sa raznih strana, mislim pre svega na takozvanu tiraniju usrećitelja na medijima koji diktiraju tempo i vrednosti kada je reč o muzičkoj sceni, ali da li to ikada može biti deo razloga zbog kog nećete prestajati da svirate?

N: Nije teško naći razloge da odustaneš od nečega što ne želiš da radiš, ali naš pristup muzici je afirmativan i sa tom usrećiteljsko zabavno muzičkom pričom na koju aludiraš nemamo nikakve kontakte, pa to ne može biti, niti je ikad bio motiv da delujemo.

O: Nismo mi kao doktor Milić Vukašinović, pa da sviramo iz inata, suviše smo veliki hedonisti, posebno Janko, sviramo zato što volimo. Bilo je par nesporazuma, za vreme Miloševića, kad su neki bendovi iz protesta hteli da prestanu da sviraju, a ja sam bio u fazonu da oni tako i hoće, da im i odgovara da niko ne svira. Mi to radimo zbog sebe.

Vi ste, naravno, jedan od rokenrol bendova sa najslavnijom angažovanom lirikom, (ali ne potpuno eksplicitno niti u onom smislu stvaranja „hitića“ kako bi to Obojeni program rekao), pa tako npr. deo strofe pesme „Plaše dečake“ glasi „stižu nas priče kojima plaše dečake“, da li vas i dalje stižu priče iako više nema represivnog sistema koji nam je svima visio nad glavama?

O: Te priče nisu vezane samo za represivni sistem, već za ceo život, za čudovista iz šume, stvari iz crne hronike, realnog života. Kao kad ti roditelji govore: „Propašćes ako budeš to radio“, tako da nisu to samo ideološke i političke priče .

Kakva su vaša iskustva sa muzičkim izdavačkim kućama? Prvi album izdat je za „Metropolis“, drugi i treći za „B92“, dva za „PGP RTS“ i „Manifest“ za „Odličnog hrčka“...

N: Sve zajedno korektna u trenutku dok su se dešavala. Ali sa internetom i gubitkom želje većine ljudi da kupuju diskove, to pitanje gubi na važnosti.

O: Ne samo da gubi, nego je sve to prolazilo mimo nas i bilo virtuelno, da ne možemo da kažemo imamo neka iskustva sa tim. Petljali smo se u to kao što smo se petljali u GSP kad smo se vozili. Više imamo iskustva kao kupci diskova.

Danas kada pričamo o pirateriji, uglavnom se misli na nešto što ne ide u prilog pogotovu vama kao muzičarima, ali paralelno gledano su vaše generacije najviše svesne toga da je tada piraterija predstavljala jedini zdrav oblik bega u neke normalne tokove...

N: Istočnoevropsko tržište je ionako izbrisano na mapi zapadnog  muzičkog izdavaštva, tako da nema mnogo veze da li je nama služila piraterija ili ne, bilo kao muzičarima, bilo kao slušaocima, a posebno što su pojmovi kao što je autorsko pravo potpuno nevažni kod nas. Muziku svakako treba deliti.

O: Pa da, potpuno tačno. Ako se nešto promeni u društvu, promeniće se i odnos prema pirateriji, a srž problema je negde drugde. U našem kontekstu piraterija je bila konstruktvno rešenje.

„Šta se događa sa ljudima, što su izbledeli.“...?

O: Ne znam, ja ga postavljam zato što ne znam odgovor, ako ti znaš, kaži mi.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471800
ETNA