Početna stranica arrow Skica za pamflet arrow Tito: Moć Slike ili slika moći

Tito: Moć Slike ili slika moći

Vrednovanje: ONONONONON / 7
Loše Najbolje 
Autor Nebojša Milenković
26. 05. 2011.

u60068-159288_tito-gepard_blogshow.jpgKo je u stvari (bio) Tito? Šta je uzrok zbog kog se, makar kada je o istorijskim podacima i svedočenjima reč, pravi Josip Broz u tolikoj meri razlikuje od stvorene/kreirane predstave o njemu? Da li ste se dok ste čitali, ili, možda, pisali grafit: Bravar je bio bolji..., ikada zapitali: kako je moguće da jedan, u suštini autoritarni vladar u svesti onih koji ga podržavaju ni tri decenecije nakon smrti i dalje nije značajnije izgubio na „svežini" i harizmi?

Po Rastku Močniku, sve navedeno moguće je zbog činjenice po kojoj Tito jeste mnogo više od političkog fenomena; on je svakako masovno-psihološka pojava. Za tako nešto, po Močniku, nije bila dovoljna samo politika: potrebno je bilo još nešto - potrebna je bila umetnost. Umetnost Josipa Broza se zove TITO. U mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj sa političkim i(li) ideološkim - Titov kult bio je vizuelni kult koji umnogome ima sasvim autentična ishodišta.

Tito - vizuelna predstava moći

Dakle, šta je uzrok, tj. kako se dogodilo to da upravo Josip Broz Tito (p)ostane jedina autentična pop ikona s bivšejugoslovenskih prostora? Ostavimo li po strani sve istorijske kvalifikacije i kontraverze vezane za Brozovu vladavinu - lako dolazimo do zaključka kako se onim umetničkim malo šta može zameriti. Tito je vrlo rano i vrlo ispravno shvatio propagandnu moć slike - te je i sve potencijale sredstava masovnih medija vešto koristio za učvršćivanje vlastite vladavine. Tokom Drugog svetskog rata, prevashodno za potrebe stvaranja, tada itekako korisnog mita o sebi kao velikom i genijalnom vojnom strategu, tako i u mirnodopskim uslovima - najpre za učvršćenje vlasti i obračune sa političkim protivnicima na lokalnom, potom i u spoljnopolitičke svrhe na globalnoj političkoj sceni, primereno ulozi vođe Trećeg sveta. Sama SFRJ, a dobrim delom i Pokret nesvrstanih, počivali su upravo na Brozovoj harizmi - odnosno na umetničkom delu/predstavi nazvanoj jednostavno: Tito.

417px-JBTito_poternica.jpgZačetke vizuelnog kulta Tito nalazimo u periodu dok je rat još trajao a „zasluga" za to, ma kako naizgled paradoksalno zvučalo, uopšte nije bila Brozova. Reč je, naravno, o čuvenim poternicama koje su italijanske i nemačke okupacione snage raspisale u želji da se dokopaju, do tada još uvek prilično anonimnog, partizanskog komandanta. Ona nemačka, sa predviđenom nagradom od 100.000 Rajhsmaraka u zlatu - i fotografijom izrazito lepog čoveka četrdesetih godina, u crnom sakou i urednoj, beloj košulji, s naznačenim kaišem vojničke torbice prebačene preko ramena, svakako je bila od presudnog značaja. Pored toga što su mnogi tek tada, zapravo, saznali kako famozni Tito zaista izgleda - vizuelnim utiskom, odnosno lepotom predstave (danas bi to nazvali dizajnom ili vizuelnim identitetom) Broz je već tada definitivno pobedio svog velikog rivala, četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića, za kojim je u isto vreme izdata identična, ali kud-i-kamo manje (vizuelno) atraktivna poternica. Kasnije su usledili Titovi ratni portreti (svakako najpoznatiji je onaj Božidara Jakca iz 1943), fotografije Tita vojskovođe i ratnog komandanta (Tita maršala), ranjenog Tita na Sutjesci, Tita sa ratnim drugovima, Tita sa psom, Tita na (belom, dakako) konju, Tita oslobodioca,...

Drugi nezaobilazan momenat u kreiranju vizuelnog kulta zvanog Tito svakako je bila 1948. godina i tadašnji sukob Socijalističke Jugoslavije sa zemljama Informbiroa. Sam sukob i njegove posledice, naravno, manje su bitne od činjenice da otada Broz istiskuje svog velikog (vizuelnog) takmaca - Josifa Visarionoviča Staljina. Nestankom, to jest uklanjanjem Staljinovih fotografija, simboličko mesto moći ostalo je rezervisano isključivo za Tita. Ostali klasici marksizma-lenjinizma (Marks, Engels, Lenjin) već odavno nisu bili među živima ─ samim tim nisu ni mogli predstavljati stvarnu (realnu) konkurenciju. Isticanje njihovih likova uz Brozov značilo je garanciju istorijskog kontinuiteta - naravno, ponovo u funkciji podupiranja vizuelnog kulta Tito.


Tito bonvivan ili primenjeni kemp

Kemp jako uznemirava ljude jer predstavlja zavođenje koje poriče sopstvene namere. (Filip Kor)

tito-swimming.jpgNaravno, stvar bi bila isuviše jednostavna bez momenata koji Titu garantuju po svemu posebno mesto i status. Za razliku od ostalih lidera komunističkog, ali i dobrog dela zapadnog sveta - umesto šturih i uglavnom protokolarnih predstava i portreta, Titov vizuelni kult jedinstven je upravo po širini vlastitoga opsega. Kako su se političke prilike stabilizovale, a Brozova zemlja bivala sve otvorenija uticajima/beneficijama (i) sa Zapada - tako su se i vizuelne predstave Tita usložnjavale, sve više zahvatajući iz vokabulara popularne kulture unutar koje Titu teško da bilo gde možemo pronaći makar i približan pandan..
Dakle, umesto oficijelnih, i manje-više uobičajenih (državničkih/reprezentativnih) predstava, pred nas sada "iskrsavaju" i: Tito u lovu (Tito koji ubija medveda), Tito za strugom, Tito koji razmišlja, Tito i Jovanka, Tito u Africi, Tito za klavirom, Tito za plugom, Tito u mačevalačkoj uniformi, Tito koji hrani divlje zveri, Tito mazi leoparda, Tito s pionirima, Tito sin i otac naroda (Tito koji govori, Tito u kolu), Tito sa radnicima, Tito ženskaroš, Tito igra šah, Tito počasni doktor, Tito prima Štafetu, Tito kuva, Tito pliva,... Sve navedene predstave, sasvim pojednostavljeno, mogle bi se svesti na jedinstvenu predstavu o Titu kao (običnom ?!) čoveku koji voli život i koji bukvalno u svakom trenutku uživa u njemu.

Istaknutu ulogu imaju i predstave (uglavnom fotografije) Tita sa poznatim političkim ličnostima svog vremena: Tito i Čerčil, Tito i Ruzvelt, Tito i Staljin, Tito i Kastro, Tito i Kenedi, Tito i kraljica Elizabeta II, Tito i Brežnjev, Tito i Arafat, Tito - Naser - Nehru,... No, za našu priču svakako su značajnije Titove predstave (fotografije i filmski snimci) sa onovremenim selebritijima poput: Tito i Ernesto Če Gevara, Tito i Žan Pol Sartr, Tito i Ričard Barton, Tito i Orson Vels, Tito i Jul Briner, pri čemu po svemu posebno mesto pripada Titovim (uglavnom Brionskim) foto-sešnima sa u to vreme svakako najlepšim ženama sveta: Tito i Sofija Loren, Tito i Liz Tejlor,...

tito-sofija_232417S1.jpg

Za predstavnike ondašnjeg džet seta druženje i fotografisanje sa jugoslovenskim ratnim komandantom, pobednikom nad Hitlerom i Staljinom i liderom Trećeg sveta predstavljalo je stvar istinskog prestiža. Titov dvor (tačnije: Titovi dvorovi), koji svojim luksuzom ni po čemu nije zaostajao ni za jednim dvorom svetskih monarha - umnogome je čak i prednjačio - bio je mesto na koje su svi rado dolazili. Sam Broz, opet kao istinski majstor (vizuelnog) marketinga, sa zadovoljstvom je udovoljavao željama svetskih zvezda ─ naravno koristeći njihovu medijsku slavu za promociju sebe, kao i zemlje na čijem je čelu bio. Sve navedeno, svakako je imponovalo i velikoj većini stanovnika Titove države. Stanovnici Jugoslavije identifikovali su se s vlastitim vladarem: Titovi uspesi bili shvatani i doživljavani kao njihovi vlastiti - baš kao što su i Titova druženja s najlepšim ženama onog vremena davala elan kolektivnoj potentnosti... Mesta za neke drugačije tonove jednostavno nije bilo. Mit zvani Tito sve više je postajao Jugoslovenska stvarnost ("Svi smo mi Tito", "Mi smo Titovi ─ Tito je naš", "Tito - Partija,...", "Druže Tito ljubičice bela", ...). Nažalost, živeći u mitu stanovnici Jugoslavije sve više bili su u raskoraku sa okolnostima i dramatičnim promenama koje su se svakodnevno dešavale u svetu čiji su bili deo.

Tekst objavljen u dodatku dnevnog lista Pobjeda od 30. aprila 2011. godine.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2464346
ETNA