Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Sioranov pad u vreme

Sioranov pad u vreme

Vrednovanje: ONONONONON / 10
Loše Najbolje 
Autor Nebojša Milenković
10. 05. 2011.

SioranŠto nam ljudi više okreću leđa, više rade na našem usavršavanju: napuštajući nas, oni nas spasavaju. E. Sioran

Priča o Emilu Siranu (1911 - 1995) - čiji bi formalni povod bio jubilej stogodišnjice njegovog rođenja koja se u čitavoj Evropi, posebno Francuskoj i Rumuniji, obeležava ove godine - istovremeno je i jedna od uzbudljivijih i dramatičnijih priča o našem vremenu. To je priča o rubnim područjima između književnosti, filozofije i nečeg što se, najšire shvaćeno, naziva humanističkim naukama. Na tematskoj ravni, pak, Sioranova priča prevashodno se bavi izučavanjem fenomena i problema zla u svetu - baš kao i rezistentnosti društva/pojedinca na isto.

Zlo kao pokretačka snaga istorije

U svom delu Emil Sioran ubedljivo prezire svaku nadu, veru ili optimizam, smatrajući ih vrhunskim izrazima čovekovih duhovnih i intelektualnih slabosti: Nadati se, znači demantovati budućnost ili Živeti, znači izgubiti tlo ispod nogu.

Po njemu, upravo zlo jeste jedna od ključnih pokretačkih snaga velikih istorijskih poduhvata: Užasi kojima obiluje svet, sastavni su deo njegove supstance; bez njih on bi fizički prestao da postoji. Čak i sam pojam dobra kod njega je do te mere relativizovan - sve do tvrdnje kako kako bi iskorenjivanjem zla, istovremeno, nestao i naš svet. U takvoj konstelaciji snaga i sam Bog doživljava se kao vrhovno zlo - odnosno zao Bog čijoj fatalnoj grešci imamo zahvaliti za sve ono što je potom usledilo.

Pad u vreme, kako glasi i naslov jedne od njegovih knjiga, za Siorana predstavlja pad u klopku iz koje izlaz, zapravo, ni ne postoji. Ipak, kod njega nije reč o nihilizmu - naprotiv, Sioranov pesimizam jeste duboko ljudski, empatijski: Ništa nije toliko duboko i nerazumljivo kao Želja. Živeći povučeno, u potkrovlju jedne pariske zgrade, svojim intelektualnim i filozofskim pesimizmom Sioran je duboko saoseća sa sudbinom čoveka: Patiti znači proizvoditi znanje.To je humanistički. Lirski pesimizam. Tako je i jedno od najvažnijih filozofskih iskustava za njega bilo iskustvo vožnje biciklom.

Sioranova mladalačka opčinjenost fašizmom

Siranova mladalačka, kafanska opčinjenost idejama fašizma takođe spada među kontraverze koje prate njegov životni i umetnički slučaj. Kako je bila reč o prolaznoj, mladalačkoj epizodi, ovo mu nikada posebno nije uzeto za zlo ali je svakako imalo uticaja na Sioranovo kasnije nepoverenje i podozrivost prema svim ideologijama i političkim sistemima: bilo da je reč o komunizmu, demokratiji, idejama socijalne pravde ili humanizma u najšire shvaćenom smislu. Po političkom opredeljenju Sioran je bio i ostao skeptik: Svako učestvovanje u hirovima vremena prazno je uznemiravanje. Ako čovjek želi sačuvati ma i trunku ljudskog dostojanstva, mora zanemariti svoj status savremenika. Kad je o verskom opredeljenju reč - ateizam je, kad je o Sioranu reč bio preslaba reč. On je bio istinski zgrožen samom idejom Boga - otuda je i jedan o ključnih ciljeva njegovog dela bila namera da Bogu postavi pitanja na koja ovaj neće biti u stanju da odgovori.


Apartidstvo kao izbor i sudbina

Rođenjem sin rumunskog pravoslavnog popa ─ životnim opredeljenjem Sioran je bio profesionalni izgnanik: 1937. iz Rumunije odlazi u Pariz, pridružujući se plejadi slavnih istočnoevropskih intelektualnih apardida koji su nepripadanje proizveli u etički stav i trajno životno opredeljenje. Iako jedan od velikana francuske kulture ─ Sioran se dugo, decenijama, privikavao na francuski jezik, dok samo francusko državljanstvo nikada nije ni zatražio. Duhovno, intelektualno pa i emotivno on je potpuno pripadao širem prostoru Centralne Evrope - kao prostoru stalnih susticanja i sukobljavanja različitih intelektualnih, ideoloških, verskih i civilizacijskih identiteta. Podvojenost čoveka Centralne i Istočne Evrope - osuđenog na stalno življenje vlastitih uskraćenosti, raspetog između mita i stvarnosti, vere i sujeverja, želja i nemogućnosti ispunjenja istih, presudno je uticala na Sioranovo intelektualno formiranje.

Sioran

Ne preterano naklonjen pažnji koja je iskazivana njegovom delu, Sioran je važio je za mizantropa posebne vrste koji se najprijatnije osećao onda kad je bio sam: Samotništvo je bila moja jedina religija. Nerado je davao intervjue, posebno se čuvajući iznošenja vlastite intime u medije - tako i enigma njegovog privatnog života postaje sastavnim delom njegovog jedinstvenog filozofskog sistema. Na tu enigmu, i na Sioranov čini se urođeni pesimizam, posebno svetlo baca i ispovest mlade nastavnice iz Kelna Fridgard Toma (F.Toma, Ni za šta na svetu - Jedna Sioranova ljubav, KOV, Vršac,2003) - velike platonske ljubavi već ostarelog filozofa, s kojom je bila upoznata i njegova životna saputnica Simon: Moram nekako ponovo da postanem „vedar" ili ću doživeti nervni slom.

Estetika fragmenta

Kao mnogi veliki fiilozofi i Sioran je bio i veliki prorok: Možemo biti sigurni da će XXI vek, mnogo napredniji od našeg, na Hitlera i Staljina gledati kao na nevinašca.

Njegovo delo bavi se mnoštvom fundamentalnih čovekovih etičkih dilema: Šta više boli, šta više izjeda: osveta ili pobeda nad osvetom? Kako se odlučiti? Ako već nismo sigurni, izaberimo da patimo zbog toga što se nećemo osvetiti.

Konciznost i jezgrovitost takođe su suštinske odrednice Sioranovog dela. Proglašen za jednog od najvećih stilista u francuskoj književnosti svojim delom Sioran je ostao neuhvatljiv za sve klasifikacije ili žanrovske odrednice. Svetu koji odavno funkcioniše kao skup manje-više nepovezanih činjenica, odgovarajući na sveopštu dezintegrisanost svega oko sebe ponudio je estetiku fragmenta.

O čemu god da piše Sioran uvek i isključivo piše o samome sebi. Čitavo njegovo delo mnogima s pravom deluje kao neprestana priprema za čin strmoglavljivanja u bezdan koji ga je čitavog života tako puno privlačio. Sioranov stav prema smrti u znaku je posebne naklonosti koju je pokazivao ka samoubistvu koje slavi kao vrhunski čin hrabrosti i dostojanstva - odnosno najdostojanstvenijim izlazom za čoveka suočenog s činjenicom da su sam život i ljudsko dostojanstvo izgugubili svaki smisao. Povratak ugleda samoubistvu, za Siorana bio je pred/uslov povratka ugleda samom čoveku: Život možda ne može da bude jednostavan. Ali je umiranje moglo da bude jednostavnije, ako bi se čovek nekad odlučio na samoubistvo. Ima li se ovo u vidu - činjenica da je poslednje dve godine života proveo vegetirajući u staračkom domu, mnoge teoretičare navela je na zaključak kako Sioranova smrt zapravo predstavlja i istovremeni krah čitave njegove životne filozofije. Srećom, ovo ipak nije ocena s kojom se možemo složiti - baš kao što se sa njom ne slaže ni svet koji ove godine slavi Sioranov vek!

Sioran o Balkanu

Neosporno je da balkanski narodi imaju vitalnost, ali je poraz njihova sudbina, a i to je neka vrsta života.Ti narodi daju iluziju da imaju budućnost i mogu da zablistaju i da dožive specifične epohe... Balkan može da dozivi vrstu ekonomskog, pa i literarnog prosperiteta, ali nisu to narodi koji imaju važnu sudbinu, i koji bi igrali neku ulogu u istoriji. ...Da bi neko igrao važnu ulogu potreban je istorijski kontinuitet. A toga za sada tamo nema. To su narodi koji nisu glupi, ali idu iz poraza u poraz. I to je njihov napredak. Jer od poraza do poraza ipak se živi, ali postoji nešto sto se ne uspeva postići, nešto se ne dovodi do kraja, reč je o civilizaciji koja se kreće od neuspeha do neuspeha

tekst objavljen u kulturnom dodatku dnevnog lista "Pobjeda" prenosimo uz odobrenje  autora

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471808
ETNA