True grit

Vrednovanje: ONONONONON / 9
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
06. 03. 2011.

Plakat filma

Braća Koen (BK)  su veliki umetnici iz jednostavnog razloga- umeju da u film pretvore zanimljive priče. Njihov neverovatni niz počeo je vrlo davno , još sa „Blood simple“ i , na našu veliku sreću, ne nazire mu se kraj. Malo je autora koji kontinuirano snimaju toliki broj (u najmanju ruku)  dobrih filmova, uz skoro zanemarljiv broj posrtanja. Itan i Džoel Koen poznati su i po osobenosti i autentičnosti- svi njihovi radovi imaju u sebi dosta one posebne atmosfere, koja bi se mogla nazvati zasebnim pravcem, „koenizmom“. Kada koriste citate ( a čine to često) BK vole da to, kad god je mogućno,  bude arhaični engleski. Jedan film su u tom stilu  nazvali ( „O, brother, where art thou?“), dok je početak njihovog aktuelnog ostvarenja , „True grit“, obeležen biblijskim citatom, prvim delom rečenice iz Priča Solomunovih, glava 28 : „Bježe bezbožnici kad ih niko ne goni, a pravednici su kao lavići bez straha“ ( na „koenovskom“ engleskom „The wicked flee when none pursueth“). Na bez razloga.

Kao dugogodišnji vatreni pristaša svega što potpisuju Itan i Džoel, unapred sam diskvalifikovan iz bilo kakve objektivne i detaljne diskusije na temu kvaliteta njihovih filmova. Kada nešto volite, uzaludan je svaki pokušaj da vam se skrene pažnja da je to pogrešno. Potrebno je da predmet vaše ljubavi promeni svoje osobine, karakteristike ili svojstva do neprepoznavanja pa  da i  vi uočite da tu nešto smrducka. Bilo bi neophodno, dakle, da BK naprave film lošiji od „Ranjenog orla“, „Selo gori a baba se češlja“  i „Rođaka sa sela“ zajedno, pa da se i ova usijana glava zapita da nisu možda u stvaralačkoj krizi . Take it easy.  U prethodnih dvadesetak godina nije se desilo ništa slično tome, pa ću na svoju subjektivnost u slučaju „ozbiljne kritike vs BK“ morati da računam još dugo, dugo...

Činjenica da nešto  potpisuju Itan i Džoel meni je sasvim dovoljna da odem u bioskop i kupim ulaznicu , pa makar se naknadno uverio da su snimili propagandni film sa ciljem pravljenja koalicije SNS i DS.  Otišao bih da ga vidim na FEST-u čak i da nije bilo trejlera, posle čijeg gledanja su i poslednje dileme zauvek otpisane. Džef Bridžis, Met Dejmon, Džoš Brolin, jedna neverovatno harizmatična trinaestogodišnja devojčica (Hejli Stajnfeld) i , kao da to nije dovoljno, muzička podloga od koje zastaje dah. Da, naravno- Džoni Keš, čija je obrada pesme „God's Gonna Cut You Down“ došla kao bogomdana u najavi neobičnog i dirljivog vesterna.

Vesterna? Braća Koen? Pa to ne može da bude loše, bila je moja prva misao. Uz još jednu, koja se, posle gledanja filma, pokazala kao tačna- veliki majstori, čega god  se dohvatili , pretvaraju to u čisto zlato. Setio sam se  Pekića i njegovog žanr romana „Besnilo“. Isto se desilo i sa porodičnom firmom Koen i pomalo skrajnutom vrstom filma, čije zlatno doba je prošlo pre četrdesetak godina, možda baš u vreme kada je besmrtni   Džon Vejn dobio oskara za glavnu ulogu u filmu „True grit“.

Dosta prašine diglo se oko toga da li su BK napravila rimejk ili se radi o sasvim novom ostvarenju, uz napomenu da ne bi čudilo da su galamu  malo pogurali  Itan i Džoel lično . Ne tako davno, pre nego što je već pominjani „O, brother, where art thou“ došao u bioskope, kružile su glasine da će to biti pokušaj BK da daju svoje viđenje klasičnog Homerovog ( ovaj put nije Simpson) epa, „Odiseje“. Ispostavilo se da Itan i Džoel nisu do kraja ni pročitali „Odiseju“ ( makar oni tako tvrde) , ali priča nije sasvim lišena paralela sa putešestvijem hudog ratnika koji nikako da se dočepa rodne grude. Tako ni „True grit“ iz 2010. godine ne može baš sasvim da se odvoji od onoga iz 1969, ali se ipak radi o dve sasvim različite priče. Od sitnih i naizgled nevažnih detalja ( Džon Vejn i Džef Bridžis ne nose povez preko istog oka), preko scenarija, pa sve do konačne poruke filma, jasno je da su Itan i Džoel stvorili kompleksnije, dublje i autentičnije umetničko delo .

Jednostavna priča o neustrašivoj, pametnoj i preduzimljivoj devojčici Meti, rešenoj da po svaku cenu pronađe čoveka koji je kukavički ubio njenog oca, teče glatko i neometano. Kroz dijaloge glavnih junaka  saznajemo neke bitne stvari o njihovim životima ( fantastična a ipak epizodna  ispovest maršala Kogburna o bivšim ženama) , osnovna nit je linearna, fabula se ne grana u nerazmrsive rukavce , što će reći da su, makar sa zanatske strane, ispraćene sve važnije stavke klasičnog vesterna. True grit u verziji BK razlikuje se od „originala“ iz 1969. godine pre svega po tome što mnogo vernije preslikava literarni podložak po kojem su filmovi nastali, istoimenu knjigu Čarlsa Potisa. Itan i Džoel su čitali i druge knjige ovog američkog autora, ali su ovu izdvojili zbog „sirove lepote, humora i jake naracije“. Ako im je glavni cilj bio da filmom dočaraju atmosferu književnog dela, u tome su nedvojbeno uspeli, jer „True grit“ jeste snažno umetničko delo sa jasnom i čvrstom naracijom, sirovom lepotom koja je zasluga neverovatno dobre fotografije i posebnom aromom duhovitosti, natrunjenom tako da ne dođe u prvi plan ( Kogburn na sudu odgovara koliko je ljudi ubio, La Bif i Meti se smeju doskočici na račun lošeg Kogburnovog vida i slično) . Spektakularna gluma Hejli Stajnfeld čini lik devojčice Meti epski uzbudljivim. Uspela je Hejli da prikaže sve aspekte osoba tog uzrasta- iako se radi o nesvakidašnje hrabroj i inteligentnoj devojčici, i Meti ima svoju slabu, ranjivu i osetljivu stranu, koja se da iščitati sa Hejlinog lica u nekoliko zastrašujuće ubedljivih  scena. Kažu da su BK prešpartala Ameriku uzduž i popreko i da su na Hejli nabasali u momentima kada su skoro digli ruke od traženja glumice za glavnu žensku ulogu. Posle gledanja filma, teško je oteti se utisku da bi i prelazak okeana i obilazak drugih kontinenata bio vredan pronalaženja dragog kamena, kakav je, u glumačkom smislu, Hejli Stajnfeld. Zahvaljujući njoj, kao i namerama BK, esencija filma pomerena je ( i tu je ta najveća razlika u odnosu na Džona Vejna i 1969. godinu) u pravcu devojčice, pa naslov, preveden na naš jezik kao „Čovek zvani hrabrost“ može da se odnosi pre svega na malu Meti, pa tek onda na maršala Kogburna. Zato se ona pojavljuje u poslednjim kadrovima, kao odrasla žena, jednako otresita i harizmatična, koja „nije imala vremena za udaju“ i ne mari previše za to što ljudi svašta pričaju o prisnom odnosu „stare usedelice“ i bivšeg šerifa, preispoljne pijandure lake na obaraču.

Džef Bridžis je u svojoj karijeri imao dosta uloga koje ne pristaju uz njegov veliki talenat. Onako, sladunjavih, holivudski ispraznih i dosadnih. Imao je, na sreću, i onih drugih- od naslovne u odličnom „Kralju ribara“, preko veličanstvenog Lebovskog u klasiku braće Koen pa sve do maršala Kogburna, ponovo u saradnji sa Itanom i Džoelom.  Uprkos tome što je „Lebovski“ posebna kategorija ( uz „Fargo“ apsolutno najbolji film BK) , Bridžisova najupečatljivija uloga ( do sada) ostvarena je 2010. godine, u „Čoveku zvanom hrabrost“.  Njegovo mumlanje nalik govoru predstavlja integralni deo kontroverzne ličnosti maršala Kogburna; sklonost ka piću i cigaretama, uprkos tome što maršal ne ume ni da ih zavije kako treba, Bridžis je prikazao preciznošću i ubedljivošću kakve do sada kod njega nisu viđene. Od mrzovoljne osobe , spremne da potegne oružje na svakog ko mu se ispreči, Bridžis se kroz film transformiše u simpatičnog starog prdonju, uspostavljajući na prvi pogled teško objašnjiv blizak odnos sa devojčicom, čija ga hrabrost i upornost inspirišu na stvari koje ranije verovatno ne bi radio. Stari lisci, poput BK, nisu mogli da pogreše i dobro su znali zašto su glavnu mušku ulogu dodelili baš Bridžisu. Isplatilo se višestruko.

Sugestivni Met Dejmon u ulozi rendžera La Bifa i siloviti Džef Brolin kao ordinarni ljudski šljam, Tom Čejni, zaokružuju utisak o nesvakidašnje preciznom odabiru glumaca. Uz neizbežnu pucnjavu, zasede, vešanja, zvečarke i druge tradicionalne simbole Divljeg zapada, „True grit“ ipak sve vreme uspeva da održi jak prvi utisak o filmu sa dušom, dakle autentičnom umetničkom delu. Kao što je već rečeno, on nije u rangu sa „Velikim Lebovskim“ i „Fargo“  ( oba  su remek-dela) , ali je svakako među najboljim ostvarenjima  snimljenim veštim rukama Itana i Džoela Koena, što ih automatski svrstava u vrh svetske kinematografije.

U bioskopima u Srbiji „Čovek zvani hrabrost“ se prikazuje  od 10. marta i ne bi ga  trebalo propustiti, da  posle ne bi  bilo  žala za jedinstvenom kombinacijom bioksopskog mraka i koenovske magije koja dopire sa platna. Kao što reče Meti u jednoj neobično snažnoj sceni „vreme jednostavno beži od nas“ i neke luksuze sebi ne smemo dozvoliti.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471876
ETNA