Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow Igra rokenrol bivša Jugoslavija

Igra rokenrol bivša Jugoslavija

Vrednovanje: ONONONONON / 4
Loše Najbolje 
Autor Jelena Pavlović
18. 01. 2011.

Top 20Pokidane veze među republikama bivše Jugoslavije devedesetih godina najtransparentnije su se izražavale kroz one delatnosti koje su bile i najvidljivije. Tako je neprijateljstvo najlakše bilo izraziti kroz ignorisanje, a neretko i zabranu bilo kakvog javnog predstavljanja delatnosti koje svoje otelotvorenje izražavaju kroz masmedije ili javno izvođenje.

Muzika, a pogotovo rock, bili su prvi na udaru zabrana i oštrih polemika. Sledili su film, pozoriše, književnost.

Zbog toga je zadatak ovog teksta da sublimira rad muzičara, prvenstveno rock opredeljenja, na prostorima bivše Jugoslavije i napravi kakvu - takvu listu najboljih grupa u protekloj deceniji u startu predstavljao, pa recimo, osvajanje Mont Everesta.

Da je ovo na primer 1980. godina zadatak bi bio više nego lak, a ono o čemu bi moglo da se polemiše bili bi jedino kriterijumi za odabir. Međutim, trideset godina kasnije selektovanje nije samo lični odabir koji može da se osloni na krilaticu da svako ima svoj ukus, niti se može osloniti na neke egzaktne pokazatelje kao što su prodaja nosača zvuka, zvanične liste koje se formiraju na osnovu glasova publike ili na kraju krajeva godišnja zarada od svih aktivnosti koje podrazumevaju muzičku promociju. Svi ovi pokazatelji u novostvorenim republikama prestali su da postoje a svemu tome dodata je još jedna negativna karakteristika – javno ignorisanje muzike koja dolazi iz nekada susednih republika, sada novostvorenih država.

Kada sam kao saradnik - počentnik lokalne radio stanice, sredinom devedesetih pitala urednika emisije koja se bavila rockom, da li možemo da pustimo Haustor a znajući da se vođa ove grupe nije eksponirao zalažući se za nacionalne interese naroda kojem pripada, dobila sam odgovor da još nije vreme. I takav odgovor leteo je u vazduhu  muzičkih redakcija svih medija tokom poslednje decenije prošlog veka. Još uvek nije vreme. Ne treba pominjati da je autocenzura u ovom slučaju bila više nego izražena, jer niko nije želeo da nadležne ubeđuje u kvalitet u to vreme nacionalno nepodobnih umetnika koji se bave tako sumnjivom stvari kao što je rock. Kada je ova vrsta muzike u pitanju, a ruku na srce i druga, polako ali sigurno počeli smo da se oslanjamo na sopstvene snage.

Tu se javio još jedan problem. Iz ovih ili onih razloga, na prostoru zapadnog Balkana, rock je polako ali sigurno proterivan iz tiražnih, slušanih i gledanih medija tako da smo nepostojanje rocka iz drugih, sada već, susednih država na našim prostorima prihvatili kao nešto sasvim normalno. Štaviše, sigurna sam da će se kod devet od deset upitanih javiti nedoumica oko toga ima li danas uopšte rocka kod nas. Slična situacija javila se i u drugim republika bivše nam zemlje.

Sa takvim predznakom, muzika od koje je nekada sve počinjalo, kojom smo se hvalili kao socijalistička zemlja u kojoj postoji najača rock scena istočno od Londona, dočekali smo početak novog milenijuma u kojem su se mnoge stvari promenile, što je i sasvim normalno jer da nije i danas bi vrhunac muzičkog umeća bilo udaranje u šake. Ali, promene se ovde ne odnose samo na kvalitet muzike već i na suštinske stvari koje omogućavaju da se donese sud o tome da li je nešto kvalitetno ili nije a fomiranje granica predstavljao je samo problem više.

Pod naletom drugih, ozbiljnijih i pre svega egzistencijalnih problema, početkom dvehiljaditih rock’n’roll je manje - više prepušten samom sebi kao pojava koja nije prioritetna u pokušajima uspostavljanja pokidanih veza. Pitanje koje se obično postavljalo muzičarima koji su svoje karijere započeli i popularnost pa i priznanje stekli u staroj zemlji, glasilo je da li će i kada svirati u prestonicama novostvorenih zemalja. Obično bi odgovarali da muzičari nisu bili ti koji su, blago rečeno, stvorili probleme među narodima na ovim prostorima pa samim tim ne trebaju da budu ni oni koji će ih prvi rešavati. Neki su i danas čvrsto pri stavu da ne treba gostovati u zemljama sa kojima se ratovalo. U stvari, vladalo je uverenje da se i muzičari trebaju priključiti toku uspostavljanja normalizacije odnosa  bez želje da budu nosioci istog.

Kako je svaka novostvorena država stvarala elemente državnosti tako se javljala i potreba da svaka država uspostavi svoju scenu bilo da se to radilo o folku, lakim notama ili rocku.

Međutim, može se reći, da su, vrlo brzo, svi naišli na iste probleme koji su doveli do toga da se o rocku na zapadnom Balkanu može ozbiljnije govoriti jedino ako se raspolaže značajnijim brojem konzumenata koje, sada već majušne državice, nisu mogle da obezbede.

Ne može se reći da je pod naletom nekih komercijalnih zvukova, rock totalno nestao sa ovih prostora. On se jednostavo susreo sa problemima karakterističnim za, kako se to popularno kaže, zemlje u tranziciji.

Prvi među jednakim problemima bilo je izdavaštvo. Osamdesetih godina važilo je pravilo da ako te ne prihvati beogradski PGP, ideš u zagrebački Jugoton, ako i onda nastanu problemi, tu je Ljubljana. Činjenica je da je sada već istorijski novi talas „izgurao“ zagrebački Jugoton dok je beogradski PGP dugo bio nem. Mogućnosti su početkom devedesetih postale ograničene pa su rock izvođači u početku bili osuđeni na nezavisno izdavaštvo. Ne treba ni pominjati da se priča završavala samim činom objavljivanja nosača zvuka dok se o nekakvoj promociji, čak i u lokalnim okvirima, nije moglo govoriti jednostavno zato što nezavisne izdavačke kuće nisu za to imale kapacitete. To se posebno odnosilo na početnike. Ovakvi problemi trajali su gotovo čitavu poslednju deceniju prošlog veka. Kada su nova tržišna pravila uspostavljena, bilo je i lakše doći do zvaničnog izdanja, kakve – takve distribucije pa i objavljivanja licencnih izdanja,(sve što dolazi iz inostranstva podrazumena kupovinu licence, a nekadanje republike sada su postale inostranstvo). Drugi, čini se veći problem, bila su smanjena tržišta. Od nekada potencijalnih 22 miliona konzumenata sada se spalo, po državi, na četiri puta manje. Normalizacijom trgovinskih odnosa normalizovano je i pitanje distribucije nosača zvuka. Izdavačke kuće u potrazi sa tržištem, počele su da otvaraju i svoja isturena odeljenja u zemljama koje su nekada činile zajedničku državu. Može se reći da je zvanična informacija danas legalizovana. Problem piraterije i sve većeg upliva Interneta je pitanje koje po malo izlazi iz okvira naše teme i više je problem koji će morati da se rešava na globalnom nivou. Mada je piraterija u jednom trenutku bila jedini izvor informacija pred zidovima zabrana, tako da je u našoj priči itekako pozitivan lik. 

Da bi uopšte govorili o prepoznatljivosti imena  na mestima gde nisu nastala i koja im nisu domaća, moramo se dotaći i mogućnosti  nastupa uživo. Led su, naravno, probili muzičari i grupe koje su ostale upamćene kao imena slušana u bivšoj zemlji da bi se situacija, rekla bih, u potpunosti normalizovala u drugoj polovini ove dekade. Jedini problem koji se ne odnosi na ime i poreklo je taj što se nastupi, da ne kažem koncerti, jedino upriličuju u glavnim gradovima ili drugim najvećim. Unutrašnjost bilo koje od šest zemalja suočava se sa istim problemom nemogućnosti koncetnog upoznavanja čak i imena sa pasošem zemlje iz koje su, a kamoli nekog jugo-stranca.

I ma koliko mislili da smo sami sebi dovoljni, oni koji nas po mišljenju mnogih mrze, omogućili su nam dve stvari koje su u mnogome doprinele širenju saznanja o tome da slična muzika postoji i par stotina kilometara od nas samih u kojoj god državi živeli.

Prva je festival Exit a druga je televizija koja je ubila radio zvezde – MTV.

Festival koji više nije samo posledica entuzijazma grupe istomišljenika, i koje je postao veliki onog trenutka kada ga je pod svoje okrilje uzeo, gle čuda, MTV, već duži niz godina pored glavnih, da ne kažem svetskih zvezda, sakuplja na jednom mestu i sve sa predznakom roka na prostorima od Vardara pa do Triglava. Vremenom je postalo veoma bitno da se u biografijama muzičara napomene da su učestvovali na Exitu. Iskreno mislim da bolji način za širenje informacija ne postoji, a shvatajući značaj i popularnost Exita verujem da je on učinio mnogo da muzika velikog broja grupa ne ostane muzika geta. Ako se tome doda da se sa celog Balkana organizovano dolazi na ovaj festival, mislim da o njegovom značaju ni ne treba govoriti. Ali posetiti ga, makar jednom, obavezno je. I naravno, posetiti one bine gde se ne odvija glavni program.

Drugi značajan činilac je uspostavljanje MTVE Adrie - regionalnog MTV kanala, koji se pored programa koji se radi za područje cele Evrope dobrim delom oslanja na muziku oblasti za koju je osnovan. Tako su se na jednom mestu našla imena iz celog regiona, liste koje tretiraju sve podjednako i na kraju nagrade, u originalu Best MTV Adriatic Act. Mislim da je svojevremeno za naše muzičare bio pojam da se u dva minuta nekog noćnog programa na MTV makar i pomenu. Magija je ostala, tako da je i danas prestiž dobiti MTV nagradu i to na ceremoniji sa zvezdama svetskog glasa. Za našu priču važno je širenje informacija i dostupnost muzike koju sigurno nećete videti ni na jednom kanalu nacionalnih televizija, tj. domaću možda, iz regiona – ne verujem. Koliko smo nekada bili protiv MTV-ja, toliko sada moramo da priznamo da je on učinio mnogo u smislu upoznavanja današnjih generacija o tome da postoji muzika drugačija od one koja im je dostupna na prvu loptu. I to iz susedstva. 

I na kraju, 10.000 i više karaktera teksta koji je pred vama dolazimo do zadatka koji je autor ovog teksta dobio, a to je sastavljanje liste najboljih bendova sa prostora bivše Jugoslavije u proteklih deset godina. Kada saberemo i oduzmeno sve što je rečeno mislim da je najbezbolnije kao glavni kriterijum za odabir uzeti činjenicu prihvaćenosti u republikama iz kojih ne potiču. Ili mogu ili ne mogu, ili jesu ili nisu održali koncet u nekoj drugoj zemlji. Time se odabir direktno oslanja na mišljenje publike.

Primetićete i posebnu listu onih grupa koje su se potvrdile i pre nego su napravljeni granični prelazi i to, van konkurencije. Zašto van konkurencije? Zato što su prednost u odnosu na druge  stekle mnogo ranije, dok je otvaranjem prostora za svirku istu trebalo samo da potvrde. Mišljenja sam da se ne mogu upoređivati grupe koje su nekada bez problema svirale od Šentilja do Đevđelije sa grupama koje u ovom trenutku mogu da nastupe jedino u glavnim gradovima sadašnjih država. I to tek od skora. U jednoj rečenici izuzimaju se zbog minulog rada.

Iako će, kako nas ubeđuju, jednog dana granični prelazi biti nešto poput naplatnih rampi na autoputu, mišljenja sam da kao ni u nekim drugim oblastima, iako recimo imamo Jadransku košarkašku ligu, ne treba inistirati na jedinstvenoj muzičkoj sceni. Ne vidim ništa loše da svako ima svoju priču koju onom drugom može da ispriča u svakom trenutku. Možda nam se ne dopadaju stvari koje su se dogodile ali to su činjenice koje su se desile i koje dikturaju tok događaja u svemu pa i u rock’n’rollu.

Van konkurencije:

Partibrejkers

Disciplin A Kitcme

Psihomodo Pop

KUD Idijoti

Laibach

Van Gogh

Let 3

Rambo Amadeus

Majke

Električni orgazam


Lista:

Darkvood Dub – Srbija



Marčelo – Srbija



Kanda, Kodža i Nebojša  – Srbija



Vrooom – Srbija



Veliki prezir – Srbija



Letu Štuke – BIH



Emir & Frozen Camels – BIH



Dubioza Kolektiv – BIH



Zooster – BIH



Laka – BIH




Edo Maajka – Hrvatska



Jinx – Hrvatska



Pips, Chips & Videoclips – Hrvatska



Hladno pivo – Hrvatska



Elvis Jaksnon – Slovenija

Kiril Džajkovski –  Makedonija

Leeloojamais – Slovenija

Siddharta – Slovenija

Superhiks – Makedonija

Manjifiko – Slovenija

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469262
ETNA