Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Istinita prošlost i drugi mitovi

Istinita prošlost i drugi mitovi

Vrednovanje: ONONONONON / 5
Loše Najbolje 
Autor Vladimir Arsenić
06. 01. 2011.

Početak bune...Nikada ne možemo saznati šta se zaista dogodilo u prošlosti, ukoliko i sami nismo bili svedoci tim dešavanjima, iz prostog razloga što nam se „ono što je negda bilo“ posreduje kroz jezik i perspektivu onoga ko istoriju piše. Dakle, istorijska istina postoji negde u vremenu prošlom, ali iz pozicije sadašnjosti možemo samo da nagađamo o njoj, ma koliko nezavisnih izvora konsultovali. Ipak, ova tvrdnja ne bi trebalo da hrabri istorijski relativizam. Da bismo ga izbegli mi, kao konzumenti teksta, kao uživaoci istorije, moramo biti svesni i da osvetlimo istorijske događaje iz što više uglova/izvora, ali istovremeno i poziciju onoga ko nam istoriju posreduje, da znamo njegovu tekstualnu strategiju, njegov ideološki background, da prepoznamo njegove ambicije, težnje i stremljenja. Tek tada ćemo moći da se približimo, koliko je to moguće, onome što se zaista dogodilo.

Književnost, pak, obično ima drugačije strategije. Ona se trudi da govori o onome što je moglo da se dogodi, da bude verna nečemu što je, vraćam se ponovo Aristotelu, opšte i, prema tome, verovatno. I u tom smislu ona ne pledira za naučnu istinitost i ima pravo da se poigrava s činjenicama, da ih kreira i rekreira, izvrće i okreće, da s njima radi šta joj je volja. Upravo ove nebrojene mogućnosti otvaraju prostor za pojavu romana poput novog Basarinog dela Početak bune protiv dahija. Nastavljajući tamo gde je stao sa Martom Koen, odnosno na sebi svojstven način istražujući istoriju koja je nedvosmisleno uticala na današnje divno stanje ove zemlje, Basara se vratio na kraj osamnaestog i početak devetnaestog veka, odnosno u godine koje su prethodile, pratile, a zatim i sledile oslobađanju zemlje Srbije od Turaka. Do kraja romana otišao je on i mnogo dalje, spominjući i Gojislava Lojanicu, Slobodana Miloševića, Borisa Papića i ostale velikodostojnike ovovremske, ali se ipak veći deo teksta, i to, kako i sam autor priznaje, njegov bolji deo, odnosi na Gvozdena Avakumovića, ličnu povest i njen uticaj na istoriju Srbije.

Bilo bi sasvim uludo prepričavati Basarin tekst. On vrca humorom, neočekivanim obrtima, skokovitom naracijom koja zanemaruje klasične temporalne i uzročno-posledične okvire, prepun je fantastike i paradoksalnih situacija. Ipak, ono što se mene najviše dojmilo jeste činjenica da se srbijanska (a tu možemo dodati i svaka druga) istorija stvara po nalogu iz budućnosti. Nerođeni istoriografi, telo koje ne upravlja pisanjem istorije, već diktira stvaranje istorije, to radi iz sigurne budućnosti, iz udobne fotelje onoga koji zna šta želi da se dogodi. Dakle, nije istorija ono što se zaista dogodilo, nego, kako Basara duhovito poentira, ono što treba da se dogodi u skladu sa verovanjem onih koji istoriju pišu. Čak i kada se dogodi nešto što nije zapisano unapred i izdiktirano iz budućnosti, kada dolazi do jednostavnog poteza brisanja iz teksta.

Ideje koje Basara iznosi u vezi sa prošlošću, a koje su, koliko god radikalne bile, ipak čista igra, predstavljaju repertoar jednog prosvećenog, elitističkog klerikalizma i monarhizma. Međutim, čini se da Basara i sam sebe ne uzima za ozbiljno kada propoveda protiv Vuka i kada zagovara autoritarnu vlast koju bi trebalo predati u ruke što je moguće prosvećenijem vladaru. Njegov argument kontra Vuka možda je tu i najproblematičniji, jer su Vukove reforme označile bespovratan proces opismenjavanja, a samim tim i obrazovanja i, na koncu, dovele do makar minimalnog civilizovanja Srbije. Naravno, Basarini argumenti, sa kojima je iluzorno svađati se jer su književni, potpuno padaju u vodu i pred autorom, posebno kada se u tekstu dođe do delova posvećenih savremenoj istoriji. U tim trenucima se Basara pokazuje mnogo demokratičniji od onoga što propoveda, a sve to na jeziku Vukovom. Basarina duhovita analitičnost i dubina uvida koji dolaze do izražaja i u njegovoj kolumni u Danasu, u poslednjem delu romana malo su naratizovani, ali se u stvari radi o nizanju činjenica i povezivanju uzroka i posledica koje se samo zahvaljujući kontekstu može smatrati literarnim. Međutim, kontekst deluje moćno i sve što je rečeno o Gojislavu i Borisu Papiću deluje ne samo istinito, već i književno ubedljivo.

Početak bune...

Ono što mi se ne sviđa u romanu, pored zamerki koje na svoj račun iznosi i sam autor, jeste njegova preopširnost. Bez svake sumnje, tekst je mogao biti kraći. Vidi se da je Basarina ruka raspisana, on vlada jezikom i nema problema da se razmaše, ali overklokovanje čitalačkog mozga nije najsnažnija retorička metoda. Postoje delovi romana koji su prosto suvišni i nepotrebni, posebno stoga što se u mnogo čemu informacije ponavljaju. Ipak, radi se o autoru koji predstavlja jednu od konstanti u (ne)jednačini nazvanoj srbijanska književnost. Dešava se da mu romani budu malo slabiji ili malo bolji, ali Basara za sada potvrđuje svoju književnu vrednost. Kada je reč o Početku bune protiv dahija, mislim da se radi o odličnom romanu, koji uspeva da na sarkastičan i crnohumorni način dočara kontinuiranu nesposobnost i glupost lidera Srbije.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469351
ETNA