Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Toma Bebić- čovik koji se smije na bol

Toma Bebić- čovik koji se smije na bol

Vrednovanje: ONONONONON / 10
Loše Najbolje 
Autor Slobodanka Boba Đuderija
02. 01. 2011.

    Toma Bebić

    Toma Bebić (Split, 6. studenog 1935. - 4. veljače 1990.), je hrvatski multidisciplinarni umjetnik.

    Za života je radio kao mornarički dočasnik, nastavnik, pa tajnik škole, novinar u Nedjeljnoj Dalmaciji i Vjesniku, sudski pljenitelj, trener Hajduka, mehaničar, pomorski strojar i još mnogo toga. U umjetničkim područjima bio je glazbenik, slikar, kantautor, pjesnik i aforističar, performer.

Kako sam kaže u svojoj otkačenoj autobiografiji na početku ovog izdanja, mijenjajući različite interese, nikako nije mogao postati ono što je želio. 

Bio je anarhist i humanist. Sve što je radio bilo je prožeto ljubavlju prema čovjeku, prema prirodi i prema životu. Sve to pomiješano s njegovim posebnim i originalnim humorom.

Knjiga aforizama: "Volite se ljudožderi" je objavljena nakon njegove smrti od njegovih prijašnjih neobjavljenih knjiga, rukopisa i zvučnih zapisa, a promovirana je i prodavana u WC-u restorana Bellevue. U cijelosti je objavljena prva knjiga poezije "U sakatu vremenu" te druga pjesnička zbirka "Tata-rataata- bum". Zbirka je izašla 1984., ali je nastala mnogo ranije, 1979, i bila je posvećena Međunarodnoj godini djeteta. Tada je Bebić, u povodu otvaranja Mediteranskih igara u Splitu, osmislio recital "Djeca Mediterana", gdje je kombinirao klapsko pjevanje, rock i disco elemente. Pripremio je stranice za izdanje “Zelenoidne aritmetičke metamorfoze zelenog konja u jednadžbi zelenojeda s travom zelenom” na prozirnoj plastici, jer je htio da se knjiga može čitati i ispod morske površine, a na pozornicu Splitskog festivala izlazio obučen u svoju svakodnevnu odjeću – ribarsku….. 

Njegova dva vrlo popularna albuma iz 1975. "Volite se ljudožderi" i 1980. "Oya Noya" postaju sve popularnija, svaki cijenjeniji hrvatski umjetnik pronalazi inspiraciju u njegovoj karakterističnoj lirici i glazbi. Ispod Bebićeve kabanice izašla su mnoga današnja splitska glazbena, pjevačka i spisateljska imena i projekti, a jedan od njih je i Feral Tribune. Njegove novinske kartice u Nedjeljnoj Dalmaciji predstavljaju začetak tog budućeg splitskog satiričkog lista. 

Poznata splitska hip-hop grupa TBF u šali koja sadrži mnogo istine kaže da skraćenica u imenu znači "Toma Bebić Fan". 

Poznato je da je bio iskusan i educiran travar, smatrajući da se može preventirati svaki oblik raka, osim plućnog, ako se pravovremeno liječi. Nažalost, bio je u pravu, i 4. veljače 1990. Toma Bebić je umro od raka pluća. 


Diskografija  

* Leute moj 
* Nevera 
* Tu-tu auto, vrag ti piz odnija 
* Nije gotovo kad je gotovo, nego kad ja rečem da je gotovo 
* Marčelina 
* Smoči svoj... 
* Devizna balada 
* Čovik koji se smije 
* Dioklecijan 
* Neznanom pomorcu 
* Lanternista 
* Nosač br.21 
* Barba Filina lula 
* Oya Noya 
* Pjesnikova smrt 
* Prica agava 
* Tajna mora 
* Sjećanje 
* Ča smo na ovom svitu 
* Za moj raj pitajte mene 
* Ulica puna smijeha 
* Umra nan je kapitan 
* Kaleto moja draga 
*Čovik od soli…


    Nažalost, danas se njegove pjesme i njegov glas rijetko kada mogu čuti na radiju, na televiziji nikako, a I u novinama se malo kada spominje šjor Toma, ali uostalom, ne treba se ni puno pisati ni govoriti o Tomi Bebiću, o njemu najbolje govori njegov život, njegove pjesme, aforizmi, članci, šale i sva ostala njegova djela. Toma Bebić je još za života bio legenda, čovjek koji je sa svojom energijom obilježio cijelu Dalmaciju. 

    "Cili svoj život crpimo snagu sa izvora kojen je Toma otvorija špinu da za nas zauvik toči", kazao je Dragan Lukic iz TBF-a u ime grupe splitskih umjetnika. 
    S tom Lukićevom rečenicom i zaključujem ovaj mali i nepretenciozni spomen na Tomin život i djelo….

    Intervju:

    Dvadeset godina da je još  ovod

    Povodom dvadeset godin da je partija naš Toma, (04.02.2010.) tribala san, tila san, napisat jedan tekst baš na oni dan kad je bilo ka tačno tih dvadeset godina. Međutim, za ne pisat nešto šta već svi koji volidu Tomu znaju, lipo san se dogovorila, a s kin, nego sa njegovin diteton. Jedan telefonski poziv, i eto mene sutradan u Varošu (e, a nego di bi drugo), u jednome malome smišnome stanu, malom po kvadratima a velikom po onim nekim drugim gabaritima, gabaritima duše.. Čim uđeš u taj stan, odma znaš da si uša u prostor jednoga kreativca. Šta je i normalno, kad ti život namisti da se rodiš ka ćer jednoga Tome, kreativnost ti tako reć ne gine. Po zidovima slike koje Tatjana radi tehnikon koja se zove „suhi pastel“ (u nekin knjigama o umjetnosti piše da je to jedna od najtežih slikarskih tehnika, koju sebi mogu dozvolit umjetnici preciznog oka šta direktno iz duše istovare sve lipo na papir, bez skiciranja i bez predumišljaja). 

    Tatjana Beba Bebić je moja , neću reć prijatejica, ali recimo dobra poznanica dugi niz godina. Onakva poznanica koje tu i tamo sretneš na Rivu oli u Get, pa sidnete popit piće negdi u lad, malo proćakulat i to je to. Uvik mi je s njon bilo lako pričat, zato šta je puna života i veselja iako je taj rečeni život baš i nije mazija, jel’. Međutin, ovi put san jon se najavila skoro pa ka službeno. Zamolila san je da mi, povodon onih dvadeset godina, ispriča, baren jednin dilon, kako je to bilo bit - Tomino dite.  

    Nema problema, rekla je meni Tatjana. I nije ih bilo, dok nismo sile uz malo crnog vina u tom njenom stanu, ona na jedan kauč, a ja na drugi, sa olovkon i papiron, ka ono službeno. Ona se vajda pristravila od mene tako službene, a bogami ni meni nije bilo lako sebe takvu podnit. Pa smo se nako incukane gledale. 

    - Pitaj – kaže ona meni. 
    - Pričaj – vratin ja njoj. 

    Na radiju je baš u tim momentima išla emisija o Tomi, na radio KL Eurodom, Izgubljena generacija. Judi se javljaju u emisiju, a Duple stavja Tomine pisme i onin svojin glason od kojega ti se škina cila naježi od lipote, priča o Tomi. 

    Stislo se grlo i Tatjani i meni. Aj ti pitaj, ili, aj ti pričaj, stisnutoga grla? 

    Najedanput me Tatjana pogleda, i kaže: 

    - Moga si mu srat po glavi. 

    Malo san stala, tila pitat nešto, ali san onda odlučila pustit je da priča onako kako joj bude dolazilo, sa odlukon da se neću autorski mišat u njene uspomene, nego da ću jednostavno, onako kako mi ona pokloni svako sićanje, ja to sve poklonit onima koji budu čitali ovi tekst. Bez ulipšavanja. 

    Dobroćudni genije

    - Znaš...Bija je humanist. Veliki humanist. Dobroćudan. Genije, milosrdan, suosjećajan. Sklon beskrajnom praštanju. Mi, dica, uz njega smo naučili kako poštivat i volit sve šta je živo. Ljude, životinje, prirodu. Nismo smili gazit mrave. Doslovno. Ni ubijat pauke. Nije podnosija da se išta ubija. Pa ni za jist. On sam uopće recimo nije ija kokoše, a neko vrime nikakvu spizu od životinja uopće. Njemu je ubojstvo bilo i ubrat cvit. Zabranija nan je nosit mu cviće na grob. Objašnjenje? „A šta ćeš mrtvacu donit mrtvaca?“ Bija je ekološki osviješten još onih godina, to  
    možeš vidit' i po pismi „Tu tu, auto, vrag ti piz odnija..“


    Bazen na Bačama

    - A kakvi je bija ka ćaća? Bija je najboji pape na svitu, ali mislin da nije triba imat ni dicu ni familiju. To su mu bili okovi, razumiš? Onako kreativan, slikarstvo, gluma, ezoterija, glazba.... Obitelj je bila opterećenje za jednoga takvoga genija. Da san mu ja bila žena, a ne ćer, bila bi ga ubila već petnajsti dan braka. Da je bija drugačiji nego šta je bija, onda bi mi danas vjerojatno bili najbogatija familija u Splitu. Ali, on nije zna s novcima. U stvari, mislin da se on u stvari plašija love. Bija je dobija jedan dobri angažman u Italiji, zva ga oni slavni producent Cutugno, Toma je otiša i sve je bilo u redu dok jedan dan moja sestra Varja nije zavapila na telefon: „Ćako, kad ćeš doć doma?“. Sutradan je Toma bija doma. Oni su ga tamo pokušali zadržat, nudili mu sve, i kuću sa bazenom. A on in je na to pokaza jednu kartolinu iz Splita na kojoj se vide Bače i reka:“Iman ja svoj bazen.“  

    Puno je volija dicu. Dica su mu bila svetinja. Nikad nas nije udrija. Pa san se ja jedan put išla falit ekipi iz ulice kako mene i brata i sestru pape nikad nije udrija. Oni, koji su bidni svaki dan bili lemani, nisu mi virovali. Ja ne budi luda, poveden cilu ekipu u svoj neboder, gori do trinajstog kata di smo živili, i na vrata. Otvara Toma vrata, i incukan gleda mene i ono pedesetak dice šta san dovukla sa sobon, a ja:“Tata, jel’ tako da ti mene nisi nikad udrija?“ Nisan ni završila rečenicu, prilipija mi je trisku da mi je sve zazvonilo u glavi. Onda me uveja u stan i reka:“Kako te nije sram falit se prid njima koji svaki dan dobiju po sebi? Ovo da ti je zadnji put.“. Eto, takav je on bija. Ima je taj neki istančani osjećaj za pravdu.


    Prezervativi i avioni

    - Ka cura, mogla san s njim razgovarat o svemu. Kad san došla u godine od prvih zajubjivanja, pa jednu večer sva zajapurena malo kasnije došla doma u namjeri da pobignen odma u svoju sobu, on me je sinja i sve mu je bilo jasno. Pa me odvuka nasamo u kantun i reka: „Imaš li ti ćerce prezervativ? Zapanti, ako ga on nema, ti ga moraš imat! A ako se kojin slučajen i dogodi štagod, a on ga ne prizna, ti lipo dođi doma pa ćemo dite gojit skupa, imaš ti svoju kuću, razumiš?“ Mislin da i u današnje vrime ima malo roditelja tako otvorenih stavova. Jedino šta u njegovoj velikoj jubavi prema nama dici nije valjalo i šta me smetalo, je to šta je bija u toj roditeljskoj jubavi malo ka posesivan i previše brižan. Kad san prvi put u životu letila avionon, on se bija od straja i brige nakljuka tableta. 


    Alan Ford od sprovoda

    - Taj stan na trinajstom katu nebodera di smo živili, Toma je bija dobija od vojske. Koliko je on brinija o takvin materijalnin stvarima, pokazala je i činjenica da je on valjda zadnji u gradu sazna da je dobija ti stan. Sreja je jednoga prijateja i ovi ga pita:“Toma, jesi li uselija?“ A on njemu:“Uselija? A di?“ Stan od vojske je dobija zato šta je bija vojni penzioner, 70% vojni invalid zbog neke tragedije, nesriće šta se bila dogodila na jednoj podmornici. Pa tako kad je umra, na kapsilu mu je bila jugoslavenska zastava, a na sprovodu je bija i svećenik, i švore, i počasni vod vojske i nema koga tu nije bilo, sve izmišano. A šta ću ti reć, bija je to pravi Alan Ford od sprovoda. 

    Nije precizira

    - Od 64 stanara u tomen neboderu, samo mi na vratima od stana nismo imali pločicu sa imenom i prezimenom. Pa je predsjednik kućnog savjeta, neki Makedonac, jednog dana doša i uputija Tomi drugarsku kritiku: „ Druže gospodine Bebić, mnogo ste me razočarali! Mnogo!“ 
    „Zašto?“ pita Toma. 

    „Pa, druže gospodine Bebić, Vi nemate pločicu sa imenom i prezimenom na vratima! Vi, jedino Vi, od 64 stanara u neboderu!“ 
    „Ne brinite pricidniče, odma ću ja to ispravit. Evo, dođite sutra provjerit!“ 

    Sutradan ovi opet na vrata: „Duže gospodine Bebiću, vrlo ste me razočarali! Vrlo! Zašto se rugate samnom?“ 
    „Ne rugan se“ spokojno će Toma „ Stavija san pločicu, ka šta san i obeća.“ 
    „Ma druže gospodine Bebiću, opet se rugate! Ja nigdje ne vidim pločicu! Nema je!“ 

    Toma ga onda uvede u stan, i pokaže pločicu sa imenom i prezimenom, baš po peesu, kako triba.. Sa unutarnja strane vrata. 
    „Druže gospodine Bebiću, pa vi ste stavili pločicu iznutra!!“ 
    Na to će Toma :“E, a jebi ga, kad mi nisi reka sa koje strane....“ 

    Divlji stvor

    - Malo ga je judi razumilo. Bija je čovik isprid svog vrimena. Volija je hodat bos. Po cilo lito bi bija bos. Pa su ga čudno gledali po gradu. A znaš kakvi je ovi naš grad. Znali su odat za njin i vikat „ijaaa, ijaaaaaaaa...!“. Pa još kad bi ga vidili onako bosog, ruganju nije bilo kraja. Nije da je to njemu puno smetalo, ali mu je jednoga dana dopizdilo slušat da zašto je bos. Znaš šta je napravija? Ne, nije obuka postole. Nego ih je NACRTA. Nacrta je flomasteron sandale na nogama. Za razliku od njega koji je mrzija postole, meni su postole tako reć fetiš. Moran priznat da ih iman okolo 190 pari. Toma me je zna u čudu gledat pa reć:“Tuko, šta će ti toliko cipela, imaš samo dvi noge!“ 

    - Drugon prilikon opet naša se u školi na roditejskom sastanku. A ona učiteljica melje li melje. Njemu dosadilo, naravno, a zna je da će mu brzo dosadit, pa je lipo ponija sa sobon jednu – budilicu. Kad više nije moga stat u tome razredu i slušat pridike od učiteljice, navija je budilicu i pustija je da zvoni. Judi stali, gledaju šta se sad događa, a on skočija na noge i viče:“ZVONILO JE! GOTOVO! AJMO ĆA!“ 

    Kad mu je brat umra, presta se brijat

    - Ima je Toma brata Maksa, koji je bija mlađi od njega par godina. U 27. godini je umra od tumora na mozgu, 1962. godine, kad san ja imala dvi godine. Tomu je to satralo. Od toga dana se više nije brija.  

    Nije puno govorija o tome, ali često je zna stat uz prozor i dugo bi gleda put Lovrinca. Samo po tome smo znali koliko ga tare bratova smrt, i koliko tuguje u sebi…  

    I eto. To je sve bija Toma. Pričala je meni Tatjana još, ali ne mora se sve ni napisat. Neke priče tribaju ostat samo Tomine. i njene. 

    Kako su nju svi znali po tome šta je ona „ćer od Tome Bebića“, Toma joj je reka vako jedan put:“Prle, (tako je on nju zva), ja bi volija dok san ja živ čut da san ja otac od Tatjane Bebić“ 

    Kad mi je Tatjana to ispričala, sitila san se rečenice koju je Toma sam napisa u svojoj ajmo reć biografiji na stranicama svoje knjige aforizama: „Rodija san se u Splitu, živin u Splitu, i još san živ.“ Kako proročanski, reka je Edo Šegvić. Bija je u pravu, rekla je Tatjana. 

    Pogledala san one njene pastele po zidu, i pomislila: “Toma, sve mi se pari da su se stvari skroz lipo poklopile. Za Tatjanu će se čut, a, šta se tiče i nje i svih nas, ti si živ“ 

    Ka šta san rekla na početku, ovi san tekst namjeravala napisat i objavit 04.02.2010., na dan kad je bilo tačno dvadeset godina. Ali nisan mogla niti slova napisat. Valjda čovik , kad malo poviri u privatnost nekoga ka šta je bija Toma, mora prvo pustit da se sve slegne. Uostalom, znan da mi Toma nije zamirija. Ka da je njemu stalo do datuma? 

    Na kraju, sitila san se najlipše rečenice koju san čula od Tatjane. To je rečenica kojom je jednostavno, savršeno „bebićevski“ rekla sve: 

    „KAD ODRASTEŠ UZ ČOVIKA KA ŠTA JE BIJA MOJ PAPE, NIJE TE STRAJ DAT EMOCIJU NIČEMU. BEZ OBZIRA KOLIKO BOLILO.“- 



    Za e-ćakule ispričala: Tatjana Beba Bebić 
    Zabilježila: Slobodanka Boba Đuderija 

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471818
ETNA