Početna stranica arrow Sunovrat svesti arrow Srbija u svemiru 2020.

Srbija u svemiru 2020.

Vrednovanje: ONONONONON / 11
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
28. 12. 2010.

spaceDa li ste ikad razmišljali šta sve jedna dekada može izmuntati? Odisej je u približnom vremenskom otkosu razdužio cjelove s Kirkom i preko Scile i Haribde utrefio voljenu Itaku. Na razini lične mitologije desi se potomak, kome ste brisali slinavi nos, ojača toliko da vas bez problema zatuče iščupanom nogom stola. Ta perioda je, dalje, više nego dovoljna da milosnica koju ste preneli preko praga (izbegavajući tamo nastanjene duše predaka), zvocanjem raščetvori vašu sopstvenu. Postoje realne šanse da ćete za tričavih 120 meseci priuštiti nove kamašne, skraćeni vikend u nekoj zabačenijoj banji ili barem manje ćelave potplate na cipelama. Verovatno ćete par hiljada puta pregaziti žedni preko vode, ili će vam (povrh vaših besposlenih) uvaliti i poneko kukavičje jaje. Možda ćete napredovati u službi ili istu izgubiti potučeni komparativnim prednostima direktorove punice.

Skloni uživanju u blagodetima našeg zdravstva u tom roku bi trebali dospeti i na zakazanu operaciju, verenici nauke na dodelu preko nepotrebne diplome, a oni nasrtljiviji u topli senik, preko već pomalo isfucanog objekta svoje žudnje. Deset godina potrebno je i da se, recimo, locira opušak nekog haškog begunca, ili prikupi sva potrebna dokumentacija za otvaranje kioska s viršlama.

Opet, svašta se može zgoditi i sa državom, naoko solidno nataknutom na ustavni poredak. Samo se okreneš, a ona već servirana lešinarima na posluženje, zapečenih fabričkih turbina, s institucijama oborenim na kolena i pred egzekutorski metak. Ali, šta god se desilo i ma koliko žurba za vlastitom propašću bila svojstvena ljudima i njihovim zajednicama, neki red i strategija moraju postojati.

Upravo ovih dana, kad su oči cele nacije uprte ka najvažnijoj Ahilovoj tetivi u zemlji, vladu je zadesilo vrenje, ovog puta ne rakijsko. Nakon njega, kao teljva od jake kafe, ostade talog ideje o naočitim adutima koje bi, urbi et orbi, naša otadžbina trebala isijavati već od 2020. godine.

Dva najzagriženija vladina skarabeja, virtuozi puhanja u češalj političkih zjala: premijer Mirko C. (kome se sličnost sa Deda Mrazom najzad isplatila) i Božina Đ, ako nije neumesno reći, curica za sve našeg demokratskog u(ne)ređenja – svoje gomilice predloga dogurali su na vrh hartijskog brdašca od par tona pregledanih proračuna, koloniziranih tabela i grafikona.

Blaga vest je da nas za cirka 3652 dana čekaju (sa hlebom, solju i bombonama dekstroze) bolji dani. Iznenađenje je nemerljivo, jer smo navikli da se političari pojavljuju isključivo kad nemaju šta da kažu, uvaljujući nam zašećerenu vodicu kao spasonosni eliksir. Ovog puta, međutim, postoje razlozi za nadu bez koje je nemoguć i hod po vodi, a kamoli beharanje države.

Do sada smo, držeći se starog udbaškog principa „pametan pamti, a budala piše“, postupali stihijski i spontano, ali kad se ovako valjana strategija baci na papir, sve postaje svečanije, dobija nadraž definitivnosti, čini se kako je pola posla već odrađeno, čak i kad je početak još u magli.

Ipak, pre nego što drenički hakeri porazmeste neke krucijalne alineje i namesto njih podmetnu sastav Prištine iz 1985, donećemo, ovlaš prepričane, najneusukanije stavke iz pomenutog dokumenta, nad kojim smo kresnuli prometejsku iskru budućnosti.

Nakon kratkog pregleda trenutnog stanja (koji ne preporučujemo onima sa slabim srcem ili probavnim traktom), te odvaganih razloga zbog kojih je naša država ometena u razvoju, prelazi se na konkretne, spasilačke paragrafe.

Prvo će se iz blata pridići institucije, čiji kržljavi potencijal zahteva špricanje adrenalinom. Parlament, koji mnogom gledaocu izaziva nagon za povraćanjem, i sam će povratiti – ali svoj proćerdani autoritet. Izvršiće se destršljenizacija institucija i potčkaljiti rukovodioci nabobani kao puževi na šećeru. Crni petak svanuo je i za nepotizam, čije ukinuće najzad vraća lepi običaj seksa po kancelarijama, koji je gotovo zamro, jer su svi službenici bili u nekom srodstvu.

By Joe 6 Pack

Sudstvo će biti nezavisno, ali ne, kao do sad, od pravde. Eufemizmima će se nasuti šupljine u zakonu, a smanjiće se i stepen smrtnosti stranaka koje, presavivši tabak, pre dočekaju opelo nego izvršnu presudu. Tarife za mito i korupciju pratiće kurs dinara, te pošten čovek, rešen da pogura svoj slučaj, neće više biti u nedoumici da li je, prišavši Talijinom tasu, preterao ili potcenio njenu naklonost.

Kompaktnost vlade biće obezbeđena njenim utrostručenjem, a građanima će na raspolaganju biti mnogo bogatiji izbor portfelja i resora, do sada zabašurenih po slabo dostupnim sekretarijatima.

Decentralizacijom će šansu da se institucionalno promovišu dobiti sela koja prednjače u znanju, imanju i rogatoj marvi. Recimo, Žitorađa, kao ruralni cvetak zanovetak - može svoj zadružni dom ustupiti Akademiji nauka, a tazbinski Mrčajevci, razumljivo, pogodni su za Đeneralštab.

Ka crvićima sveobuhvatnog plana najgladnije kljunove isturaju ministarstva sile: vojska, policija i prosveta.

Prekaljeni u romantičnom paklu Ugande i Libana – suvi ostaci naše vojne falange će sve tekovine nekad pete vojne sile u Evropi preneti uplakanim NATO časnicima.

Neophodno je malo provetriti i militarnu doktrinu. Pošto smo, vešto manevrišući sopstvenom kapitulacijom, neutralisali susede, a sa svim velikim silama se zbližili do snošaja, bezbedonosnu idilu bi nam mogli narušiti jedino teroristički ataci s neke udaljene planete na kojoj (a da to i ne slutimo) ne samo da ima života, nego je on i nastao isključivo da nama napakosti. Zbog te pretnje deo budžetskog drnča biće devizodelnicom preusmeren na kupovinu još dva satelita poput onog, neopravdano ismejanog, Davinićevog. S trojkom tako moćnih patrolnih tanjira bili bismo bezbedni na kopnu, moru i u međugalaktičkom prostoru.

Namirila bi se i policija, kojoj se nameravaju dati odrešene ruke i pokretljiviji kažiprsti na orozu. Borba protiv kriminala mora biti galopirajuća, a mupovska konjica je tome dorasla.

Broj nastavnika pretučenih na zlo nesviklim dečijim ručicama (i štanglama) smanjiće se ispod afričkog proseka, ali je evidentno da prosvetarski posao prečesto dobijaju knjiški mekušci i mlakonje, mada ima dokaza da đaci više poštuju pedagoge s kojim mogu ukrstiti ne samo stavove, već i pesnice.

No, i profesore će (dužili nunčaku palice ili ne) iznenaditi jak priliv novca u obrazovanje i procvat dokvalifikacija, čiji krajnji cilj je da svaka cigan m’ala ima barem kvartet akademika.

Ulaganje u puteve biće bestidno veliko. Na sve strane šiknuće kolovozne trake, izgradiće se, povrh lučke, i lička infrastruktura. Lokomotive će siktati nad šinama brzinom od 160 km/čas, pa deca (koja već sad mešaju papkare) neće znati ni kako izgleda voz, pošto će im prebrzo fijuknuti iz vidnog polja.

U prvo vreme planirano je zatrpavanje makadama i kozjih stazica, a biće stilizovane i mnogobrojne rupe na putevima.

Građevinska ofanziva nastaće 2019, kad očekujemo munjevitu uravnilovku tokom koje se predviđa da će od premora grobaru na lopatu doći stotinak radnika. Ali, bez brige, planirano je da to budu mahom Rumuni...

By Joe 6 Pack

Kad se sve završi, putevi će nam milovati točkove, a zasluge vlade upisivaće se korbačem u vreli asvalt, koji će se liti i među javom, i med snom.

Prema energiji koja nam je nadohvat ruku odnosimo se nemarno. Preretko grabimo najobnovljivije moguće izvore – štalske nanose, blago iz kanalizacija i septičkih jama, tu, da tako kažemo, zlatnu kaku našeg energetskog sektora, pokretačko gnojivo za mnoge ambiciozne poduhvate.

Pa i Drina, koju smo do sad psovali u filmovima i krvarili joj duž obala, može da nam se isplati, pokazujući plemenitu i energetski uzburkanu stranu svojih voda.

Prevelika penzionerska populacija, nezaposlenost i siromaštvo – trnje je u peti našeg sistema, zbog kojeg svaki korak napred boli.

Jasno je da se, posle svetskog bembanja, decenijama nije moglo postupati u stilu „boračku imaš, a snage da poguraš bager nemaš“, ali vremenom postadosmo suviše surevnijvi prema najstarijoj, a samimi tim i najlukavijoj populaciji. Onda kad najviše mogu da potegnu, naglo ufitilje, zbabaju se ili zadedače. Mi im se smilujemo, otpustimo ih u penziju računajući da će, u najgorem slučaju, ojaditi fond za par mirovinskih odrezaka. Ali, ne lipši magarče do jamajčanske trave, to odjednom živne, krene da lumpuje po staračkim domovima ili klubovima samaca, pije i jede ljuto, vuče celu državu, takoreći, za surlu i ne pomišljajući na smrt ka kojoj smo ih, meka srca, otpravili.

Siromaštvo je, premda i tu ima manipulacija, u porastu, a analiptičari su odavno primetili da se mnogi problemi rešavaju onog časa kad se narodu nabije kašika u usta.

Posebna muka je nadiruće prosjaštvo, koje prerasta u unosan biznis. Pozornost policije valja usmeriti i na tu stranu, jer bi se već posle par racija utvrdio pravi stepen invalidnosti tih uličnih mamiparajlija, tim pre što postoje obaveštajni snimci nekolicine navodno paralizovanih kako svojenožno, u delux šoping centrima, kupuju italijanske cipele, meke ko duša.

Žuljajuća briga države je i nezaposlenost. Ipak, uz pojačan rad na terenu i srećnu okolnost da će dosta radno sposobnog stanovništva pomreti (greh na prethodne vlade, nesposobne da im omoguće dugovečnost) - računa se da će već 2020. godine obični građanin imati više šansi da na ulici sretne Ratka Mladića, nego nekog ko jecajući nosi radnu knjižicu.

Moramo se strastvenije posvetiti izvozu. Dobro, već sad naš kukuruz kokavac i himenski nepoderive hulahop čarape haraju svetskim tržištima, ali to nije dovoljno za državu koja eksportno drži do sebe (a pri tom gleda i kako druge da zajebe).

Jugo je, sa svojim karakteristikama kolica iz samoposluge, napravio revoluciju u američkom poimanju četvorotočkaša, pa zašto da slične izvozne nepogode ne priredimo i drugde. Teško je verovati da naša svinjetina ne bi bila razgrabljena u Pakistanu, a izvesno je da bi EI Niš televizori uzdrmali japansku elektronsku prepotenciju. Sir iz mješine će, proračuni govore, do očaja dovesti švajcarske mlekadžije, koji su već, znajući ko je ko u svetskom konditorstvu, staro srpsko čobaničko ime natakarili na svoju najpoznatiju čokoladnu kravicu.

Eto, to je suština strategije koju već sada možemo zadenuti za pojas. Pri stvaranju ovako uspešnog separata bio je potreban i lavlji, i mravlji instinkt, jer se ništa ne prepušta slučaju.

Svoju uspešnu recepturu (naravno, uz izvesnu geopolitičku nadoknadu) spremni smo ustupiti svim zainteresovanim državama, jer ovo je mali korak za Srbiju, ali veliki za čovečanstvo koje će se i u narednim decenijama pitati šta ćemo sledeće pametno smisliti.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2602840
ETNA