Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow Klepet nanula i staklena brada

Klepet nanula i staklena brada

Vrednovanje: ONONONONON / 7
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
26. 12. 2010.

nanule

Prvi ozbiljniji sneg ove godine pao je na dan kada sam putovao četrdesetak kilometara na sever. I isto toliko natrag, podrazumeva se. Moja prijateljica M. je slavila rođendan, njena deca su bila, kao i uvek, opsedajuće zanimljiva, a muž nije propustio partiju malog fudbala . Prema rečima domaćice (i couldn't agree more) društvo okupljeno oko poslastica začinjenih specifičnom esencijom soli  i neizbežnog piva  priredilo je neponovljivu demonstraciju bliskosti. Okrepljujući predah unutar prenakrcanih rasporeda. Razmena replika preteklih još sa fakulteta, Džoni Keš na novom, velikom LCD televizoru i ukus minulih ( valjda neizbežno i boljih)  godina svuda oko nas. Klobuk dima povrh  Peđine glave, Mića zaboravio kako „genadijka" ( vrsta rakije, interni naziv) mariše, a moj jezik potkraćen već pre torte. Idila.

Sneg je udario mnogo  pre nego što sam seo u autobus. Relacija nije duga, pa se, u normalnim vremenskim uslovima, stigne za oko četrdesetak, najviše četrdeset pet minuta, sa svim stajanjima. Frontalni udar belog paperja, direktno sa nebesa, malo je promenio uobičajane relacije. Nije se naslućivao  ni toranj nadaljske crkve u daljini, a njive su već bile pokrivene tankim blještavim slojem vlažne beline. Uprkos mraku, gluvom i crnom kakav može biti samo ovaj naš, paorski, kroz prozor autobusa mogle su se nazreti pahuljice, koje su disciplinovano jurišale ka dole, privučene neumoljivošću gravitacije( otkad sam pročitao Pamukov „Sneg“ ne mogu da odvojim tu imenicu od provincijskog grada Karsa). Atmosfera kao u pesmi onog ludog Rusa, zaljubljenog u balerinu:

Снежная замять крутит бойко,
По полю мчится чужая тройка.

U autobusu, kao za inat , nikog poznatog.  Putnici osuđeni  na sopstvene misli, ukrštene reči, mobilne telefone ili borbu sa večito vrebajućim snom. Kud ću, šta ću, pridružim se preovlađujućoj alijenaciji. Naguram slušalice MP3 plejera u neistražene dubine ušne školjke, zagolicavši Eustahijevu trubu, i prepustim se. I tu se zajebem.

Usud je hteo tako da sam samo dan ili dva pre toga memoriju pokretnog svirača natovario mnoštvom sevdalinki. Blažen u svojoj naivnosti, nisam imao predstavu o tome šta su te pesme u stanju da učine usamljenom putniku unutar polumračnog autobusa, dok napolju traje teška bitka između svilenkastih pahuljica i sveprisutnog bačkog crnila, zimskog i neprijateljskog.

Nema mesta za improvizaciju, ne postoji odstupnica. Ono što čuješ, odmah pretvaraš u slike. 

Težak nokdaun desio se veoma brzo. Nastupio je kao posledica direktnog konzumiranja sadržaja pesme „Sejdefu majka buđaše“. Naravno,  tematiku poznajem već sto godina i slušao sam pesmu  u najrazličitijim situacijama. Ali ne sâm, u autobusu, dok se predviđeno vreme trajanja putovanja povećava proporcionalno jačini snega, a gluvoća mraka, pojačana belim  kontrastom, samo izoštrava sve direktne opažaje. Suočen sa sopstvenim vizijama, jasnim i živim slikama, stvorenim prvi put na takav način, ustuknuo sam pred snagom silovitih emocija, iskazanih na najjednostavniji mogući način. Sve je tu pomereno, već od prvog stiha nam je jasno da nešto nije u redu. Odabir imperfekta to belodano naglašava - ako je upotrebljen oblik karakterističan za nesvršene glagole ( „buđaše“) ne ostaje mesta bilo kakvoj dilemi. Majka je Sejdefu budila dugo, neuspešno , verovatno već debelo zabrinuta, kada se i devojka oglasila. Kroz blagi prekor („zar misliš majko...“) ona izgovara najstrašniju od svih istina – zna da se „mlada sa dušom rastaje“. Ne gubeći prisebnost, Sejdefa moli majku da pozove komšije i njeno „prvo gledanje“.



Da bih dočarao potres koji sam doživeo zamišljajući tu sliku, moraću da upotrebim izraz čiji bi autor mogla  da bude moja plemenita mater ( a možda i ne bi, ne znam). Naime, naš komšija ( bog mu dao rajsko naselje) imao je običaj da, tokom maratonskih poseta, pretvorenih u hvalospeve sebi ( ko to ne radi kad popije koju više) ispušta neke čudne zvuke. Radilo se o karakterističnom gutanju pljuvačke, koje se dešavalo kada bi mu usta bila poluotvorena, pa bi Adamova jabučica skliznula nadole kao da propada u prazno, što bi bilo praćeno prilično glasnim i neprijatnim zvukom. To je moja već narečena mater krstila glagoslkom imenicom „lobardanje“ . Zamišljajući  devojku, kako se negde na moru  vozi brodom sa svojom prvom velikom ljubavlju, i kako tog muškarca, kroz izvesno vreme,  priziva svojoj samrtnoj postelji, doživeo sam parališuću seriju lobardanja. Grlo se možda osušilo zato što je vlage bilo previše u uglovima očiju, dok je brada podrhtavala nekim sumanutim ritmom, krećući se čas gore, čas dole, malo levo, pa onda desno.

Sejdefu sam nekako i preživeo, ali je odmah zatim usledio klasični nokaut. Početni  taktovi pesme u izvođenju Nežada Salkovića vratili su me u prvu polovinu osamdesetih, u doba kada su „Nanule“ postale veliki jugoslovenski hit. Prisetio sam se ( ne onog lobardajućeg) komšije i njegovog „Sharp“ kasetofona, za koji mi se tada činilo da nije imao drugu svrhu sem reprodukcije audio kasete objavljene u PGP-u. Na toj kaseti ( i LP-ju, jašta)  bio je i ogromni hit koji su svi veoma brzo ( i podrobno) savladali. Tada mi je to izgledalo kao celodnevno nivelisanje komšijskog sevdaha, ali skoro trideset godina kasnije stvar se otimala kontroli. Načet „Sejedfom“ , u stadijumu pridržavanja staklene brade ( sve sami bokserski termini) , bio sam laka meta. Završni udarac bio je pitanje trenutka. Sasvim očekivano, dogodio se uz stihove „ stajao sam kraj mezara i umrlu majku zvao, nosio joj dar od srca ali joj ga nisam dao“. Nema tu šta ni da se zamišlja. Odrastao muškarac ne može da prihvati činjenicu da je telo ispred njega nepomično, i obraća se nečemu što mu je do malopre bilo majka. Doziva. Bez uspeha. Kao što rekoh- zajebano.

Kad sam stigao, sneg je i dalje padao. Bilo je klizavo na ulicama. MP3 plejer utuljen, za svaki slučaj. Nije red pojaviti se na vratima slavljenice uplakan. Dok sam se približavao kapiji, formulisao sam svoje emotivno posrnuće. Stalo je u dve rečenice:

Izmetnuh se u plačipičku. Bem ti sevdalinke.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469265
ETNA