Početna stranica arrow Prećizilo arrow Zbogom, oružje!

Zbogom, oružje!

Vrednovanje: ONONONONON / 6
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
08. 12. 2010.

Redov Zukić, nasmejanPre dvadesetak godina građani Srbije, većinski oduševljeni Miloševićevim ratnim pohodima, nisu mogli čudu da se načude kada su im uvedene „nepravedne, u istoriji nezabeležene i ničim izazvane“ sankcije.  Najzdraviji ( i najmlađi) deo punoletnog pučanstva  se,  pred obećanim blagostanjem u domovini,  razbežao  svuda po šarenom svetu. Oni koji su ostali ogorčeno su ponavljali da nisu mogli da pretpostave da će dočekati trenutak u kome će čuveni crveni pasoš postati  neupotrebljiv, a za svako putovanje van sopstvenog dvorišta biti neophodna viza. Kako su istorijski procesi  uglavnom ciklične prirode, i imaju sklonost ka ponavljanju, krajem prethodne godine, kad nam je ono uvelo „beli Šengel“ ,  mogli su se čuti i komentari tipa „hvala bogu da sam dočekao da mi za putovanje ne treba viza“. Situacija, dakle, identična, samo sa obrnutim predznakom.

U gomili loših vesti, koje nas napadaju upornošću nepotkupljivog sudskog pozivara, ponekad se provuče i neka lepa, i to se, kao po pravilu, dešava krajem godine. Prošle godine ukidanje viznog ropstva, a na kraju ove- ukidanje obaveznog služenja vojnog roka. To je, uz mnoštvo mladog sveta,  ponajviše obradovalo one sužnje koji su ranih devedesetih, ne regulisavši „dug prema otadžbini“ , normalan život potražili van granica naše male ludnice. Danas su  oni u poznim tridesetim ili ranim četrdesetim godinama, a u doba kada su  odlučili da počnu nove živote  imali su pred sobom samo dve mogućnosti. Prva je bila da postanu deo kontigenta topovskog mesa i, ne bez entuzijazma, polože svoj život na oltar srpstva, jugoslovenstva, patriotizma, milog pravoslavlja ili nečeg desetog, čime su nacionalne i političke elite beskrupulozno manipulisale. Druga opcija bila je  iskoristiti, dok su još važili, SFRJ pasoše, dokopati se neke uređene zapadne države i tamo čekati momenat da ratni bubnjevi u Srbiji ućute i zapaljiva retorika ustupi mesto koliko-toliko civilizovanom diskursu.

Kao jedan od onih manje pametnih ( i manje hrabrih, izvesno je), koji su u Srbiji ostali, imao sam tu čast da se voljenoj otadžbini odužim za sve što je učinila za mene. Zahvalnost je bila  tolika da nije mogla da stane u zakonom predviđenih dvanaest meseci, pa su  mojim ispisnicima  i meni  predusretljive vojne vlasti razrezale tri meseca produžetka, kao da smo bili na fudbalskoj utakmici. Prvu godinu studiranja  propustio sam zbog izbora fakulteta- bilo ih je pet čijim se upisom mogla izbeći vojska, a moja jugoslovenska književnost u srpskohrvatski jezik nisu bili među njima. Pošto sam u vojsku stigao u septembru, produžetak od tri meseca značio bi propuštanje još jedne školske godine, a to je čak i za nadobudne generale bilo previše, pa nas je, zajedno sa onima koji fakultete nisu upisali, sve đuture otpustilo krajem septembra 1992. godine ( ipak Srbija „nije bila u ratu“, morao se održavati privid da je sve savršeno normalno) . Ono preko 365 dana ( redovno odustvo nisam nikada dobio) u knjižici je upisano kao vojna vežba. Stalo je, u tih trinaest meseci, mnogo toga- više od polovine u Skopju ( uključujući i ono smehotresno „mirno povlačenje“) , jedan deo na niškom Panteleju i idiličnih stotinak letnjih dana na Srebrnom jezeru, pokraj Velikog Gradišta (Mediteraneo period) . Plus neprekinuti strah da bi me, poput mnogih vršnjaka, vojne vlasti mogle poslati da „oslobodim“ neku  vekovnu srpsku teritoriju, prvo u Hrvatskoj, a zatim u Bosni ( uveliko međunarodno priznatim) . Kakvi su ludaci tada odlučivali, ni opasuljivanje Bugara ili disciplinovanje Haićana nije bilo isključeno. Na moju ogromnu sreću, to se nije desilo.



Oni koji će, od prvog januara 2011. godine,  imati mogućnost da biraju da li će u vojsku ići ili ne, propuštaju mnogo toga. Ako odaberu neodlazak, nikada se neće  približiti aspektima higijene za koje je teško poverovati da postoje, a zovu se „čeličenje“ i „odrastanje u muško“ ( zlobnici ih zovu šugom, svrabežom i gomilom posledica prljavoštine)  Ostaće uskraćeni i za upoznavanje specifične vrste hijerarhije, gde je zarad dobijanja jednog „čvarka“ dopušteno mnogo toga ( za neupućene, „čvarak“ je nova zvezdica ili linija na oficirskoj epoleti) ..Neće imati   mogućnost da, kao recimo ja, pored sebe gledaju nekog nesrećnog rodoljuba koji je čak iz Švajcarske ili Nemačke potegao da izvrši svoju svetu obavezu, pa u pet sati ujutro, u nezagrejanoj spavaonici, dok je napolju minus dvadeset, junački cvokoće pokriven preko glave, skroz obučen, sa  kolenima  zabodenim u donju vilicu . 

Odabirom neodsluženja vojnog roka mnogi će mlad čovek ostati uskraćen privilegije stražarenja pored objekata u kojima se već odavno ne nalazi ništa, a neće imati ni  časnu obavezu  da je dužan , po cenu života, da upamti broj puške koju mu tutnu u ruke. ( Čudna je stvar to sa puškom, koliko god se trudili da me nateraju da joj zapamtim numeru , zaboravio sam je  čim sam obukao civilno odelo, dočim postoje neki brojevi telefona, desetocifreni čak, koje nikada neću zaboraviti).

Žao mi je tih naših mladih sokolova kada se setim da će, odabravši defetistički pristup neoblačenja uniforme , sebe lišiti  urnebesnih zadovoljstava, poput nekih kojima sam , pre skoro dve decenije, bio glavni akter. Oficir na brodu mi naredi da izvadim iz pramca  jedan metalni deo i da ga dobro očistim od rđe. Ja sav oduševljen, jerbo dajem nemerljiv doprinos domovini, navalim na čišćenje kao blesav, već za četiri i po sata   deo je kao iz fabrike izašao. Ponosan, javljam da sam svoju patriotsku obavezu izvršio uz nadljudske žrtve, a oficir mi kaže da deo vratim  tamo gde sam ga i našao. U pramac, i to onaj deo gde uvek ima malo vode. Neki đavo mi ne da mira i postavim ( bar sam ja tako mislio) krajnje logično pitanje- zašto bih od rđe čistio nešto gvozdeno,  što ponovo vraćam u vodu, a moj me veleumni oficir izgrdi na pasja kola i još mi kaže kako oni znaju dosta toga o meni i da mu je pun kufer moga preseravanja. Ja se malo rastužim, ali posle desetak minuta ponovo se vratim u stanje egzaltiranog rodoljublja, koje me je neprekidno držalo trinaest meseci. I zar tako nešto naši dični mladići da propuste?

Postoji, najzad, i onaj osećaj kontinuirane strepnje, koji može da traje skoro celog života, a počinje istog momenta po napuštanju kasarne. Drug Tito je to lepo objasnio- živimo kao da će sto godina biti mir, a pripremajmo se kao da će sutra početi rat. Onaj koji ne ode u vojsku automatski se odriče i te privilegije- nikada neće biti deo rezervnog sastava. Jao si ga tom neprijatelju koji na nas udari, a bucmasti, zadihani i teško pokretljivi  rezervisti ( sa još uvek nesvarenom vojničkom hranom u plemenitim trbusima) stanu ispred njega da mu objasne čija majka crnu vunu prede. Još ako se među tim sokolovima nađe ponešto od političko-  patriotskog bloka koji lamentuje nad ukidanjem jedne od najsvetlijih tradicija srpstva- svaki eventualni napad na Srbiju unapred je obesmišljen. O tome je potencijalne neprijatelje blagoizvoleo obavestiti i ministar vojni, rekavši da „u ovom trenutku nema vojske u okruženju koja bi mogla da nas razbije“. Ono jeste, kada bi se rat vodio rečima i deklarativnim patriotizmima političara, bilo bi krajnje neizvesno.

Kad ga već  pomenusmo- rat je krajnji i najuzvišeniji smisao postojanja svake vojske (stajaće, ležeće, a ponajčešće puzeće) , a samim tim i obaveznog uniformisanja punoletne muške populacije . Šta bi bilo od Hemingveja da nije ratovao, kakav bi pisac bio Krleža da nije preživeo pakao od 1914. do 1918. godine?  Na koji način  bi   mnogi autentični srpski rodoljub  došao do ono malo nameštaja, bele tehnike, zlata i kućetine, da nije odlazio u svete ratove za naciju i veru?   Jedna od najboljih slika  oružanog sukoba ogromnih razmera  data je u odličnoj engleskoj seriji „Crna Guja“, i to u onom delu ( ponajboljem) koji se bavi Prvim svetskim ratom. Oficir nižeg ranga objašnjava  generalu kako stvar na frontu stoji odlično, te da, doduše, obe strane imaju stravične gubitke u ljudstvu, ali da je postignut ogroman prodor unutar neprijateljske teritorije. Pokazuje na busen zemlje na stolu  i ponosno kaže pretpostavljenom – eto, to smo osvojili. General ga pita u kojoj je razmeri taj komad neprijateljskog tla , a ovaj, savršeno ozbiljnog lica, odgovara- jedan prema jedan.

Black Adder

Posmatramo li taj busen u ozbiljnijim i mnogo većim geografskim razmerama doći ćemo, otprilike,  do  teritorija ( po pravilu svetih i neodvojivih od nacionalnog  bića) koje su prisvajane, oduzimane, osvajane, gubljene ili  otcepljivane tokom poslednje serije ratova na Balkanu.   Zato je profesionalizacija Vojske Srbije (tj. glavnog kavgadžije u prošlosti ) , pod uslovom potpunog  stavljanja pod civilnu kontrolu, svakako odlična vest. Kako za ceo region, tako i za mlade ljude u Srbiji, koji više neće morati da o „svetloj srpskoj tradiciji“ i „slavnom vojevanju“ slušaju od likova koji u vojsci nisu ni bili, ili su se isticali uglavnom monstruoznim huškanjem iz hlada kafića  i borbom do poslednje kapi tuđe krvi. To nije bilo naročito teško u vreme kada se ni roditelji nisu previše opirali da im decu šalju u ubijanje tuđe dece jer je to, molim lepo, bila zakonska obaveza svakog ko je navršio osamnaest godina i nije zapeo na nekom od pregleda tokom regrutacije.  Uostalom, još 1938.  godine  Miroslav Krleža je lepo pojasnio celu tu stvar u jednom od svojih sjajnih romana:

Kako je sve to zapravo ljudski uslovIjeno i neizrecivo bijedno, svi ti glasni i patetični pojmovi kao "domovina", "bog", "društvo", "rat", "dužnost", " čast", itd.

Roman se zove „Na rubu pameti“. Probajmo da verujemo da je odluka o ukidanju obaveznog služenja vojske prvi korak u odmicanju od tog Krležinog ruba. Ili, što bi rekao (takođe već pomenuti) Hemingvej- zbogom oružje!

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2565512
ETNA