Početna stranica arrow Prećizilo arrow Srbija je nekom majka, nekom maćeha

Srbija je nekom majka, nekom maćeha

Vrednovanje: ONONONONON / 11
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
02. 12. 2010.

Sil-ikona Srbije

Da bismo načeli neku priču, na početku teksta vrlo često se pozivamo na događaj koji je sa tom temom u neposrednoj vezi. Kažemo, na primer - u poslednjih nekoliko dana dosta se govori o liderskom položaju Srbije u mnogim oblastima, i u nastavku se bavimo brojnim (ne)istinitim aspektima ove klimave i teško održive polazne tvrdnje. Ima, pak, i nekih pojava koje obuhvataju mnogo duži vremenski period, te iziskuju i drugačiji uvod. Recimo: poslednjih, brat bratu, evo već više od sedam godina, svako malo poteže se priča o eventualnoj krivičnoj odgovornosti popularne estradne umetnice, profesionalnog patriote, humanitarne radnice, vlasnice fudbalskog kluba, jedne i jedine, neponovljive gospođe Ražnatović Svetlane.

Narečena dama je već imala problema sa zakonom – utamničilo je (kao i većinu ostalih sužnjeva „na pravdi boga“) na određeno vreme tokom policijske akcije „Sablja“, neposredno po ubistvu Zorana Đinđića, 2003. godine. U to vreme počeo je i istražni postupak protiv nje. Prema onome što je procurilo u javnost, on (postupak) je okončan, optužnica je spremna, ali još uvek nije zvanično podignuta. Ka' će - ne znamo.

Nadležna ministarka izrazila je svoje „zgražavanje“ nad nedopustivo dugim trajanjem kompletne situacije, čvrsto nas uveravajući da niko nije iznad zakona i da svi moraju da odgovaraju za krivična dela, pod uslovom da se dokaže da su ih počinili. Hajde da poverujemo ministarki i da vidimo šta će se desiti. Pri tome, naravno, niko ne poziva na javni linč i presudu bez suđenja za gospođu Ražnatović - koga zanima kako medijski linč izgleda neka pogleda malo razne novine i tabloide sa početka 2003. godine i udubi se u način na koji predstavljaju, recimo, već pomenutog Zorana Đinđića. Država bi, ako drži do sebe, u ovom slučaju trebalo da pošalje jasnu poruku - Svetlana Ražnatović je, pred zakonom, jednaka sa bilo kojim drugim građaninom ili građankom Srbije. Ukoliko ima elemenata za krivičnu odgovornost (a po svemu sudeći ima) postoji mogućnost da se to na sudu dokaže ili opovrgne, te da gospođa Ražnatović posle toga bude slobodan građanin ili pak osoba koja će u miru svoje ćelije temeljno razmišljati o nekim pogrešnim koracima u sopstvenom životu.


Da može da bude efikasna, država je već pokazala, i to u nekoliko navrata. Prilično je osetljiva kada se dirne u kastinski sistem - ako neko od parija (nišči, nedodirljivi, jalijaši, uhljupi, dakle ubedljivo većinska populacija) samo pokuša da na bilo koji način naudi pripadniku bramanske (sveštenstvo) ili kšatrijske (ratnici i vladari) kaste, po ekspresnom postupku ga stigne kazna. Setimo se onog nesrećnika koji je u glavnoj beogradskoj ulici izbubecao Velju Ilića. Nije problem u tome što je on u neverovatno kratkom roku dobio možda i preteranu kaznu - i trebalo je za svoj postupak da bude sankcionisan, jer je nedopustivo primenjivati nasilje nad drugim ljudima. Muka je u nečem drugom – čovek kojeg je on napao pre toga je, bez ikakavih sankcija, omalovažavao, vređao, nipodaštavao i psovao ljude, na jednog novinara je čak i fizički nasrnuo, šutnuvši ga nogom. Njemu se, naravno, gledalo kroz prste, čak su i njegovi politički saborci odmahivali rukom i uz smešak govorili - „ma, to je Velja, takav je on“.

Ili malo drugačiji primer - osoba koja će, u samoodbrani, naučiti pameti bahatu bitangu koja maltretira slabije od sebe, dobiće paprenu kaznu ako se ispostavi da je bilmez u rodbinskim (ili nekim drugim vezama) sa pripadnicima bramanske ili kšatrijske kaste. Sa druge strane, nabildovani egzemplar u Americi odbije bubrege osobi deset puta slabijoj od sebe, pa mu država plati milionče da bi se izvukao, dok ga ponosni rodoljubi šetaju po parlamentu, kao svetli primer srpskoga junaštva.

U dobrom društvi

Nešto tu, dakle, opasno škripi. U očekivanju narednih koraka države (ako ih bude) spram gospođe Ražnatović, hajde da vidimo kako bi svet danas izgledao da su se stvari odvijale brzinom koju domaće pravosuđe pokazuje u postupku protiv udovice Željka Ražnatovića Arkana:

- Početkom druge decenije dvadeset prvog stoleća, Isak Njutn bi najzad dočekao da njegova teorija gravitacije bude priznata u celom svetu. Razlozi za ovoliko razvlačenje lako bi se pronašli, pre svega u „obimnosti postupka“ koji je genijalni engleski fizičar koristio da bi došao do svojih smelih pretpostavki. Naravno, još uvek ne bi bila okončana rasprava o njegovim zakonima kretanja ( tzv. I, II i III Njutnov zakon), budući da se radi o materiji odveć ozbiljnoj da bi se, kao i u slučaju Ražnatović, tek tako prelomilo preko kolena.

- Ovih dana iz štampe bi izašao veliki roman još većeg francuskog pisca - „Gargantua i Pantagruel“ Fransoe Rablea. Ne treba posebno isticati zašto - svi koji su imali priliku da u rukama drže ogromne knjižurine, znaju da je iščitavanje toga štiva, poput uvida u kompletan dokazni materijal u slučaju Ražnatović, posao ogroman i odveć naporan. U međuvremenu bismo možda retroaktivno protraćili život Stanislava Vinavera, čiji se delić smisla nalazio i u neponovljivom prevodu Rableovog remek dela, ali, bože moj, velike i ozbiljne stvari zahtevaju i ogromne i temeljne žrtve.

- Stogodišnji rat između Engleske i Francuske ne bi se više zvao tako, jer šta je stoleće gore ili dole kada se u ratu rešavaju ozbiljni i duboki konflikti. Možda bismo, pre tristotinak godina, imali završetak četvorovekovnog vojnog sukoba koji su započela feudalne države, a okončale gotovo formirane moderne nacije. To bi, izvesno je, dodatno pomerilo i datum pojavljivanja fudbala, što bi dobro došlo navijačima Milvola - njihovi snovi o šampionskoj tituli, presahli još u doba mladosti Del Boja, danas bi bili na svome vrhuncu.


- Početkom 2011. godine dobili bismo novog svetskog prvaka u fudbalu. Jeste da se u to vreme ne odigrava Mundijal, jer je ovaj u Južnoafričkoj Republici tek minuo, ali evo i objašnjenja. Vođeni mudrošću, opreznošću i sistematičnošću srpskih sudova (posebno u slučaju Cece Nacionale), čelni ljudi u FIFA bi se upustili u polemiku dugu više od 44 (slovima: četrdeset četiri) godine, sa namerom da se dokaže ili ospori regularnost gola koji je za Englesku postigao Geoff Hurst, u finalnoj utakmici protiv Nemačke, odigranoj jula 1966. na Vembliju. Iznosili bi se argumenti za i protiv, milion puta bi bio pregledan snimak da bi se, na kraju, najzad presudilo i nacrt odluke o svetskom šamionu bio bi prepravljen u zvanično proglašenje najbolje fudbalske reprezentacije na planeti.

Bilo bi bezbeli zanimljivih situacija i kada bi svet pratio brzinu koju je domaće pravosuđe iskazalo u slučaju napada na Velju Ilića. Da se, nekim čudom, i sve ostale pojave odvijaju tako strelovito, Vojislav Koštunica bi već završio rečenicu započetu na glavnom odboru DSS-a pre desetak godina, od Beograda do Novog Sada vozom bi se stizalo za trideset minuta, Srbija bi već odavno, kao punopravni član, zavrtala ruke svojim partnerima u Evropskoj uniji, dok bi svetski rekord u trčanju na sto metara iznosio, odokativno, oko osam i po sekundi.

No, kao što smo se toliko puta uverili, jedna od specifičnosti života u Srbiji jeste to što se on lako povezuje sa desetinama narodnih i još ćešće navodnih mudrosti. Ne čudi zato što je, u (ne)postojećem slučaju građanke Svetlane R. još jednom demonstrirana neumoljivost izreke da je život nekome majka, a nekome maćeha. S obzirom na to da je jedna od titula koje se pripisuju Svetlani Ražnatović i „srpska majka“, neki zaključci kao da nam guraju prst u oko.

e-novine

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2419084
ETNA