Početna stranica arrow Sunovrat svesti arrow Salivanje predizborne strave

Salivanje predizborne strave

Vrednovanje: ONONONONON / 11
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
16. 11. 2010.

By Joe 6 Pack

Niko bolje od čoveka sa zubatom diplomom ne može uočiti politički karijes i potrebu za izbornom drenažom. Ma koliko bio lišen svih svojstava u vladi koja ga je obesportfeljila – Suljo U. je konačno uzeo telalski doboš da najavi sezonu glasačkih kutija. One, doduše, više nisu ćorave, ali u zemlji obnevidelih češće zrno ubode koku, nego obrnuto.

Od izbora su gore jedino elementarne nepogode i neuspele nuklearne probe, jer na kraju parlamentarnog eksperimenta laboratorija uvek odleti u vazduh, a ostane treset političke jalovine. Znam dosta ljudi koji bi radije da ih žive prepariraju, umotane u srpsku trobojku otpreme na Tompsonov koncert, zagaravljenog lica ili u rozim helankama uguraju među huligalvanizovane navijače, nego da opet moraju na glasanje.

Nije u pitanju hir snobizma, već prosta činjenica da se više nema snage ni živaca grabiti tom paklenskom šikarom. Španska inkvizicija možda jeste, svojom stanovitom nesuptilnošću, bila pogubnija za telo, ali je barem štedela dušu, ma koliko ova bila marinirana demonskim sosom. Ovde je suprotno: izborni kužni zapah upravo nju napada, čini je poroznom i sunđerastom, pogodnom za larve lažnih nada i obećanja. Od uštirkane patetike nema selameta, pa će biti pametnije da objektivno, koliko već to želudac dopušta, nabrojimo kićene besmislice izbornog procesa naspram kojeg je onaj obrušen na Jozefa K. tek lagani pravni peting.

Počinje opsadom kućne numere. Pred najezdom varvara koji bi „u boj, u boj na tvoj matični broj“ valja sakriti vino, žito i sve što je živo, jer ne pomažu katanci po ulazima, pendžeraju ili zahodskim školjkama. Promena akcenta u nazivu kampanje „od vrata do vrata“ obara joj smisao na leđa. Samo surovost Huna i lukavost tajkuna prednjače naspram nastojanja stranački inficiranih komšija da vam se, agitujući po kućama i podmećući vam svoje spiskove pod generalije, do balčaka – smuče.

Sjedinjuju upornost žohara i spretnost divokoza. Ako odvale oluk ili telima zapuše odžak, potkopaće vam dom lagumima. Nedokazaniji od Jehovinihi svedoka gledaće vas klikerastim očima, a nikakvo kočijaško slanje cele stranačke vrhuške u majčinu neće ih sprečiti da, čim zastanete da uzmete vazduh (ili kamdžiju), opet zavrte svoj propagadni vergl.

Kad ih nekako, poput lepka za pacove, istisnete na međusprat zgrade, ostaje vam da pola kilograma posejane papirne galanterije predate vatri, a sve te poklonjene olovke, lopatice za smeće, kuhinjske pregače, vibratore, lustere i tanga gaćice okrenete tako da vas stranački logo ne iritira.

Čim otklonite tu fizičku pretnju, novi maltretmanski vrtlog okvasiće vam sva čulna ticala. Brežnjev i Jeljcin nisu bili lepotani da ih u peljmen metneš, čak je i Amerika sebi dopustila tužne fizičke i duhovne karakteristike Buša mlađeg, ali sad je vreme u kom svi moraju biti napirlitani, nabeljenih lica i ofarbanih zalizaka. Što propusti roditeljska gumica, dočeka i ispravi ona kompjuterska.

By Joe 6 Pack

Činjenica je da ih tako nabobane po plakatima ni rođena majka (koja se trenutno, ponosita na porod, izležava u đakuziju) ne bi prepoznala, ali čemu tražiti dlaku po mućkovima kad se u toj foto se(ce)siji Vjerica Radeta i Jelena Karleuša razlikuju samo po dubini dekoltea i boji podvezica.

Spotovi su još neumoljiviji. Svesni da bi izazvali zevanje ako bi šetali trgovima ili se kočili ispod zastava i nadutih mapa velike Srbije, te brskali osoljeni hleb i jabuke, a malu decu, poput „kamena s ramena“, bacali prema kamerama, političari su odlučili udovoljiti farsoidnim očekivanjima. Neupućenom bi zaličilo na reklamu za pečeno kestenje: izlaze iz dima ili borealne magle, sunce im kupa potiljke, gačci sleću na mišićasta ramena s kojih je uklonjena perut, prašak za političko pecivo komunjarske kuhinje. Poput Robinovog Huda presecaju strelu na pola, jarcaju se, skaču, voze koturaljke. Povlače se svuda, kao bolest po govedima: izgovaraju zlatouste slogane dok s motkom preskaču vodenice, rone do samog dna, vežu krabe u čvor, gipko poput mačaka (ajao, od devet života!?) pužu na vrh jarbola gde kače svoja stranačka zaveštanja.

Televizije bubre od njihovih uspomena. Kad pofale školske zgode, dobar je staž i iz popravnog doma. Domaćice čvršće stežu kutlače dok političari opisuju pritajene čari pod kojima im poklekoše bračne golubice, tad još ne slutivše da će ih pokolenja prepoznavati i kod Nušića. U svakom boljem studiju nađe se i sto na tri noge uz koji prizivaju časne pretke, većma vojvode, serdare, hajdučke prvozborce ili, barem, konjokradice sa stilom.

Prisećaju se, zatim, prvih mladalačkih kompleksa koje sad svi iskijavamo, te trenutaka kada su odlučili da se navale narodu. Naučeni su kako da sede, gledaju i uvlače stomake, sve strepeći da im dugmad sa tesno salivenih odela ne čvoknu voditeljku u oko ili meko tkivo glave. I da smo trpali vosak u uši – otopio bi se od jada! Antologija političarskih gluposti obimnija je od arhiva UDB-e, ali još uvek mi očnjaci zabljesnu kad čujem tvrdnju ponosito odvaljenu od besmisla da je Srbija „veliko gradilište“.


Šta to, boga vam raspasanog, znači? Alat i satrula drvenarija na sve strane, umesto tunela probijaju se rokovi, svuda razbacane pivske boce i šlemovi puni svračijih jaja. Sa skela se, kao kondori, obrušavaju čitave smene, dok korov điklja iz mešalica za beton. Za svaki pljucomet puta potroši se više džakova crvene vrpce nego cementa, a obe strane dvoseklih deonica istodobno se otvaraju, uz pečenu voletinu.

Samo naša novoporinuta porodilišta mogu se pohvaliti kako u njih ženska noga kroči ređe nego na Svetu Goru. I penzioner pod serijom lančanih šlogova, samo ako zapuca duž pragova, može s lakoćom prestići vozove koji su toliko munjeviti da ih niko i ne vidi kako prolaze. I šta je, naposletku, to veliko (dobro se ne setiše da kažu i – nebesko) gradilište? Pa, toliko se može reći i za svinjac iza moje kuće, od koga odustadoh kad mi šurak popi otkaz u Poljoprivrednoj školi, odakle smo planirali noćno dopremanje masnih utičnica.

By Joe 6 Pack

Postoje, dalje, i velika neradilišta!! Već i tamošnjim miševima je znano da je skupština Eden na Istoku za ceđenje mitisera, razmenu gasova i glasova, menjanje porno sličica i učenje prvih slova. Drevno parlamentarno zdanje, uz tihi zuj dobro klimatiziranih mozgova, deo je sna što ga samo probrani kao plen iznesu iz tamnog izbornog vilajeta. Za uspeh tog pohoda dali bi i komplet bubrega, a neće preostalo ljudsko dostojanstvo koje svakako preteže pri usponu. Stavljaju, zato, pekarske kape i pecaroške čizme, vuku rikše, uvlače se pod trolejbuse i mostove, asistiraju pri težim porođajima i lakšim transplantacijama. Na prvi predizborni pogled zavole biračko telo (i ostalu marvu), s kojima su do sada ljubavisali tajno i s gnušanjem, a sada ga, već sproću pola, klapaju po ramenima ili zadnjici.

U Albaniji mrtvu trku vode orlovi i mercedesi, Bugarsku znaju po rasadniku ruža i noćnih mora za Evropsku uniju, Kolumbija se potpuno razdrogopadila, a naša domovina ima rafove za laži svih boja i dezena. Račun za naplatu otegao bi se do Jedrena: hleb od tri dinara i život tek nešto malo skuplji, najnejeftiniji benzin, savršeno oblikovano zdravstveno i penzijsko osiguranje koje nema ko da koristi, novčanice i upravni obori sa bezbroj nula, a zakoni i putevi sa najviše rupa. Lider smo na Bajkalu, a pretimo i zemljama Beneluksemburga. Amerikanci zatvaraju berze (čuju se tek samoubilački pucnji iz magnuma) kad se pojave NIS-ove akcije, a Berluskoni se uznoji k’o vepar kad mu pomenu Kragujevac.

I o svim tim preimuć-uspesima čulo bi se još gromkije, da nam stalno ne guraju točkove u klipove. Pred izbore primamo čak i plate, a od cepanih polutki ne možemo zatvoriti ne samo zamrzivače, več i šifonjere. Sva sreća te su „kraljevi trgova“ (pa i oni koji su trupe postrojavali sa kaca za kupus) odavno ražalovani, pa čovek na miru može prošetati i zatući ptičetinu za paprikaš. Mitinzi poluistine koji se ponekad još zatrefe tek su bleda kopija negdašnje grmljavine. Nikom više nije do revolucija, a i barikade su prepune crva.


Partijski pravaši, zasipani konfetama, ozimom pšenicom i mlitavo naduvanim balonima, izlaze na binu, kao na Vembli ili Hajdučku česmu. Razdragani su, iskeženi kao odrane lisice, niz bradu im cure optimizam i pritvornost. U prvi mah učini se kao da su se energijom napojili sa černobilskog zdenca, pa se sve to nekako prebrzo sroza i ufitilji. Tada im u stomaku zabaulja panika, pa nemoćno vrište u mikrofone, stiskaju pesnice i srdita bila, sapliću se o svoju ispuhanost, dok ih šibaju zvučni udari u rasponu od Vangelisa do Vasilije Radojčić.

Ima i bura u kofi lepka za plakate, jer izeš izbore ako se ne raskrvari barem neka glava, ne podmetne koji lažni atentat ili vanbračno dete. A iz svojih katakombija najmizernije partije već zasukuju gaće, mada nisu još ni došle do vode. I one bi da budu taj kržljavi rog koji staje u vreću, a može da je, po potrebi i posebnoj tarifi, i podere. Nema pravila za pregrupisavanja, svako može sa svakim, kao u porniću, samo ako se pojavi na snimanju i makar ovlaš zapere. Funkcija je oganj njihovih prepona, a mnoga luda bi samo da se popne na visoko, da nogama maše.

I da se iz temelja zaljuljaju – političari nam ne mogu biti bolji, a grđi, već, nemaju kud. U njihovim rukama, opet, sigurni smo taman koliko i jadničak iz stare banatske anegdote koga naliveni brica iskusno hrabri: „Ne bojte se vi ništa, gospodine, kažite vi samo meni gde vam je glava, a ondak je meni lako brijati".

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2499686
ETNA