Početna stranica arrow Prećizilo arrow Bijem pedere, sanjam Kosovo

Bijem pedere, sanjam Kosovo

Vrednovanje: ONONONONOFF / 18
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
13. 10. 2010.

Slamčica, by Joe 6 PackOvde sam, ako me pamćenje još uvek služi, tek četiri ili pet dana. Hladno je. Prvoga dana, na dnu rova, blato je bilo do gležnjeva, posle toga je zaslugom neprekidnog mraza sve preraslo u tvrdu masu po kojoj se mora hodati malo opreznije, jer su zaleđene ivice nezgodne ako se na njih stane kako ne treba. Prljav sam kao svinja. Improvizovani WC nalazi se u najudaljenijem delu rova - uprkos velikim hladnoćama, može se prepoznati po miomirisima i sa dvesta metara. Debele pamučne gaće osipaju se iznutra, pa mi se u dlake na nogama hvataju sitne kuglice nastale razgradnjom tkanine. Ako bih pokušao da se skinem, mislim da bi mi jedino čekić i dleto u tome pomogli.

Vazduh je noću oštar, miriše na sneg koji se odavno beli na vrhovima okolnih brda. Dok sam na straži, sa metkom u cevi, osećam kako mi se snaga čula udesetostručuje. Čujem smeh neprijateljskih vojnika, zveket njihovih porcija i priče. Monotoni ritam jezika koji mrzim celoga života, mada ga sada prvi put malo duže slušam. Deluje tvrdo i grubo, verovatno onako kako i srpski odzvanja u ušima tih ljudi koji su za mene oduvek bili odvratno, divlje pleme, rešeno da zauvek preuzme kontrolu nad kolevkom moga naroda.

Čulo mirisa mi nikada ranije nije bilo toliko osetljivo. U gluvo doba noći mogu da osetim miris pasa lutalica, na nekoliko stotina metara od mene. Gladni i mršavi, pokunjeno se šunjaju od naših položaja do njihovih, očekujući milostinju. Njima smo mi isti, ne vide nikakvu bitnu razliku između pripadnika drevnog evropskog naroda i došljaka koji pogane naše svetinje. Džukele nas gledaju tužno, odajući utisak pasa koji su dobro proučili poetiku formiranja njuške suznih očiju, kakvih smo se nagledali u onolikim Diznijevim crtaćima i ostalim američkim zaglupljivačkim proizvodima. Mada, taj Dizni je bio gotivan neki Amer - kažu da je pasoš prvi put izvadio kad je imao više od pedeset godina, i to da bi putovao po neku nagradu što mu je dodeljena u onoj državi večitih američkih slugeranja i dežurnoj jenkijevskoj desnoj ruci - Velikoj Britaniji.

Sada mi je žao što sam vojsku služio civilno, mada ne mislim da je to bitno uticalo na moj patriotizam. Vidim da ovi što su bili pod oružjem znaju mnogo više od mene, ali je situacija takva da ih brzo sustižem. Čini mi se da postoji i nešto poput pravilnosti – kao da su se najveće patriote opredelile za civilno služenje vojske, ili čak tamo nisu ni bili, jer su tu obavezu na neki čudan način eskivirali. Sada to nije ni važno - na poziv nekoliko istaknutih organizacija koje silno ljube otačastvo našli smo se ovde, da oružjem vratimo ono što su prethodne generacije genetski modifikovanih Srbalja, mekušaca i defetista, sramno predale u ruke šiptarskih terorista.

Malo je teže nego što sam očekivao. Zapravo, neuporedivo je gore. U filmovima se dobri momci ne muče ovoliko. Ne hodaju okolo usranih gaća i ne češu se kao majmuni. Nemaju zadah kao prehlađen medved truloga ždrela. Jedu redovno. I ne jedu drnč. Kada sam došao ovde prvi put sam čuo za taj izraz. Bilo mi je čudno što se ulje za čišćenje pušaka i jedno jelo zovu isto. Onda sam probao jelo i čuđenje je nestalo. Možda bi trebalo da probam i ulje, ne verujem da može biti goreg ukusa od ovoga što sjurujemo niz jednjake svakoga dana. U prvih nekoliko sati po stupanju na sveto tlo pevali smo „trubite jače jače, silnije bolje...“, „ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“ i slične junačke melodije. Sada nam nije do pesme, jer kad se ne bištemo i ne češemo, uglavnom gledamo da uvučemo glave što dublje u ramena, a ramena u rovove. Ne bi to zviždanje metaka bilo toliko strašno da nije kombinovano sa grmljavinom motora NATO aviona, koji nam dodatno zagorčavaju život. Na trenutke imamo utisak da se ceo svet urotio protiv nas i zaista nikada neću razumeti kako oni ne mogu da vide celu i istinitu sliku o svemu?

Juče je bio zajeban dan. Naša ljubimica, u civilstvu istaknuta aktivistkinja, pogođena je u glavu. Na dva metra od mene. Nekim zajebanim metkom od kojeg se mozak prospe svuda okolo. Još imam krvave komade na svojoj bluzi, nikako ne mogu da ih skinem. Sve se dešavalo previše brzo, nisam uspeo da reagujem. Kao da sam gledao neki film, u kojem sam i ja jedan od aktera. Dogodio se neki iznenadni napad, približili su nam se više nego ikada i naneli nam dosta teške gubitke. Sećam se samo fijuka metaka, koji su okolo leteli kao roj nekih nadrkanih stršljenova. Jedva da sam zgrabio pušku, a već je sve bilo gotovo. Uspeo sam da sakrijem od ostalih da sam se upišao. Jebeš ga, niko nam nije rekao da će biti ovako. Nadali smo se brzoj akciji koja će biti okončana za nekoliko sati.

Izgleda da se i sada nešto sprema. Čujem komešanje sa leve i desne strane u rovovima. Svi uzimaju oružje. Ponovo urlanje aviona iznad naših glava, zemlja nemoćno ječi pod bombama koje padaju svuda okolo. I opet onaj roj stršljenova. Jedan od njih se izdvaja i ide tačno na mene. Gledam ga, svestan činjenice da je to metak koji će okončati moj (previše kratak) život. Još samo nekoliko trenutaka i nema me više. U paničnom strahu otvaram usta i vrištim iz sveg glasa. Urlam kao pomahnitao i...

Zvezdice, by Joe 6 Pack

...Budim se. Ne samo ja, nego i dobar deo mojih komšija u soliteru. Mora da sam gadno urlao u snu jer se, jedno za drugim, pale mnoga svetla na spratovima iznad i ispod mene. Keva panično uleće u sobu, da vidi šta je sa mnom. Orošenog čela, plamtećih obraza i užarenih očiju delujem prestravljeno i odsutno. Ona mi kaže da izgledam isto kao kad mi je ćale skinuo sa zida poster Ratka Mladića, pa sam se drao dva sata na njih. Kada se uverila da je sa mnom, ipak, sve u redu (Mladić se i dalje junački šepuri iznad kreveta), odlazi nazad na spavanje. Polako dolazim sebi, grabim još jedno ćebe i pokrivam se - ovi pederi baš bi mogli malo jače da greju, noću je dosta sveže, temperatura padne i ispod onih dvanaest jebenih stepeni.

Dok čekam ponovni dolazak sna, razmišljam o tome šta je danas ispred mene. Prethodne večeri smo imali odličan fajt sa nekim kretenima na njihovom forumu, malo smo im objasnili šta je to rodoljublje i kako se voli svoj grad. Udarali smo minuse do besvesti na nekim sajtovima gde čitaoci komentarišu vesti, pa smo neke budale toliko razgnevili da su sasvim izgubili kontrolu. Srećan sam što je ona ortakinja koju usanjah mrtvu ipak živa, i trebalo bi da je podsetim, čim ustane (nadam se pre jedanaest, malo se ulenjila u poslednje vreme ) da se kod mene nalaze oni plakati koje bi trebalo da izlepimo po gradu. Video sam i neke simpatične grupe na Fejsu, možda se pridružim nekoj od njih.

Znam da sam zaspao sa nekom golemom brigom, ali ju je san, kako to on obično čini, odagnao još većom. Nije baš da želim da se prisetim šta me je to oneraspoložilo, ali moj sada već sasvim fokusirani pogled hvata stare patike, na kojima se boja iskrzala i đon pomalo izlizao. Uz još jedan par, koji je u mnogo boljem stanju, zapale su me kad smo pre neku godinu u centru grada izražavali svoje legitimno neslaganje sa odlukom šiptarskih terorista da se otcepe od Srbije. To je dakle - vreme je za nove, a šansa je tu, iza ćoška. Dan koji će tek osvanuti biće sjajna prilika za obnavljanje šetačkog inventara. Malo ćemo da gađamo policiju kamenicama, možda potpalimo i kakvu vatricu na nekoliko mesta, pa će, kao kolateralna šteta, stradati izlozi u centru grada. Biće to odlična prilika da neplaćanjem patika jasno izrazim i svoj stav o izrabljivanju dece u azijskim fabrikama velikog američkog proizvođača sportske opreme. Volim takve svečanosti, kada u jednom danu mogu da iskažem neke od svojih najvećih vrlina - patriotizam, slobodarski i buntovni duh i antiglobalizam, o brizi za zdravu sredinu tradicionalnih vrednosti da ne govorim. Oči mi se ponovo sklapaju, sve sam pospaniji, ali i mirniji, uz jedva primetan strah da mi se u san ne uvuče neki od uznemirijućih prizora iz prethodnog košmara...

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471798
ETNA