Početna stranica arrow Prećizilo arrow Poučna priča o dva brkata tipa

Poučna priča o dva brkata tipa

Vrednovanje: ONONONONON / 6
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
04. 10. 2010.

BrkajloSvaki cinik koji drži do sebe mora u svojoj biblioteci imati makar jednu knjigu izašlu iz đavolske radionice američkog velemajstora  Embrouza Birsa. Čovek koga su zvali pesimističkom mašinom ostavio je za sobom takav mizantropski opus da je skoro nemoguće doživeti neko iskustvo koje on već nije propustio kroz svoju iskrivljenu i sarkazmom dobrano natopljenu lupu.  Politička džungla  jedna je od Birsovih  omiljenih tema ( u privatnom životu bio je žestoki protivnik republikanaca) , pa nas i danas jednako fascinira tačnost i sveobuhvatnost njegovih pogleda na svet, najčešće datih kroz svega nekoliko rečenica.

U knjizi „Uvrnute basne“ nalazi se zanimljiva minijatura pod nazivom „Kralj balvan i kralj roda“. Odlično se sećam knjige jer znam tačno ( kao i svi ostali) šta sam radio petog oktobra 2000. godine – dan mi je, kao i neki  pre i posle njega, počeo zahvatanjem u Birsovu baštinu, i zapeo sam baš na toj „basni“ , verovatno zbog njene zlokobne prirode.  S obzirom na to da se ne radi o obimnom pismenom sastavu, nije teško prepisati sadržaj od reči do reči:

- Nezadovoljni vladavinom Demokrata, koji behu od njih pokrali sve što je bilo moguće pokrasti, ljudi odlučiše da sledeći put glasaju za Republikance. I ovi ne samo da pokradoše sve što beše preostalo već i, radi uspostavljanja potpune ravnoteže, izdadoše menice, pri čemu je kao zalog poslužila nada da će ih đavo odneti.

Taj 5. oktobar se dogodio, i prošao. Sada je već jednu deceniju iza nas, a mi teško da smo pametniji, mudrili ili srećniji. Razloge za nezadovoljstvo možemo videti svuda oko sebe , osetiti na svojoj koži ( naročito ako pripadamo nekoj manjinskoj i prokazanoj grupi) , a ponekad i skoro fizički napipati. Potrošene su tone papira na analize, ukazivanja , poređenja i slične umne delatnosti, ali mi još uvek ne vidimo ništa što bi se moglo uporediti sa famoznom svetlošću na kraju tunela ( koja ne bi bila voz ka nama). Svako ima svoju verziju, specifičan ugao gledanja, ali postoje i neke zajedničke tačke, opšta mesta koja su najbolje ilustracije i objašnjenja zašto smo danas na mestu na kojem je trebalo da budemo mnogo ranije. Poučna priča o dva brkata tipa sigurno nije epohalan doprinos razmišljanjima na ovu temu, ali bi mogla da posluži kao ilustracija .

Prvi Brka je   devedestih godina prošlog stoleća bio veoma moćan u Nišu. Izgleda da mu je to udarilo u glavu toliko da se odlučio na jedan veoma hrabar potez. Posle lokalnih izbora održanih novembra 1996. godine, on je odlučio da malo dodatno pregleda rezultate. Oni mu se, po svemu sudeći, nisu dopali, jer je više od dve trećine glasova pripalo njegovim političkim protivnicima, pa se naš junak odlučio na praktičan potez- lepo je prepravio cifre, tako da one budu prijatnije za gledanje i da mu ne izazivaju jako treperenje levog oka. Kada je dobio rezultat kojim je bio zadovoljan ( nema veze što je učinio teško krivično delo) , on je to lepo objavio kao konačan ishod glasanja, previdevši mogućnost pobune. Na njegovo veliko iznenađenje, došlo je do žestokih protesta, a varnica koja je sevnula u Nišu bila je odlučujuća u rasplamsavanju požara u celoj Srbiji. Brka je toliko preterao sa tim kraduckanjem da ga je lično onaj što sada spava pod lipom razrešio dužnosti i činilo se da su njegovi funkcionerski  dani zauvek odbrojani. No, ispostavilo se da on politički nije umro već se, poput malog Radojice, samo ućutio. Dok ne nastupe  bolja vremena.

Drugi Brka je deo veoma složenog mozaika. U priči se pojavljuje kao epizodista, ali njegova uloga sigurno nije zanemarljiva. Elem, tokom onih grdnih protesta, koji su se prelivali zemljom Srbijom u sezoni jesen/zima 1996/1997, pobunjenoj studentariji podršku su javno iskazivale mnoge poznate i uticajne ličnosti. Jedna od njih bio je i veliki košarkaš, koji je iz svog američkog doma nedvosmisleno stao na stranu mladih u svojoj zemlji, ne mareći previše za posledice svoga čina ( a one su, u Miloševićevoj Srbiji, uvek mogle da budu dosta ozbiljne). Njegovo javno deklarisanje praćeno je tamo gde treba, i nije zaboravljeno. Kada se, nekim čudom , dogodilo da košarkaš bude predložen za člana sportske komisije MOK-a, početkom 2000. godine,  koverat u kome se pismeni predlog nalazio presretnut je na aerodromu u Lozani, a akcijom je rukovodio tadašnji ministar, inače ugledni ugostitelj. O svom uspehu on je pismeno obavestio i drugaricu Marković, pojašnjavajući detalje puduhvata. Na sastanku, kojem su sem ugostitelja prisustvovali još neki ljudi- pomenućemo našeg Brku ( predsednika nečeg što se zvalo JOK)  i jednog simpatičnog debeljucu nižeg rasta, odlučeno je da se košarkaševa kandidatura povuče i tako je i učinjeno. Brka je na svojoj funkciji ostao još neko vreme ( malo li je pet godina), obznanivši istinu o sprečavanju košarkaševe kandidature početkom 2001. godine, ali ne objasnivši zašto je čekao toliko da olakša  savest ( sram ga bilo ko pomisli na tako sitne stvari poput interesa ili materijalne dobiti).

Nešto izgleda gori

Među nepreglednom gomilom ljudi koji su se 5. oktobra 2000. tiskali ispred zgrade skupštine, uredno uzimajući obroke suzavca, vrlo verovatno nije bilo nikoga ko bi mislio na jednog od dva junaka naše priče. U glavama ljudi bila je mnogo opširnija slika, najveći deo demonstranata našao se na ulici zbog vode koja je došla do nosa, ali i čvrsto rešen da se stavi tačka na decenijsko mučenje. Sve želje i nadanja mogli su se sumirati u nekoliko najjednostavnijih očekivanja- da živimo u normalnoj državi, u kojoj na rafovima u prodavnicama ima neke robe, gde se zbog krađe i zakonski nedozvoljenih rabota odlazi u zatvor i gde postoji makar nagoveštaj sistema koji proklamuje osećaj lične odgovornosti onih koji su neke funkcije preuzeli. Koliko su takva očekivanja bila opravdana ( i naivna) najbolje se vidi baš na primeru glavnih protagonista naše poučne priče.

Prvi Brka je u nekom kratkom vremenskom periodu u prošlosti zaista bio malo na ledu, ali je danas, deset godina od petooktobarskih dešavanja, uspešniji nego ikad. Mile Ilić je , ako smo uspeli sve da pobrojimo, trenutno na sedam funkcija, a poslednja u nizu je mesto predsednika Upravnog odbora Instituta za uporedno pravo, mada je bilo izvesnih sumnji u originalnost njegove doktorske teze. Dok bdi nad sudbinom ove institucije, osnovane još 1955, naš Brka stiže da obavlja još neke poslove - osim toga što je predsednik Skupštine grada Niša, Ilić je i republički poslanik, predsednik Okružnog odbora SPS, redovni profesor državne uprave i lokalne samouprave na Univerzitetu u Nišu, član Odbora za društveno-humanističke nauke i glavni i odgovorni urednik časopisa međunarodnog karaktera "Lokalna samouprava". Zaprepašćeni svestranošću ovako darovitog čoveka, lošije vaspitani pojedinci ne bi propustili priliku da istaknu činjenicu da o lokalnoj samoupravi studentima priča čovek koji se baš u toj oblasti onako proslavio, postavljajući nove standarde u prebrojavanju glasova.  Šta ćete, kada je neko predodređen za uspeh, ništa ga u tome ne može sprečiti.

Drugi Brka se, posle odlaska sa funkcije 2005. godine, ne pojavljuje prečesto u javnosti. Videli smo ga nedavno u Istanbulu, kada je, zajedno sa onim čiju je kandidaturu zagubio pre deset godina, nasmejan i uzajamno srdačan, prisustvovao svečanosti uvrštavanja u Kuću slavnih.  Ni Kićanović ni Divac nisu izgledali kao da im je neprijatno, izgleda da su odavno zaboravili ono što se dešavalo u vreme dok je Brka bio jedan od izvođača operacije presretanja DHL pošiljke ( ili makar neko ko je za to znao, a ništa nije preduzeo- dakle saučesnik). Zanimljive su i sudbine ostalih ličnosti sa tog famoznog sastanka, pomenutog u informativnom pismu drugarici Marković. Korešpodent, Velizar Đerić, i danas je ugledno ime u sportskim organizacijama u Srbiji- preko potrebne kvalifikacije stekao je junačkim zaustavljanjem pošiljke, za šta se mora biti veoma vešt i imati odlične organizacione sposobnosti. Govorkalo se i o njegovom postavljanju za ambasadora Srbije na Kubi, ali je prevagnula prevelika ljubav ka sportu i do tog profesionalnog angažmana ipak nije došlo. Đerić je i u Olimpijskom komitetu Srbije, verovatno je bio jedan od članova kojeg je izbor Divca za predsednika duboko ganuo, izazvavši i poneku suzu radosnicu jer su stvari, makar sa malim zakašnjenjem, došle na svoje mesto. Simpatični debeljuca nižeg rasta danas je najistaknutiji Evropejac, ključni ministar u Vladi Srbije, a činjenicu da je bio jedan od najvernijih vojnika režima koji se petog oktobra strmoglavio uz veliku buku danas , kao Lisabon u onoj pesmi, prekriva žuto i uvenulo lišće omamljujućeg zaborava.  Očekuje se još samo da se Vlade Divac javno izvini svima koji su ga omalovažavali i onemogućavali njegovu kandidaturu, pa da najzad završimo i tu priču, koja danas izgleda kao da se nikada nije ni dogodila.

Naravoučenije je nedvosmisleno- slobodno lažite, učestvujte u krađama i opstruiranju drugih ljudi, koji se smatraju politički nepodobnim, radite što vam se prohte. Nećete zbog toga ići u zatvor, postati žrtva lustracije ili snositi bilo kakve posledice. Petog oktobra 2010. godine u Srbiji postoji mnogo veći broj ljudi koji bi mlatili pederčine i ostale izrode, nego onih koji bi izašli na ulice i blokirali sve veće gradove u Srbiji u znak protesta što u prodavnicama nema mleka, cene divljaju , grejanje postaje nedosanjani luksuz a  posao uzalud traži nedopustivo velik broj nezaposlenih, dok glad postaje opipljiva realnost. Možda situacija postane neizdrživa pa se , nekim čudom, opet dese veliki protesti, ali to ne bi trebalo previše da uzbudi naše političare- uvek im ostaje scenario privremene hibernacije, posle koje sledi trijumfalan povratak na političku scenu voljom onih koji će doći posle njih.

Jedared je već uspelo, nema razloga da se to ne desi opet.

by joe 6 pack

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471881
ETNA