Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow Tripla doza čakanja

Tripla doza čakanja

Vrednovanje: ONONONONON / 6
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
27. 09. 2010.

Svjedoci pričeSvi koji su makar jednom u životu pokušali da iz gitarskih žica izvuku taktove dovoljno nalik smislenim akordima, znaju koliko je teško napraviti dobru obradu neke pesme. Primera odličnih naknadnih interpretacija, na sreću, ima dosta, ali su oni tek poneko zrnce peska u pustinji dosadnih, praznih, nemaštovitih i prepotentnih prepeva i verzija, kojima  muzička industrija obiluje. Kao i kod originalnih pesama, nema recepta koji bi garantovao uspeh, niti nekog univerzalnog pravila(tipa čarobnog naputka)  čijim se poštovanjem dolazi do vrhova top-lista , što muzičarima dodatno komplikuje ionako težak i složen posao.

Najveći broj obrada urađen je na istom jeziku kao i originalna verzija, što je veoma poželjna olakotna okolnost za sve koji se late poduhvata tumačenja tuđih nota i tekstova . Dodatne komplikacije ( kao , daleko bilo, na čeljadetu otvorenom na hirurškom stolu) nastaju kada stihove, koji tako prirodno i lako zvuče na maternjem jeziku autora, treba prilagoditi drugačijoj semantici, metrici, ritmovima i akcentima  . Tada nastaju i komične situacije- dovoljno je poslušati neki od mnogobrojnih prepeva koji su SFRJ preplavili šezdesetih godina prošlog stoleća, u doba kada su mnogi veliki svetski hitovi, pisani najviše na engleskom jeziku, prilagođavani srpskohrvatskom, ponekad tako nevešto da niste mogli da zadržite smeh pred neubedljivošću bukvalnog tumačenja (kao po zlu već klimavih) originala. U redu, nisu svi ljudi Stanislav Vinaver ili Danilo Kiš, pa da pesmu prevedu tako da uhvati 110% atmosfere i smisla . Ili, kad smo već na muzičkom terenu, nisu svi, recimo, Arsen Dedić.

Narečeni umetnik je u svom stvaralačkom veku napravio toliko sjajnih stvari da bi ih bilo teže inventarisati čak i od nekretnina onog nesrećnog direktora beogradske elektrodistribucije, poznatog po ljubavi ka uknjižbi na svoje porodično prezime. Zato se i moglo desiti da neke od zaista odličnih Arsenovih rukotvorina ostanu u senci – primer za to je prepev pesme sa slovenačkog jezika, urađen pre više od dvadeset godina. No, doći ćemo i do toga, na početku ćemo zaviriti u malo bliskiju prošlost.

Tematski album „Za šaku ljubavi“ pojavio se 2007. godine. Muzičari koji u Hrvatskoj ( uz dosta pokrića ) važe za prilično cenjene okupili su se se da bi snimili svoje verzije pesama Zorana Predina, dok je slovenački kantautor  doprinos dao kroz temu  „Osoba A“ ( nije o „Kviskoteci“). Tu je, naravno, i neizbežni Adolf Dado Topić , redovni učesnik mnogobrojnih muzičkih festivala, predstavnik Hrvatske ( ranije i Jugoslavije) na Pesmi Evrovizije, čovek koji je prevalio neverovatan put od člana garažnog benda da estradne zvezde. Jeste da zlobnici sintagmu „stari roker“ u njegovom slučaju tumače kao „više stari nego roker“, ali podaci iz njegove muzičke karijere ne mogu da anuliraju elementarnu istinu- Adolf je vlasnik verovatno najboljeg muškog glasa u nečemu što bi se moglo okarakterisati kao „jugoslovenski rokenrol“ ( i pokojni Milan Mladenović je, između ostalih, bio veliki poštovalac Topićevih pevačkih sposobnosti). Kombinacija markantnog vokala i Arsenovog prepeva Predinovog teksta ( koji je, zbog preraspodele akorda, neznatno promenjen) dala je iznenađujuće dobar rezultat. Lagani ulazak u pesmu postignut je ubacivanjem gudačkih instrumenata na njenom početku, pa već od prvog trenutka kada se čuje Topićev vokal  dobija se utisak o odlično uravnoteženoj kombinaciji ležerne atmosfere i ukroćenog snažnog vokala. Ovo sigurno nije jedna od pesama koje odmah ulaze pod kožu, ali kada se jednom tamo zavuče...



Kad smo već krenuli unazad, a ne od originala, gvirnimo malo u 1989. godinu. Atmosfera je zajebana- onaj sa frizurom motocikliste podjarmljuje rulju, na površinu isplivava najgori talog, dok umetnici bezuspešno zbijaju redove pokušavajući da golim rukama odbrane nešto što je već osuđeno na neizbežnu propas'. Ishodište muzičara u to vreme često je  sarajevski „Diskoton“ – poslednja oaza nekadašnjeg zajedništva, fabrika vinila u srcu države koja se sprema da bude krvavo zbrisana. U Sarajevu su se, istim poslom, te godine obreli baš Zoran Predin i Arsen Dedić. Snimili su zajednički album, čiji bi tonski otisak  mogao da posluži kao ilustracija uz pojam „žestoko potcenjeno“ u svim relevantnijim udžebenicima. Ljudi su tada  imali preča posla- režali su na svoje komšije, naglo se prisećali koje su vere i nacionalnosti, dovlačili zalihe ulja za čišćenje  dugih cevi, pa im je nekako promakao ovaj dragulj muzičkog stvaralaštva u kasnu jesen Titine Jugoslavije.

Posebnu zanimljivost u vezi sa ovom pločom  predstavlja poslednja pesma – zove se „Domovina“ i Arsen i Predin je pevaju  zajedno sa, ko bi rekao, Borom Đorđevićem.  Već u to doba siroti je Čačanin počinjao svoj vrtoglavi uspon na raskvašenom terenu serbskoga patriotizma, ljubeći masne četničke skute i svesrdno radeći na reviziji istorije, pa je zato još zanimljivije čuti ga kako na tečnom hrvatskom jeziku peva „kad boli svuda, neka doma boli“. Kako god, mnogo više od poslednje nama je interesantna uvodna pesma- radi se o Arsenovom viđenju Predinove „Čakaj me“. Čak i kada izvodi pesme drugih autora, Arsen je uvek Arsen- glas kao da je na granici cinizma ( a nije) , snažno je naglašena svaka reč u tekstu, dok se uz muziku ka našim čulima neopaženo provlači obavezna doza melanholije. Maestralan prepev uhvatio je suštinu originala, najsnažnije naglašenu u stihovima „Mislim samo takve misli, koje su zabranjene, znam/I kad se vratim biću onaj isti/ Na stanici što moli- čekaj me...“ , a tu je i srednji deo pesme, pre oglašavanja začaravajuće flaute, koji zvuči kao neka nabrajalica: Onda ću biti heroj tvoj za naše vječne sate/ Otirač, sjena tvoga psa/ I biću vješalica, posuda za djecu/ Kava u postelji, ljubavnik sa dna“. Vokabularom srednjeg veka-  genijalna pesma napravljena po receptu „skazano Zoranom, spisano Arsenom“

Obrnutim redosledom, dođosmo i do originala. On se nalazi na albumu Lačnog Franca „Sirene Tulijo“ , objavljenom još 1987. godine u izdanju ljubljanskog „Helidona“. Nastavljajući niz narodnih mudrosti koji čine izreke „Jedna je majka“, „Ćutanje je zlato“, „ Brena je Brena, al' dvaput je dvaput“ (zajednički im je samo skraćeni oblik pomoćnog glagola) na kraju ćemo doći i od one koja nam je u ovom slučaju najvažnija- „Original je original“. Pri tome se ne misli na odevne predmete i na anegdotu sa jednom budaletinom koja je svojim kolegama sa fakulteta tvrdila da se po dugmićima lako razlučuju „prave 501“ čakšire od onih sklepanih u Novom Pazaru ( posle su ga začikavali za sve živo, pa ni sladoled niti pivo nisu bili originalni ako im „ne zveckaju dugmići“ ). Misli se, jakako, na muzičku umetnost, u ovom slučaju pop muziku propisno naslonjenu na tradiciju šansone. Drugim rečima- svaka čast Adolfu ( ovom bez brčića, naravno) , naročito Arsenu, ali ono što je objavljeno  na ploči „Sirene Tulijo“ ipak je posebna priča. Na LP-ju kojem ne nedostaje zanimljivih detalja ( pesme „Jaz Bom Do Smrti Živel“ i „Vesela Jajca Pa Debeli Hren“) „Čakaj me“ je, razumljivo, odmah ponela ulogu pritajenog favorita i do danas ostala jedna od najboljih pesama koju je Predin napisao ( a napisao ih je, hvala na pitanju, toliko da ima za tri poštena koncerta). Autor je, pokušavajući da je okarakteriše, rekao da se radi o „železničarskoj pesmi“ i tako nam dosta pomogao pri naknadnim pokušajima klasifikovanja i pametovanja ( poput ovog sada). Jer, postoji li išta što je sa čekanjem lakše spojivo od koloseka  na železničkoj stanici? Onih završnih nekoliko minuta, pre nego što se voz zaustavi , vežbe na produžavanju vrata uzrokovane namerom da se što pre ugledaju   oči  , i, najzad, ono blago štrecanje u stomaku kada u gomili lica prepoznamo osmeh na onom našem , i vidimo ruke kako mašu baš ka nama... In ko se vrnem, bom še vedno isti, ki na postaji prosi: čakaj me! Nedugo zatim dolazi zagrljaj, prvih nekoliko koraka i odlično poznata atmosfera -  Danes se mi zdijo zvezde...Na prste stopim in so tu.
Ideja o animiranom filmu, koji bi bio inspirisan ovom pesmom rođena je ubrzo po objavljivanju LP-ja „Sirene Tulijo“, ali je realizovana tek 1992. godine. U  filmu, koji na autentičan i upečatljiv način prati štimung Predinovog kazivanja, može da se vidi bukvalno sve što je važno, ali i poneki detalj više. Za sve je zaslužna grupa autora (Dražen Žarković, Josip Zanki, Miroslav Zubović, Magda Dulčić, Ninoslav Kunc; korišćeni su i kadrovi Darka Perovića i Tatjane Sterle) čiji rad nije prošao neopaženo- na Drugim danima hrvatskog filma dobili su nagradu za najbolji animirani film.
Trenutno smo, dakle, kod brojke tri- uz originalnu, imamo još dve verzije ove pesme. Verovatno će ih biti još, možda neka od njih uspe da nadmaši i Predinovu , ko zna. Do tada, ostaje nam neograničena sloboda izbora da zvuk kiše koja udara u prozorske limove neutrališemo notama koje izvodi Adolf, Arsen ili Zoran.   Za koga god da se  odlučimo, kiša nema nikakve šanse. Brez besed.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469312
ETNA