Kao rani mraz

Vrednovanje: ONONONONON / 12
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
05. 09. 2010.

Plakat filma u holu bioskopa, by Robert TotTemerinskoj premijeri filma „Kao rani mraz“ prisustvovao je autor, Đorđe Balašević, kao i nekoliko glumaca – Radoje Čupić, Ivan Đurić, Jovana Balašević i devojčica Snežana Konstantin. Na konferenciji za novinare oni su govorili o radu na ovom filmu i utiscima sa dosadašnjih premijera, dok se Đorđe Balađević , u svom stilu, osvrnuo na proces stvaranja filma, pomenuvši i neke dalje korake u svojoj rediteljskoj karijeri. Nezaobilazne su bile i, naravno, asocijacije na muziku. Sa autorom i članovima filmske ekipe razgovarao je Branislav Zukić.

Marginalac: Kada ste radili svoju prvu knjigu, ima tome već dosta, negde sam pročitao  jednu izjavu u kojoj ste rekli da ste se osećali poput kuvara koji stavlja neke sastojke u lonac, ne znajući baš šta će na kraju da ispadne, jer se radilo o žanru u kojem se pre toga niste ogledali. Kako je to izgledalo u slučaju prvog filma, u kojem ste bili kompletan autor- i scenarista i reditelj?


Đorđe Balašević: Jako lepo, iako ja nisam mislio od početka da ću režirati, to nije bila moja ideja, ni želja, ni ne mislim da sam režirao nešto, to je ono što bi rekli zlobnici neki- ovaj film se sam snima. Imao sam dobru ekipu oko sebe koja je uspela sve, kako bih rekao, male sabotaže i diverzije da savlada, puno dobrih savetnika i saradnika, tako da je ovo za mene bilo strašno zadovoljstvo. Tu su spojeni neki talenti koje ja, u kakvom-takvom smislu imam- i pisanje i muzika i stvaranje slika. Ja godinama u svojim pesmama stvaram slike neke, u glavama onih koji slušaju , jer pesma, po mome mišljenju, vredi onoliko koliko slika izazove u nečijoj glavi.   Trebalo je videti da li će te slike vredeti ako ih uhvatimo negde u prostoru pa ih pustimo, na platnu. Po onome što smo do sada doživeli, u svim mestima u kojim smo gostovali- a to je sada već nešto potpuno različito- nije samo Vojvodina, iako smo u Vojvodini najviše bili i to nam je najdraže, i primarno, jer je to u stvari vojvođanski film, tu je i najlakše jer ljudi potpuno razumeju, skroz su u tom mentalitetu, i ovi stari Vojvođani i ono novi , koji su došli, i koji su u filmu takođe zastupljeni; uopšte ta raskrsnica sveta, tu na otvorenom, usred Panonske nizije; a bili smo i u Leskovcu, na primer, bili smo u Opatiji, imaćemo veliku hrvatsku turneju, sasvim sigurno, pošto su komentari iz Opatije strašni- to je isto jedan deo sveta koji svojata Vasu Ladačkog. On je tamo dobio boravak, državljanstvo i putovnicu, sve, on je ostao tamo i kad su svi ostali pobegli i kad niko drugi nije smeo da se vrati, tako da je sve to za mene bilo veliko zadovoljstvo i bilo bi mi jako žao da ne radimo još na tome. Da li ću sada na sledećem filmu, pošto u mojoj porodici ima još talentovanih, i talentovanijih od mene, sa istim prezimenom, da li ću dobiti ulogu savetnika, što bi  mojim godinama priličilo, matorci u mojim godiama su u situaciji da ne znaju šta će sa njima pa ih furnu u savetnike ; ili ću dobiti šansu da pišem neki scenario, muziku, bilo šta-  ali sarađivati sa tim timom koji ćemo gledati da sačuvamo u velikoj formi iz ovog filma , to će biti ono što jedva čekam. Mislim da muzika, u smislu – mi imamo sada koncerte benda zvanog Panonska mornarica, gde smo napravili jednu stvarno  vojvođansku filharmoniju sa puno tamburaša, ozvučenih, savršenih, sa violinom, klarinetom, harmonikom koja nije narodnjačka i svim onim vojvođanskim instrumentima- muzika će svakako ostati u prvom planu, ali ovako kada se sve kombinuje, kao u Opatiji gde smo imali tri dana raznih programa. To je bilo , onako, stvarno, kao skrivena kamera, od početka do kraja. Čekali smo na kraju da padne kiša, pošto je sve bilo na otvorenom, da nama nešto pokvari, ali do sada se stvarno nije desilo ništa loše u vezi sa tim. To je zaista jedan lep posao, ako može da se govori o nekom kraju karijere, mislim da je na kraju karijere jedan fini, zajednički posao sa ljudima koje volim - da je to nešto što sam, izgleda, dobio kao najveću nagradu.

Marginalac: Da li je bilo tehničkih problema tipa- radite prvi put film, pa čujete neke termine, kao kada neko prvi put igra fudbal, pa saigrači viču „napolje“ a on krene da izađe sa terena, ne znajući da bi trebalo da pravi ofsajd zamku?

Đorđe Balašević: Bilo je tu nekih drugih, koji su bili u ofsajdu mnogo više, zato što sam ja snimao seriju „Vojnici“  kao naturščik, glumac, ali i kao čovek otvorenih očiju koji je tamo imao priliku da to malo gleda, a to je trajalo pet meseci. Bio sam pet meseci kao na obuci nekoj, nisam bio u pravoj vojsci nego sam bio na snimanju filma. Imali smo Olja i ja kasnije seriju „Pop Ćira i pop Spira“ sa Sojom Jovanović, čije je snimanje trajalo takođe negde oko dva meseca, tako da sam ja imao tih iskustava. Imam , osim toga, jedno diplomirano dete na glumi u porodici, a Jelena, njena mlađa sestra, naše srednje dete, je režiser.  Ona je bila asistent režije, tako da sam, za sve te situacije, pravio se lud , uglavnom. Ako nešto ne znam, ja kao „u redu je“, onda njih zovem na stranu i pitam da li ovo može ili ne može, nemoj da se brukamo. Nisam se blamirao pred varošanima, tu mislim na Beograđane, ali sam naučio puno toga, isto sam naučio da to baš i nije neki posao. Kada me pitaju „da li je bilo teško?“, kakvi teško, to je zadovoljstvo, mislim da bi to svako voleo da radi i svako ko govori da je to snimanje filma mučenje i kao, vi ne znate u šta ulazite, i to je strašan napor, to su sve...u stvari samo neke zamke i neke, kako bih rekao, neki načini da se ljudi odbiju od tog posla. Kao, nemojte to raditi, mi ćemo to, to je teško, šta će vama to. O, nama to još kako treba.


Marginalac: Pitanje za glumce- pretpostavljam da ste prvi put radili sa čovekom koji je prilično značajan kantautor na našim prostorima, književnik i sada i režiser. Da li postoji razlika između rada sa Đoletom i rada sa tzv. „školovanim“rediteljima?

Radoje Čupić: Evo , ja ću prvi. Preko mene je pregazilo mnogo reditelja- i dobrih, i loših, i normalnih i nenormalnih, imam mnogo iskustva u radu sa puno reditelja. Đole se bavi, po mom mišljenju, najdragocenijim poslom od svih- a to je pričanje priča. I njegove pesme su, evo on malopre reče- to su priče. Čovek koji priča priče ume i da priča sa ljudima, tako da naš odnos , glumačko-rediteljski, za mene je bio jedan od najlepših, pogotovo od tih snimajućih. Ja nemam neku preteranu kilometražu u snimanjima, kao i većina glumaca u Vojvodini- šta ćemo, to nas jednostavno zaobilazi. Malo je južnije dole, sve što se snima, ali ono što sam ja radio, na filmu i na televiziji, mogu da kažem mirne duše i u pozorištu, sa Đoeltom sam imao najmanju potrebu da se nešto naširoko i nadugačko objašnjava- dve tri rečenice i to je bilo to. Što kaže Đole, mi i ako smo čuli za nešto što se dešavalo tokom rada na filmu to smo čuli kad je prošlo od nekoga, kao da je nešto bilo- kao, zar je bilo i toga (smeh)? Divna atmosfera tokom snimanja, presrećan sam zbog toga, medaljon, medaljon u karijeri.

Marginalac: Setih se sada jednog crnogorskog poslanika koji je izašao za govornicu kada se raspravljalo o nekoj knjizi i rekao „nijesam imao priliku da pročitam, ali osuđujem“. Tako i ja, nisam imao priliku da pogledam film, ali sam spreman da tvrdim da je vaša uloga ujaka bila prilično zajtevna?

Radoje Čupić: Pa jeste, ja kad sam pročitao scenario, Đole mi ništa nije rekao, rekao je samo da pročitam i kad sam pročitao rekao sam- uh, to bi bilo fenomenalno . Jednim delom sam ja prepoznao uloga i uloga je prepoznala mene. To je nešto što ja nosim u sebi i što razumem i što mislim da mi pripada i da me zato ljudi prepoznaju i u filmu i jako mi je drago zbog toga.

Ivan Đurić, Radoje Čupić, Snežana Konstantin, Jovana i Đorđe Balašević, foto: Robert Tot

Marginalac: Jovana, uz sve ove nabrojane Đoletove atribute, u Vašem slučaju dolazi još i „otac“. Da li je to, što bi rekli Hrvati, olakotna ili otegotna okolnost?

Jovana Balašević: Vrlo mi često postavljaju to pitanje i ja zaista ne mogu da nađem neki odgovor koji bi bio originalan sem, što je Aleksa rekao, pre neki dan kad smo bili u Hrvatskoj- šta god da su me pitali ja nisam imao tremu jer ja njih ozbiljno ne shvatam. On je tu bio najiskreniji i zato je bio autentičan i duhovit, ali ja ne mogu s tim da se složim, jer ja smatram, oboje ih  doživljavam veoma ozbiljno i to je za mene bila velika odgovornost. Ne u ličnom smislu, kao neka odbrana prezimena, bremena koje nosim. Mnogo sam više razmišljala o tome , o sebi, o tome kako ću to da iznesem i da konačno opravdam tu sumnju koja psotoji i onda uopšte nisam razmišljala o tom kako, šta, reditelj, otac, svejedno. Kao roditelj, takav je i reditelj, i obratno, potpuno smo normalno funkcionisali, nije sad tu bilo nekog pretvaranja na setu, na snimanju, kao sad smo mi tu nešto ozbiljni. Mi smo o tome pričali podjednako i kod kuće kao na snimanju, na samom setu. Nama malo treba da se sporazumemo, imamo sličan kriterijum , samo ja nisam uvek bila dovoljno koncentrisana da vidim šta me to sprečava da sprovedemo, ali tata, bukvalno sa dve-tri reči, poznajući me, mogao je da me usmeri onako kako je meni bilo neophodno na tom prvom krštenju, eto, filmskom.

Ivan Đurić: Ja bih mogao da se nadovežem na prvi deo pitanja.  Kako je bilo raditi sa Đoletom..

Marginalac: I kako je jednom glumcu iz Niša bilo snimiti jedan tipično vojvođanski film?

Ivan Đurić: To je moglo da bude teško, da je to Đorđe napravio teškim, ali on na tome prosto apsolutno nije insistirao. Marko Makivić, on je iz Bosne, Daniel, koji igra Vasu Ladačkog, on je isto iz Bosne . Nije Đorđe insistirao na nekom vojvođanskom akcentu, prosto je to bio neki pravilan govor. To je bila neka osnova i nije meni bilo teško da se u to uklopim, a pritom ja tu i živim od 1996.

Marginalac: Pretpostavljam da si kao klinac slušao Đoletove pesme i sad odjednom- evo mi reditelj ovaj čovek čiju sam muziku toliko slušao, kakvo je to iskustvo?

Ivan Đurić: Da, da, naravno, čudno je to- pomislite da nikada nećete ni sresti osobu čije pesme slušate, a jednoga dana i raditi sa njom. Ali, vratio bih se na ovo prvo pitanje, kako je bilo raditi. Čupa je rekao- on ima mnogo iskustva u radu sa rediteljima. Ja i moje mlade kolege , mislim na Marka i Daniela, nemamo puno filmskog iskustva. Ali, ovde se desilo to da je toliko bilo prijatno na snimanju, i lako, raditi sa Đorđem, da su nas starije kolege upozoravale da se to zapravo ne dešava tako. Đuričku i Vojinu Ćetkoviću je bilo čudno kako se to tako dešava bez problema, tako lako. Jer obično- dug je snimajući dan, lako je da prasneš, postaneš nervozan, obično ne ide onako kako si zamislio, to se ovde nekom srećnom okolnošću nije dešavalo. Vreme nas je fantastično poslužilo, snimanje je trajalo dva meseca, za očekivati je da makar deset dana upropasti kiša, završili smo dva dana pre roka, što je opet neverovatna stvar. Sve je teklo glatko, a dobroj atmosferi na snimanju je doprinosio Đorđe, jer je sve radio sa puno ljubavi, tako da nikakvu tenziju ili nervozu nismo doživeli sa njegove strane. Pritom, njegova rediteljska uputstva su bila uputstva čoveka koji u dušu poznaje materijal i tačno zna šta želi da dobije od toga. Dakle, intimno je vezan za materijal, nije reditelj koji je dobio scenario, na to mislim. Lako je znao kako da u nama pobudi to što želi da dobije.

Marginalac: Ivan je rekao da je film završen dva dana pre roka. Nije se pojavio neki političar koji je po tome poznat?

Đorđe Balašević: Nije, mi bismo i ranije završili, ali Ziki Sokolović koji je imao neke, da ne kažem tezge, termine,  ranije zakazane on nije mogao pre da dođe , tako da smo malo produžili ratovanje i ovo..

Stalno nas je plašila Olja , koja sada ovde nije prisutna, ali koja je isto bila veoma važan, što bi rekli u Opatiji, čimbenik svega ovoga. Ona je kao producent naše porodice godinama proverena. Kad je bila osam maraka plata znala je sa pijace svašta da donese i tako. Znali smo da ćemo i ovaj film izgurati iako, recimo, niko nam ne veruje da je on snimljen za 800 000 evra- u odnosu na neke deset puta skuplje filmove iz istog vremena, sa scenografijom, kostimografijom i tako dalje. Ja to govorim uvek- imali smo jednu štedljivu varijantu. Pre svega- nismo isplatili ovu budalu što je pisala scenario, reditelj nije ni kinte dobio do sad, glavnu glumicu nismo isto isplatili, autora muzike- šta 'oće, treba da mu je čast u ovakvom jednom filmu da radi, asistent režije nije isplaćen, Aleksa za onu svoju epizodu sa Šerbedžijom isto nije dobio ni kinte...tako da je to bio ulog, u stvari, neki..I, ono, nije nam to stvarno bilo važno. Bilo nam je važno kad smo već počeli film da se ne obrukamo i da ga snimimo do kraja. Bilo je likova puno koji su na splašili, i sad pokušavaju na neki način, oni se stalno boje da ćemo da se uvučemo u taj svet i kao još jedni će se pojaviti na nekom sledećem konkursu. Nećemo, mi se nadamo da ćemo od ovog filma, tako, malo pomalo, skupiti za sledeći, nije nam to uopšte bilo primarno , nego je bilo ono...sve te priče koje se oko filma pojavljuju, dva tri-dana pred i na samom početku snimanja ja sam malo pročistio ekipu. Samo sam ih slušao ovako, bila je ona varijanta- samo vas slušam, kako lupetaju, i onda sam to veče rekao- ti nemoj da dolaziš više, ti mi ne trebaš, ti se skloni...i to nije išlo, kako da kažem, sa mojim likom, nije mi išlo uz taj imidž. Međutim, to je bilo kao u bendu- imam jednog strašnog violinistu i sad dovedem nekog iza njega koji će da mu kvari sve. Ne može, ja sam navikao da radim sa ekipom koja dobro štima. I onda smo krenuli a oni su rekli „videćete vi sad, on folira, misli da zna“...

Drugi i treći dan smo snimali neku scenu na vodi, serenadu, i samo su rekli- to je struja, voda, vi nemate pojma , tu ljudi ginu, vi nemate pojma...Ja kažem, čekaj, je l' moguće da će sad ovde svi da mi izginu, tamburaši, ja ih dovodim mrtav 'ladan na snimanje , stavljam ih na čamce,  samo sam gledao  , bilo je po noći- noć, voda struja, to se gine! Stalno mi bila ta rečenica u glavi- kao, Tisa, Tisa, jebote, reka nezgodna, ćudljiva, i samo sam broj'o one šešire na čamcima . Oni govore „dobro je“, ja kažem „dobro je, dobro je“, još su svi tu, dva sata snimamo još se niko nije...prosto su bili razočarani na kraju što se niko nije...Još je bilo i više sviraca na kraju, još su neki došli, iz kafana, ovih, u Potisju. Tako da je to sve jedna mistifikacija, žao mi je samo što su filmovi izgubili svoju publiku u bioskopskom smislu. Filmovi se, naravno, gledaju , oni se gledaju kod kuće na divx-ima i na drugim nekim, legalnim ili ilegalnim varijantama, ali ta čarolija bioskopa i svega toga, to je nešto što smo probali da oživimo i sad već imamo jednu finu turneju koju smo prošli.

Bili smo u nekim sasvim malim mestima kao što su, recimo, Selenča ili Melenci, na primer. U Melencima gde su ljudi izlazili sa filma onako, prosto nekako blaženi, ne samo zato što je film takav i lepo se završi, nego što su krečili dan pre toga i svi su bili uduvani od onih boja. Još su bili farbani brojevi na stolicama, davdeset godina  nije radio taj Dom kulture i oni su ga bukvalno dan pred premijeru i na premijeru farbali šablonima- ono, sedište broj tri, pa lakom, i sve ono i kad su ušli unutra svi su bili- vaaaooo, svi su bili malo uduvani. U Leskovcu , recimo, sala, kad smo ušli, a u sali ima , na primer, sto dvadeset mesta. Gledaš- kao neka mala školska dvorana. Ima nas više na sceni, ako se potućemo, protiv njih.

Bili smo u Kragujevcu, na njihovom Univerzitetu, povodom pedeset godina Univerziteta. To je kao trebalo da bude iznenađenje, ali je najveće iznenađenje bilo za nas , što oni nisu izlazili sa filma, jer je bilo 38 stepeni napolju, film je puštan po danu, bio je to kraj školske godine, kad se oni već razilaze. Ja sam mislio – film je dug, neće im držati pažnju, i tako dalje...A oni opet nisu znali da ćemo mi doći. Kad se završio film i kad smo izašli, svi, i Mira Banjac, koja je išla sa nama na većinu projekcija, Mira ima toliko godina da ja nisam mogao da verujem, išao sam na njen Fejsbuk profil da proverim da nije neka greška- Mira kao devojčica, klinci oduševljeni. I onda su videli prvi put njih, u stvari posle, posle filma, kad su već malo upoznali te likove i Marko Makivić,  koji igra jednu od uloga u filmu, veoma lepu, on je došao kod nas i rekao „ne znam šta da radim sad, oni traže od mene autograme, nisam još nikada u životu dao autogram, kako da pišem“. Kako sad kreneš, reko', tako moraš uvek,  kao u SUP-u.

Puno lepih iskustava, malo esnafskih začkoljica, koje su uvek prisutne. Uvek postoje, ali to ne bih pominjao, jer je to normalno, kolateralna šteta. Ja jedva čekam, sad ću probati da napravim još nešto, još neki scenario i da ga, ono u stvari kako sam trebao da odgovorim na ovo pitanje, pristojno, kratko,  da ga u samom  startu budžetski skrešem. Da nema sad, kao sledeći film- kozaci, brod, o , ne...Student u sobi, sam na internetu, o tome se radi, monodrama. Nije, ali može da bude neki savremen, moderan film u nekom ambijentu koji ne mora da se...Imali smo sreću da nam je Ada, sa okolinom, pružila neke savršene..Dobili smo tu jednu plažu, sa okolinom, koju smo gledali, gde smo napravili taj gradić i gde je sve to bilo organizovano. I onda su mi rekli:

-    Ko je bir'o ovu plažu?
-    Doobro, Beba i ja...
-    Što ste izabrali ovo sve?
-    Što smo izabrali...Obišli smo sve te plaže. Mol, Adu, sve  , širom Vojvodine , mislio sam – taj je super ugao, nekako sve, sunce, drveće, to je ono instinktivno...

Oni su rekli- to je plaža školska, na kojoj na tri strane možeš da okreneš kameru, da ništa ti ne smeta, kao nema silosa...Pa, to ti govorim...O tome sam ja vodio računa, da nema dalekovoda..ma ne, to je sve bilo nešto instiktivno, pokazalo se kao dobro. Nadam se da me to što sam u tom jednom filmu učestvovao neće pokvariti , ako budemo sledeći film radili...I to što sam snimio 150, možda čak i 200 pesama, od kojih su neke čak i prilično poznate, nije me nikada prevarilo da se negde upišem kao muzičar, kao u socijalno- ja sam taj muzičar. Niiisam, nemam pojma, nego sam ja taj dečko koji peva svoje pesme, dečko u godinama, dobro. Tako da ni zbog ovog filma neću sebe nazvati režiserom. Ja sam samo imao sreću da učestvujem u jednoj dobroj ekipi i da snimamo svi zajedno. Ja bih samo voleo da smo svi zajedno na špici, bez ikakvih titula, ekipa koja je učestvovala u filmu, da smo pomenuti. Tako je manje-više i bilo. Olja je radila kostimografiju, penjala se malo na drvo...Zdravko ( Vulin, prim. B.Z) je došao za direktora filma, uskočio u jednom momentu, recimo, kad se ekipa razbežala na pola filma, ovi „voda, struja, što se gine“, kad su oni pobegli, onda je došao Zdravko i ovako ( pucketanje prstima) to odradio.

Oni su rekli „ko je direktor filma“, ja kao „šta?“, „direktor filma?“;  ja kažem „Zdravko je direktor filma“. Ko je glavni organizator? Reko' glavni organizator je Đađi! Ko je Đađi? Pa Zdravko, on je i Đađi. Kako može on da bude i direktor i glavni organizator? A kakva je, reko', razlika? A oni kao – pa,direktor, on kao..nema razlike...Pa ćuti onda! Na špici ima 70 % nepotrebnih imena. Pa onda , ko je line producer? Šta je line producer, brzo na internet, da vidimo šta je to...to je direktor filma, pa to je opet Zdravko, nemojte me paliti, rek'o sam vam..
Cela ta priča za nas je bila jedna velika...mislim da sam završio tri akademije, otprilike, da sam upoznao divne saradnike i da ćemo sledeći film uraditi mnogo..mnogo isto kao ovaj. Hteo sam da kažem i lakše i lepše, al' ne može ni lepše ni lakše, nego baš kao ovaj. Nadam se da ćemo ga raditi kao ovaj i da ćemo imati još povoda da gostujemo kod vas.

Deatlj sa premijere, foto: Robert Tot
Marginalac: Iako u svom muzičkom stvaralaštvu pevate o ograničenom broju tema, jer ste usmereni na Vojvodinu i ravnicu, nemate motive koji se ponavljaju, a to je vrlo teško napraviti. Sa druge strane, vaša grupa se , nekada davno, zvala „Rani mraz“, 2004. Godine ste snimili istoimeni album ( kao muziku za tada nepostojeći film) i evo sada, 2010. i  film sa istim nazivom. Postoji li nešto što vam je u toj sintagmi facsinantno pa se ona ponavlja, kao jedna od malobrojnih stvari, kroz celu vašu karijeru?

Đorđe Balašević: Pre je to fasciniralo Oliveru, ona je rekla – rani mraz, to mene fascinira. Ja sam negde napisao, ili rekao- rani mraz je nešto što preko noći samo prođe njivom , preko žita ili tek niklih voćaka i odredi im sudbinu – ili ih smrzne zauvek ili, ako ga preguraju, odupru mu se- rode kao nikad. Rani mraz je tu kao neko poređenje sa mladošću- u mladosti nam se nešto desi zbog čega uvenemo ili se rascvetamo kao ludi, i to je stvarno bila dobra ideja i dobra priča. To je kao jedan simbol, i stvarno nema veze jedno sa drugim, ta grupa sa početka sa ovim Ranim mrazom. Mislim da su neke pesme, kad smo ih sad izveli u Opatiji, sa tamburašima i u jednom potpuno novom aranžmanu, da su tek sada zapravo izvedene i otpevane onako kako je trebalo da budu . Ja sam imao sreću da su te pesme bile dobre i da su sve ove godine izdržale- recimo, Dunjo moja , sad kad je odsviraju tamburaši...Mislim, ja se ne palim na Balaševića inače, ali ovo je bilo, stvarno, da mi dođe da izvadim neki upaljač , jer je bilo stavrno veličanstveno. Napravili smo dobru kombinaciju i nadam se da ćemo sve to- film, muziku, pozorišne predstave nastaviti da kombinujemo, da okupimo oko sebe ekipu ljudi, kružok, koji će uspeti da preguraju i ova vremena, koja nisu baš kreativna i nisu se ubila za umetnost.

Marginalac: Jovana, na omotu albuma iz 2004. godine nalazi se Vaša fotografija, slično je i sa plakatom za film. Kakav je osećaj nalaziti se na omotu CD-a i filmskom plakatu u vreme kada te dve kategorije skoro izumiru?

Jovana Balašević : U svakom slučaju mi imponuje. To nije nešto sa čime sam rođena, pa eto, meni treba to da se dešava. Kada se odluče za takvo rešenje i kada to vidim, polaskana sam, bez obzira na to što su to moji roditelji, što ja sa njima živim još uvek, ali svaki put mi imponuje. To što sam izbor i što sam nekad deo neke inspiracije, nesvesno, jako mi to prija. Zahvalna sam bogu što sam za to predodređena, što mi se desi. Svaki put mi prija kao da sam ja to birala, kao da je to moj uspeh- zapravo nije, ali jako mi je to lepo, i znači mi, kako ne.

Marginalac: Napuniti bioskopsku salu danas nije nimalo lako, postoje tehnologije koje ljude odvlače od bioskopa. Kako je to kada se pre ili posle filma stane pred punu salu, pokloni se publici ? Da li to što ljudi dolaze da vide ovaj film znači da su oni i dalje zainteresovani ako imaju šta da vide i da ta priča da tehnologija odvlači ljude nije do kraja tačna?

Radoje Čupić: Ja volim da idem u bioskop i meni je stražno žao što nema bioskopa u Novom Sadu, ovo sad kobajagi - to nije ta priča. Moja mladost je bila vezana za to- mi smo prvo išli u bioskop i onda u život. Taj mrak, ta koncenttarcija na film...ja naravno gledam kod kuće , sa kompjurtera i divx-ova, ali kad god imam priliku odem u bioskop. Recimo, kad se pojavi neki film do kojeg mi je stalo ja sednem u kola pa odem u Beograd da pogledam.

Naravno da je meni sada drago kad je puna, prepuna sala, i kad izađemo da se poklonimo, kad se sav taj trud, taj rad...sve to lepo što smo mi doživeli i o čemu smo sanjali dosta dugo, što smo iščekivali sa dosta velikim nestrpljenjem, jer smo u dubini duše bili svesni da smo, radeći tako napravili dobar posao...i kada vidimo da se sve to kroz taj aplauz, i energiju publike vrati nama na sceni, naravno da nema većeg zadovoljstva. Evo, sada, u Opatiji, recimo, bio je veliki broj gledalaca, 2 500 ljudi, pa to je fantastično. Ništa se ne može meriti sa tim. Shvataš da je..da je život lep ( smeh)

Marginalac: Ivane, da li ti se na kompjuteru downlouduje neki film trenutno?

Ivan Đurić: Ne, ne...Zaista ne. Mislim, jesam ja filmofil, ali ne volim da gledam filmove na kompjuteru. Nisam ja toliko mlad da se ne sećam- u mom gradu je nekada bilo pet bioskopa- pričam o Nišu, u Novom Sadu isto. U Nišu se to svelo na jedan biskop , u Domu vojske, dakle nije bioskopska sala, kao u Novom Sadu na SPENS, ne znam da li „Jadran“ radi sada. Situacija je očajna sada, nekada je svaki grad imao po pet bioskopa, i to je bio repertoar- od vojnika koji idu na porniće do Brus Lija, mogao si da biraš šta hoćeš. Hoću da kažem- deo sam generacije koja pamti taj bioskopski mrak kao nešto zaista prijatno. Ovo što se danas dešava, da Đorđe bude povod da se ljudi skupe na jednom mestu, i da zajedno dele jednu priču, na ovaj način, to je meni predivno. Ne može to da zameni gledanje filma na kompu ili na TV-u.

Marginalac: Đorđe, da li se sećate kada ste poslednji put bili u Temerinu?

Đorđe Balašević: Kroz Temerin uvek prolazim..

Marginalac: Zvanično, u svojstvu čoveka koji nastupa na bini?

Đorđe Balašević: Bio sam samo jednom, davno, nekada davno ( sredinom osamdesetih, prim. B.Z), i to je uvek najgore sa mestima koja su blizu, kao tu uvek možemo...Mi smo jedno vreme išli u Vamkuver, dolazili su, recimo, svi iz Novog Sada i Subotice u Peštu na koncert, kad ovde nisam bio na repertoaru. Uglavnom, uvek , ta mesta su tu, to ćemo uraditi, oni će ionako iz Temerina doći svi kad bude u Novom Sadu, tako neki pogrešni rezoni. Zato me ovo raduje. Ja, nažalost, imam jednu veliku ekipu koja, kad se pokrene, to je veliki, kako bih rekao, promet. Ako me nazovu neki od menadžera iz inostranstva, kao, koliko vas ima, ima nas dvadesetoro u ekipi. Onda odmah u glavi rade oni digitroni, dvadeset puta dvokrevetna soba, deset, avionske karte, znaš ono..Najbolja varijanta je bila kad Duja ( moj klavirista) i ja radimo jednu monodramu, zove se „Kalendar mog detinjstva“  i to je ono- to je bila prilika da se vidimo. Nisam znao da imate ovako lepu salu i to ( nastup) nije propalo, nije još gotovo . U Zagrebu sam tako prošle godine radio trideset dva nastupa u Kerempuhu, njihovom kazalištu koje se ranije zvalo „Jazavac“ ali se više tako ne zove. To je ta mogućnost, u nekoj manjoj formi. Čekam neku priliku- 200 godina Temerina ili 300 godina Temerina i sto godina mene, nešto okruglo, pa da napravimo jedan veliki koncert.

Posle konferencije za novinare- Balašević, Zukić foto: Robert Tot

Marginalac: Dokle se stiglo sa sledećim filmom? Da li je to još uvek zamisao, postoji li neki scenario, konture makar?

Đorđe Balašević: Ja sam jako opasan zato što uvek imam sabrana dela u glavi, a ništa ne zapisujem. Kao, mislim da ono što vredi ne treba zapisati, jer ako ga ja zaboravim šta će tek biti sa drugima koji to budu gledali. Ali, sad sam već malo mator i počeo sam da preskačem i bilo bi mi pametnije da zapisujem. Imao sam potpuno drugu ideju- mislio sam da napravim drugu priču, komediju jednu, koju odavno smišljam, sa puno fazona...Mislim da je  i u ovom filmu jako lepo i plemenito to što nije aktuelan. Da i u ovim vremenima, koja su ružna, od teleteksta do bilo koje informativne emisije, kada nas bombarduju ružnim vestima, ovaj film ipak ostavlja neki osećaj blaženosti.

Pa sam mislio komediju, ali, sve više i više mi se čini da će opet biti neki film iz epohe, počeo sam čak da radim nešto kao „Protina kći“ u radnom obliku, ali mislim da će  ipak biti iznenađenje kad se za par meseci pojavi taj scenario gotov. Ne smem ništa da kažem jer ću promeniti nešto pa ću ispasti blesav što sam uopšte rekao, ali mislim opet jedan film lokalni, ovog našeg mentaliteta . Neće biti savremen, hteo sam da uradim savremen film, da bi tu pomogli sebi sa kostimima, da ne moramo da sklanjamo sa ulice stojadine i jugo floride, ali mislim da ćemo opet morati da nađemo neki lep salaš, neki letnjikovac ili nešto tako gde bismo mogli da snimio jednu malu romantičnu priču.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471873
ETNA