Rika i prilika

Vrednovanje: ONONONONON / 5
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
04. 08. 2010.

By Joe-6-packSve češće mi se čini da neko (a ne isključujem tajne službe) bere u meni kajsije nedozrele, pošto mnoge moje davnašnje zamisli, još krmeljave, izlaze na svetlost dana i pred porotu javnosti. Prvi sam, doduše u intimnom krugu guberevačke kantine, predlagao uvođenje elektronskih narukvica za poslanike, jer ih je gre’ota povlačiti sa jahti i ispod plahti ili odvajati od kaveza s majmunima i striptizetama, kad mogu jednostavnim pritiskom na dugme (instalirano im negde pri šlicu) glasati i usvajati predloge i priloge.

Neumrli sam borac za određivanje posebne tarife za sticaj invalidske penzije, jer tu vlada proizvoljnost u mitarenju. Ako već postoji pijačarina pri prometu fakultetskih diploma, (ne)radnih mesta, saobraćajnih i građevinskih dozvola - nije u redu da samo invalidi, ma koliko bili lažni, ostanu van domašaja korupcionaške regulative.

Čuvši da u Maleziji prikazuju rijaliti šou u kom ondašnje islamstvo bira imama, namislio sam da nije zgoreg upriličiti slično popovsko nadmetanje u uzgoju vrlina i bogoštovlja. Time bi ovi nebeski ugodnici mogli, pred razrogačenim očima javnosti, pokazati talente milije stvoritelju od navika da pune svoje ambare i u krilu češće drže ministrante nego crkovne knjige.

Pošto strane dušebrigeše ciničare kako naša privreda neće potonuti samo zato što je već u plićaku, predlažem da stotinak hiljada Srbalja i njihovih nežnijih (a punijih) polovina, naviklih da evro i po dnevno odvajaju za koji srk sumnjive zelene kafe, tu svoticu preusmere u državnu budžetovinu, jer evidentno, mimo svih ufanja, samo dinar slabi.

Takođe, nije loša ideja iz Severne Koreje (odakle inače dolazi mnogo toga probranog) da i naše reprezentativce, kad iznevere megalomanska očekivanja nacije, umesto cvećem (koje treba štedeti za tenkove) i prigodnim banketima, dočekamo putokazom za rudnik, jer rad oslobađa, a od krampa se niko nije uzoholio. I garantujem da više ne bismo imali selektore koji sebe oslovljavaju u trećem licu.

Kad već prčkamo po zemljinoj utrobi, iz donjeg sveta (gde uglavnom i borave) Aleksinčani su iskopali predlog da se drug Slobodan ospomeniči i izlije u čistoj bronzi. Šta vredi što jedva živi dočekasmo da nas diktatori, pre nego što sve kape opuste, poštede svoje pažnje i mahanja nogama s grbače, kad ih sad začikavamo, remeteći im zagrobne aktivnosti. Ali, mi se bar držimo umetnosti, dok komšije Rumunji svoj vlastodržački par stalno drndaju i uznemiravaju lopatama.
By Joe-6-pack
No, maknimo šalu na stranu (ali ne van domašaja ruku), a pogled uprimo u nebo, gde i inače, najčešće bezutešno, počiva. Treba dobro iščašiti pamet pa, poput zvaničnika krasnojarske gubernije, radi turističke promocije iz aviona (doduše, s padobranom) izbaciti magarca, čija panična rika svakako neće uticati na povećanje broja gostiju ili njihovu vanpansionsku rasipnost. Podjednako suptilno ovog leta poneo se i naš diplomatski (s)kor(up), kome su guske u magli uzor dobre orijentacije i sređene putanje.

Od zmajeva (nekad i preteće zubatih) koje smo puštali niz vetar ostadoše nam samo potrgani konopci. Ništa nam više, osim varke, ne pripada, pa se zato valjda i tako grčevito držimo za nju, misleći da je to što sami skrivismo svoju nesreću dovoljno za iskupljenje.

Vera u pokosovske mogućnosti mlađanog Jeremića splašnjava onog trenutka kad ga vidite kako izgleda ili čujete šta priča. Po grčkoj mitologiji nijedan kovač nije mogao pristupiti ženidbi pre nego što pokaže da, uz beskrajno strpljenje i gomile smrskanih ljuski, ume potkovati jaje. Takva filigranska veština potrebna je i u diplomatiji, gde godinama proizvodimo samo potkovane – mućkove.

A zapravo bi urednici zapadnih sna-lažljivih medija morali našem MIP-u uplatiti pozamašnu apanažu (od koje bi kasnije namirili i grčke vozače cisterni), jer smo letnju sušu događaja nafajtali spasonosnim kapima silnih preduzetih ujdurmacija.

Ni Dragiša Binić, kad je onomad osvajan Bari, nije trčao brže od Vukote, odlučnog da pokaže kako Srbija ima duge noge, makar joj zbog toga i štrpnulo od pameti. Naša rezolucija jeste bila prvouručena (otud i epohalno manjkava), ali samo ono nojevsko u nama ne vidi da nam, kad su već okolnosti tako skrojene, ostaje tek da se pokušamo uvući u odelo koje nam nije ni po volji, ni po meri. Trka sa (ne)vremenom svakako je izgubljena, a dalje guranje prstiju u žbice neminovnosti doprineće da se jedino još grđe izranjavamo.

Naša sklonost ka kompromisima presitna je i za vojne mape, ali zato ne postoji kamen na pročelju bilo koje važne svetske institucije koji nismo ulubili glavom. Od svih bombastičnih slogana i taktika na kraju ostade da na fasade, nadajući se premiji, ispisujemo „Kosovo je lutrija“, premda smo svako dosadašnje hazarderstvo preskupo platili.

By Joe-6-pack

Svoj nedobitni loz izvukao je i Teofil Pančić, na čijoj listi grehova stoji da misli svojom glavom, govori ono što drugi ne smeju, moralnim trozupcem razgrće stajsko đubrivo bašibozlučke primitivnosti i za prevoz koristi gradski autobus, a ne, poput nekih „novinarskih“ veličina, džip. Upravo se u vozilu GSP-a, poprištu nekih od njegovih najboljih tekstova, pokazalo da za svakog mislećeg čoveka negde u mraku raste metalna šipka. Naravno, ništa lakše nego u Beogradu, za šaku metadona ili propusnicu na Zvezdin „sever“, navabiti dve zakapuljačene barabe da dokažu da im je divljaštvo sve na svetu. Teofil je i fizički jedinstven, šansa da ga s nekim pomešaju ne postoji, čovek je od pera, a ne od nunčaku palica, pa predstavlja i prilično lak plen.

Ažurnost policije vaskrsnula je pri prebacivanju jednog pacijenta na redovni pregled u duševnu bolnicu. Ovaj je tamo i dopremljen, a mnogobrojne podlive i modrice ima smatrati nezaboravnom uspomenom na ugodno druženje sa patrolom. Dežurni psihijatar je nesrećnika pregledao, verovatno osećajući profesionalnu žal što mu je teži slučaj izmakao analizi.
Pored takvih pazitelja poretka ne čudi što mnoge ptičice ne dolete u kavez, a druge ne propevaju, ili nikako da otpevaju svoje. Punih sedam godina poredak lagano merka sudski ili zatvorski zid uz koji bi priterao obudovelu gospođu Ražnatović, osumnjičenu da je zaboravila po džepovima i tašnama oko 11 miliona evra od prodaje igrača „Obilića“.

Pevaljka se verovatno u fudbal razume koliko i ja u gajenje pamuka, ali zato Karići upravo spuštaju poslovnu šapu na turkmenistanska polja te biljke. Oglasio se brat Dragomir i potvrdio da im život „за рубежом“ ni za jotu nije otupeo preduzetničku potenciju. Eno ih gde trguju, stepskim vukovima ajvar predstavljaju kao „srpski kavijar“, grade olimpijska sela i zaseoke, dižu mostove, kopaju u gasovodne dubine...

Eh, što bi takvi valjali Milutinu Mrkonjiću, koji se, i po ovoj vrućini, razbubecao na sve strane, pa, s lakoćom kojom bi detetu udario čvrgu, secka crvene vrpce i otvara nove i još važnije betonske maršrute.

Sumnjam da svi putevi vode u Rim, teološki sam onemoćao pred pretpostavkom da naginju ka bogu, ali sam siguran da nema te kopnene, šinske ili vazdušne džade na kojoj neću naleteti na našeg Sinana Neimara, koji je, nakon što se istanjila priča o Koridoru 10 i radnicima već postalo neprijatno da ih kamere uvek zatiču na istom proplanku, kraj netaknute gomile tucanika, simbolično iz sela Nepričave krenuo u gradnju autoputa za južni Jadran.

Za sada je izvesno da milioni stižu da podupru originalnu zamisao projektanata da na 12 kilometara puta podignu isto toliko mostova, pa ćemo, doduše za nešto više državinih dinara, dobiti malu Veneciju na potezu Ub-Lajkovac.

Ostadosmo na tome da niti druge slušamo, niti svoje pameti imamo, a budućnost i dalje osmatramo kroz durbin sa kog zaboravismo skinuti kalpak. Ali, srećom, za koji dan počinje sabor u Guči, pa ćemo se do mile volje naduvavati u trubu. Pesme više nisu ratne, te su nam i došle glave, ali popećemo silikonske lucprde po stolovima i potonuti u još jedan trans... I tako do novog buđenja, ako pred ogledalom budemo imali razloga da se uopšte i prepoznamo!

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2455711
ETNA