Početna stranica arrow Prećizilo arrow Himalajini vodopadi

Himalajini vodopadi

Vrednovanje: ONONONONON / 3
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
26. 04. 2010.

Napuštena fabrikaNije lako biti uspešan i krupan preduzetnik u zemlji Srbiji. Eto, jedan nam nedavno otvorio dušu i priznao da noćima ne može da spava. Svoju slabost nije elaborirao, ali se između redova dâ naslutiti da mu kroz glavu prolaze stotine neisplaćenih radničkih toplih obroka, ugrožena prava zaposlenih, nepostojanje bilo kakvog ozbiljnog sindikata, a jedna mora mu se stalno vraća – njegove krvavo stečene milione svojim ogrubelim i od teškog rada ispucalim rukama, na njegove oči, prebrojava neki tamo anonimus u iscepanim pantalonama i bluzi, samoinicijativno odlučujući da polovinu te sume zadrži na ime poreza na pohlepu. Naš se uspešni privrednik tada budi u znoju, vrišteći i unezvereno gledajući oko sebe, smirivši se tek kada nedvojbeno utvrdi da se nalazi u svojoj privatnoj palati i da se ni delić imetka nije okrunio.

Najgora stvar sa kojom se uspešni biznismeni suočavaju ipak je zavist. Prosečan Srbin jednostavno ne želi da ima razumevanja za sve ono što je urađeno - a urađeno je toliko da je teško odlučiti odakle da se počne sa nabrajanjem. Osporava se sve - od načina na koji se do velikog kapitala došlo pa sve do životnog stila i izbora najnovije hanume. To što se neko, možda, povremeno, s méne pa na uštap, malo okoristio privilegijama koje je imao kod starog, novog ili budućeg vlastodržca - e, to se stalno navodi kao „nekorektno stečena prednost“ u odnosu na druge, a naročito je iritantno neprestano povlačenje već odavno izlizane floskule „ko je bliže vatri taj se i ogreje“. Prebrojavaju se automobili naših „tajfuna“, pažljivo se zagleda da li će im šestica gore levo bljesnuti sjajem slonove kosti, fotoreporteri dosadniji od svrabeža kampuju pored njihovih jedva zarađenih jahti da bi uhvatili trenutak kada će na njih (jahte, ne na tajfune) kročiti neki političar, sudija ili bankar. Novinari, po običaju, izmišljaju priče koje nemaju nikakve veze sa realnošću, što povremeno natera čak i najistrajnije u medijskom neeksponiranju da izađu u javnost i energično opovrgnu sve što je o njima ikada napisano (sem možda podataka iz đačkog kartona do kojih je neki uporni istraživač došao u memljivoj arhivi Doma zdravlja malog grada u unutrašnjosti).

Priča se o uticaju na Vladu (to je tek urnebesno) – ne samo na njene odluke, nego i na to ko će da je formira, u neizvesnim postizbornim danima, kada se strepnja i nada smenjuju ritmom i frekvencijom adrenalinski poteranog srca kolibrija. U pretpostavkama i ispraznim nagađanjima ne preza se ni od čega - ide se dotle da se tvrdi da se čak i neke političke partije nalaze na platnom spisku pojedinih uspešnih, ali i „kantroverznih“ biznismena. Komentatori na raznim sajtovima, zaogrnuti anonimnošću, ne biraju pogrdne reči kada o našim krupnim privrednicima govore, ne pokazujući ni trunčicu želje da razumeju koliko se naporno u Srbiji moralo raditi, naročito devedesetih godina prošlog veka, da bi se stekao kakav-takav početni kapital.

I, šta onima koji su u takvoj poziciji preostaje? Naivni bi pomislili – pa da, možda, izmeste sedišta svojih firmi na neka egzotična ostrva i na taj način spoje ugodno i svrsishodno - sunce sija 365 dana godišnje, a i uštedi se pokoja parica na porezu. Ali ne - uprkos neprekidnom medijskom linču, odsustvu bilo kakve empatije za teške muke kroz koje prolaze, naši su se kapitalisti odlučili na savim drugačiji korak. Njihov hod po trnju se nastavlja, a zvezde su, kao i uvek, još uvek daleko, ali manje nedostižne posle najnovije žrtve koju su spremni da podnesu. Jer, da se ne lažemo - to je , biblijskim rečnikom, žrtva nad žrtvama. Ne postoji, u nama poznatom univerzumu (koji zahvata, doduše, uglavnom ovo malo Srbije i nešto okolnih država, u kojima je situacija slična) ništa toliko sakralno, toliko neuporedivo sa bilo kojom drugom vrlinom, kao što je patriotizam. Od izgovaranja ove reči tresu se gaće milionima. Pomisao na bilo kakav rodoljubivi akt izaziva seriju golfskih struja u našim nedrima, a interesi našeg otačastva daleko nadilaze naše sitne, male živote, u kojima sebično razmišljamo o svojim ženama, deci, majkama, očevima, braćama i sestrama, tom nepotrebnom balastu koji nas toliko udaljava od esencijalne potrebe da rod svoj, i svetom krvlju natopljenu zemlju, volimo više i od sopstvenih očiju i četiri unučeta (biološka, ne rakijska) pride.

Čemu ovo služi, a još i ne radi?

Zato bi odluku nekolicine istaknutih privrednika da otkupe sijaset propalih i nerentabilnih domaćih preduzeća trebalo posmatrati jedino i isključivo u tom svetlu. Onome ko pomisli da su to uradili iz sopstvenih interesa poželimo da godinama trpi nekoliko monopolista (može li ovakav horor bilo ko da zamisli?) ili da mu pokvarene komisije iz EU odbiju izvoz kontingenta od 43 šećerne repe, jer je time višestruko premašio dozvoljenu kvotu! Postavljajući svoj interes na poslednje mesto, naši pregaoci su praktično pokazali šta znači istinski voleti svoju domovinu. Po cenu gubitaka, nerentabilnosti, ugrožavanja sopstvenih imperija i tek izgrađenih pozicija, ljudi su spremni na sve, samo da bi ovoj tranzicijom izmučenoj državi bilo makar malo lakše. Posmatrajmo to slikovito- Srbija je davljenik, koji se očajnički bori za najsitniji udah vazduha, koji će je održati u životu još izvesno vreme. Mi, denuncijanti, frustrirani negativci kojima su svi krivi za naše male, sitne i promašene živote, stojimo sa strane i nezainteresovano gledamo tu scenu. Trućamo neprestano o tome kako se ni ta Srbija nije baš polomila oko nas, da je neverovatni nivo korupcije i izostanak makar simboličke pravde dotle i doveo, te da se sa našim životima neće desiti ništa spektakularno čak i ako skočimo u vodu i pokušamo da je spasemo. Sa druge strane, oni koji su u proteklih skoro dvadesetak godina neprestano u vodu skakali i bespoštedno, na rečima, nudili svoje živote zarad spasa davljenika, kao da su se malo umorili, možda i podgojili od blagostanja nastalog lažnim skokovima, pa to više ne rade, makar ne javno.

Nikoga, dakle, nema, da tom očajnom borcu za još malo života pomogne. Letargija je zavladala silinom nemilosrdnog srednjevekovnog despota, dok jurimo okolo nezainteresovani za bilo šta, sem za naše male i beznačajne brige. Tada se dešava taj časni čin, žrtva vredna svake pohvale - posmatrajući isključivo širu sliku, koja se iz naših odveć prizemnih perspektiva ne može uočiti, nekolicina najistaknutijih privrednika odlučila se za postupak koji zaslužuje ogromno poštovanje svakog istinskog patriote. Oni skidaju svoje sakoe, odvezuju skupocene kravate i bez ikakvog razmišljanja skaču u ledenu vodu, sa namerom da davljenikovu glavu prvo izdignu na bezbednu razdaljinu iznad površine vode, a odmah zatim i nekako dovuku do obale, gde će nesuđenom pokojniku pružiti prvu pomoć i pokušati da u njega vrate život, koji kao da je iščileo u nepoznatom pravcu. Domovina se, jašta, sem lepotom, brani i hrabrim poslovnim potezima. Nesebičnošću korporativnih razmera. Spremnošću da se stavimo isključivo u njenu službu i sledimo samo njene interese. Činjenjem ponekad nelogičnih stvari, koje u krajnjem ishodu uvek imaju dobrobit otačastva.

Zato je, posle čitanja ove radosne vesti, mnoga tastatura u Srbiji natopljena toplim suzama čija brzina survavanja niz lice nadilazi strmi huk Nijagarinih (Himalajinih, reče onaj fudbaler) vodopada. Uz naša leđa penju se trnci izazavani rodoljubivom jezom, a nije mali broj onih koji svoju decu dovode pred TFT monitore da bi im pokazali fotografije čika koje su spremne da toliko toga žrtvuju samo da bi nama bilo bolje. Pokušavamo nešto da kažemo, ali reči ostaju u grlu, jezik se zapetljava kao kada smo pijani, jer pred tako očiglednim primerima najčistije spremnosti da se podnese žrtva, ljudi gotovo uvek zaneme. Odnekud se , ničim izazvane, nameću blago modifikovane reči druga Tita - zemlja koja ima takve krupne kapitaliste, ne treba da brine za svoju budućnost, majku joj božju, imperijalističku!

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471862
ETNA