Početna stranica arrow Sunovrat svesti arrow Otpisanije vlastoljubno

Otpisanije vlastoljubno

Vrednovanje: ONONONONON / 6
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
15. 03. 2010.

CoraxMili brajane, učitelju svih vrlina, dragi istotvorče,
Linija koja spaja i razdvaja tanja je od devojačkog poštenja, a činjenica da smo se nekad davno gledali preko mućkova ne bi trebala pokvariti kajganu koju ćemo zajedno ispeći. Lagao bih (što nerado, a uvek činim) kad ne bih priznao da me je, dok sam čitao tvoju epistolu, zapekla suza - mužjačka, najteža. Znajući da tvoja partija odvajkada prijateljstva pečati krvlju, dirnula me je iskrenost pisma. Ne događa se to često u svetu ujedinjenog korova, gde stari svat Belzebub kiti harmonikaše. Pamtim da su naši đavolčići tek brusili rogove dok su vaši već cupkali u kolu, ali sad smo ravnopravni u derneku gde se pije, peva, puca i na ravne časti deli masni tal. Sreća me nadima pred saznanjem da (dok dokoni predaju etiku) zajedno duvamo u diple vlasti. Kad se malo bolje razmisli, svi mi i jesmo ista partija ustremljena ka narodu kao jastreb ka pilićima.

Ne kažem, bilo je dok su pokojnici postojali nesporazuma, neke reforme „balkanskog kasapina“ u tranžiranju mesa nismo najbolje shvatali, ali sada, kad su lišajevi prekrili godine – jasno je da je svaki zamah sataricom bio na opštu dobit (koja se, logično, prelila u pojedinačne šake). Vreme je bilo takvo, gadljivo na kompromise. Shvatam da niste mogli, kao neki prodavac ribe, zamahujući maljem nad šaranom, pitati: „Da ga malo ubijem?“ Vi ste pre svih nas shvatili da nakon bombi uvek dolaze bombone i da se žrtvama u zube ne gleda. Naravno, nije se sve moralo ovako završiti: da se naš sadašnji vožd tad i malo pitao – krevet u Užičkoj 11 još bi bio topao, ali, kako ti već kaza – od sudbine se ne bega.

Još nije izmišljen, bratac moj, kantar za bol, ali bi se o vaganju koristi koju nam je ucveljenost donela moglo razgovarati. Tačno je, ne čupamo kose i ne grdimo lica kao vi u lipovom ladu, ali to je zbog vrha naše stranke koji još nije načisto koliko nam se takva razdiruća žal isplati. A raditi bilo šta bez konkretne koristi, samo radi morala ili detabanizacije obraza, složićete se – neopevana je glupost. Vaš bol je opipljiviji, može se seći mačetama, dok mi svoju tugu potiskujemo, a, istini za volju, mnoge reči našeg pokojnika smo i poizvrtali kao stolice nakon fajronta u drumskoj mehani. A, opet, šta su reči do mutava slova na papiru, tek trun u oku kad se uporede sa delima koja život znače. Vama je lakše, bliskost vašeg partijskog šefa s rahmetlijom se ne dovodi u pitanje, a naš si ga Boki stalno mora dokazivati da se čak dva puta (računajući, doduše, i upoznavanje) rukovao s pokojnim premijerom, te da je jednom prilikom umalo popio piće s njim, ali mu je baš tada ona sebična zmija – Čedica zalupio vrata kabineta ispred nosa.

Ali, pustimo to, sad kad smo nerazdvojni kao šipka i bubanj koji najavljuju ritam novog vremena – puno je veselijih tema. Čudi što se nismo ranije sreli, jer vi ste naša izgubljena polovina koju smo godinama tražili, sparujući se s raznim pogancima. A lepo se kaže da je „bolje znano s manom, nego neznano s falom“.

Još dok se naš sadanji predsednik pripremao da postane Ovo, umeli ste da iz vašeg golubarnika pustite kakvog prevrtača da pomogne da u naše gnezdo prenesemo dušmanske glasove. A mi smo vam, zauzvrat, pogledom ispod obrva nagoveštavali da nije daleko dan kad ćemo se pod istim suncem zgrejati. Cenim to što ste strpljivo vidali rane, ne dopustivši sebi jadikovku u stilu: „Da mi je ova pamet i ona muda“. Jačali ste u pomenutom tihovanju i kad je pucnuo čas samo se ušunjali tamo gde vam je i mesto - uz naše vrele vlastelinske skute. Kad ne bi bilo u pitanju rodoskrvnuće, naš odnos bi već sada zamirisao na snošaj, ali ga je prikladnije porediti s prijateljskim, gotovo tajkunski srdačnim zagrljajem u kom trepere sva čula i resursi.

Eno mene, eno sam ja!

Drago nam je da ste shvatili kako je ona postoktobarska „bukagije gde ste, da ste“ pretnja – sad prošlost tavna. A, zaista, ko je od vas i omirisao zatvorsku mandžu? Tek pojedinci kojima ste i sami napunili sanitarije, pa čekali da neko povuče vodu. Dobro, u Hag je spakovana nekolicina, to je istina s kojom se mnogi od nas ne mire, ali put do žabljih bataka u sosu i vodi preko krastavih glava. Odužili smo se oberučke prihvatajući svakog vašeg povratnika u javni život kojima ne fali ni dlaka s glave, ni dolar s računa. 

Hvala vam što nismo morali lihvare sumnjive kakvoće slati na doobuku u pranju novca, jer smo od vas dobili tajkun – garnituru najboljeg kvaliteta. Vaša ergela za političku trku je vredna divljenja. Ko ne bi voleo u svojoj momčadi (konjčadi) imati ono najbolje što je otadžbina okotila: kardiologa koji recituje Puškina, pomenutog Dok Holideja iz Niša, neimarluk - Mrku, P.Š-a, stručnjaka za strujna i novčana prespajanja? Zar bi igde na svetu bez funkcije ubajatio onaj kome, videvši koliko je sposoban, opraštamo i izjavu o tome da je jedan već platio? Ako treba, svi ćemo se skupiti da napravimo mesta i za Goricu, i za još petoricu. Naguraćemo se u vladu kao u vozila GSB-a, pa da nas vidi Bog, a i mi njega.

Nema reči (ni mesta u upravnim odborima) kojima bismo vam valjano zahvalili što ste nam omogućili da ka državnom bankrotu ne krenemo od nule. Nasledili smo Srbiju posađenu na zdrave noge, koku koja (da nastavimo peradarske metafore) još uvek leže zlatna jaja.

Nema ovaj naš bistri, blagi narod para koliko mi možemo pričuvati u vlastitim džepovima; niti poverenja koje odmah nećemo prokockati. A, opet, ne može ni pametan popustiti, koliko lud, uporan, pa još rešen da vlada može zategnuti.

Ostavili ste nam pedantno sudstvo koje, u proseku, najbrže rešava slučajeve: jedni se po kancelarijama tele decenijama, a drugi u roku od par treptaja oka propuštaju kroz mašinu za rezance. Gladna vojska nije kadra stići, policija je viđena za uteći, a naša mafija, ponos nacije, peta je u svetu (i treća u regionu). Ekonomija je dikensovski siva, dinar tvrd, granice meke, spoljna politika paljanski mudra, a sve institucije nam se, uprkos poodmakle gnjileži, dobro drže. Kad smo već kod zadaha, od vas smo naučili i da velika riba smrdi od glave, ali je bezbednije prvo čistiti kedere.

Efikasnost kojom ste, putem javnog servisa i njegovih pink jarića, uradili moralnu generalku stanovništvu – nezapamćen je i garantuje nam nove, usavršene generacije beskrupuloznih, prepredenih, koristoljubivih i pokvarenih glasača koji će nam, pošto se slično prepoznaje, omogućiti da s brdašca vlasti gledamo još par Halejevih kometa.

Za čije babe zdravlje?

Mala smo zemlja puna krokodila i ostalih gmizavaca, ali još uvek ima dovoljno jaganjaca za šišanje. Kao svežu glinu mesimo javno mnjenje, sve što možemo prodati - poklanjamo Rusima, okrećemo stražnjicu (naše skladište inteligencije) Evropskoj uniji i njihovim, listom ogavnim, predstavnicima. 

Neke vaše male tajne velikih majstora se i danas primenjuju u političkim kuhinjama: i naš predsednik države nije za vreme mandata šefovanje strankom okačio o kllin, a od vas smo, takođe, naučili da je najbolje odabrati premijera koji ne dominira ni svojim svadbenim fotografijama.

I na kraju, uvek, dobri moj satrape, zapamti da ko ne voli pare, ne voli ni ljude, a rodoljucima se tlo ispod nogu ne izmiče tako lako. Ako bi nas nekad (što nije mnogo verovatno u zemlji gde mrtvi fazani lete) i svrgnuli s vlasti, dajem na tacni tri zatrte enklave da bi nas uskoro pravili od sekundarnih sirovina.

Zato, manimo prepisku i penjimo se na narodnu grbaču, anatomski stvorenu za nas. Veruj, tu će uvek biti mesta, samo ako se lepo dogovorimo ko kad mamuza, a ko (nek oproste finije drugarice - dame) pridržava zguza.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469257
ETNA