Početna stranica arrow Sunovrat svesti arrow Mokra braća po oružju

Mokra braća po oružju

Vrednovanje: ONONONONON / 7
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
09. 03. 2010.

maistor iz BelgijeMožda bi bilo dobro da na začelju špalira gardista, kraj kojih će ubuduće pred svako zasedanje prolaziti, narodski poslanici zastanu da – duvaju! O, ne, ne radi se o legalizaciji marihuane, već o primeni ideje australijske javnosti da se tamošnjim parlamentarcima, kojima su skupštinski holovi služili za pijanke i skidanje u donji veš (akcija - „bitange u tange“) – alkotestom stane na put pun maliganskih krivina.

Političari su, uprkos nekim zlobnim zapažanjima, ipak ljudi od krvi, mesa i putera na glavi, pa ne čudi njihova navada na kapljicu viška. Još je Vinston Čerčil (koji je na svoja putovanja nosio više „unučića“ nego što su u stanju popiti velški rudari nakon treće smene) blagosiljao piće govoreći: „Više je alkohol dao meni, nego ja njemu!“ Nedavno je japanski ministar finansija, vadeći se da je greškom pomešao supenu i kafenu kašiku sirupa protiv kašlja, na skupu G -7, pred novinarskim streljačkim strojem - zaplitao jezikom, kolutao očima i gubio oslonac glavi. Ljubitelji „čivasa crvenog nosa“ su, snimcima dokazano, Putin, Sarkozi i Buš, ali ih je sve nadvisio (to jest - nadlokao) rahmetli Jeljcin. Na jednoj večeri, tokom koje mu se votka nametnula kao glavno jelo, kašikama je udarao ritam ruskih koračnica po ćelavoj glavi predsednika Kirgizije. Muzičku (i špiritusnu) naobrazbu pokazao je i u Berlinu, gde je posrćući dirigovao vojnim orkestrom. Nekoliko puta mu se dešavalo da pri izlasku iz aviona ne može pogoditi crveni tepih, a burnu pijanu noć u Beloj kući krunisao je kad je u gaćama, na očigled zblanutih agenata, krenuo stopirati taksi ne bi li skoknuo po picu. Izgleda da je slađe nalivati se po tuđim (državnim) kućama, pa je tako zagrejani engleski premijer Gordon Braun u Peruu zamolio za stiskavac bujnu ženu u ljubičastom za koju se ispostavilo da je nadbiskup Lime.

Poznato je da „od rakije kuća poskakuje“, te i kod nas bekrijanje ima svoj kontinuitet. Da ne bazamo predaleko po povesti: dok se u Londonu kralj Pera II (još ga nisu penjali na banderu), pozivajući četnike da se igraju razlaza, navikavao na alkohol - u selu Ba su se dražinovci zacenjivali od smeha Titu koji je ispljunuo ponuđeni „šumadijski čaj“, ne znajući da se iza pitomog imena krije kuvana rakija. Ali i maršal se, pod uticajem političara u posleratnoj domovini koji su listom izgledali kao razvaljeni od alkohola, menjao. Govorkalo se da mu je Jovanka pisaljkom beležila nivo popijene rakije, ubeđena da dolazi vreme kad „se mora šparati“. Koraks je, negde u to vreme, nadrljao kad je aludirajući na prezime političara Franca Popita – smenjene direktorčiće predstavio kao kocke leda u njegovoj čaši. Od sadašnjih pićoljubaca, fićok rakije nekako domaćinski najbolje leže među prste brata Velje i vernog mu Mrkonje („ko ne razume Guču, nema prednju vuču“), a vele da zapanjenosti bošnjačkih pregovarača u Dejtonu nije bilo kraja kad im je Milošević, posle jake količine viskija u zbiru, galantno prepustio celo Sarajevo.

Povukao vlagu

Držim (i ne puštam) da se sećate, premda je od tada svima dosta alkohola proteklo kroz dizne, plutanja medijskog kadije N.C. na B92 postaji. Njegova dobro gradirana iskrenost (mada je, moguće, popio tek „kol’ko da plahne žgaravicu“) dala mi je ideju da bi se ubuduće ova pijana gostovanja mogla ciljano organizovati, čime bi se sredile dve muve jednim udarcem. Naš narod (uvek „živ kresan – nakresan“) voli razgrtati tuđu intimu. Najgledaniji su programi u kojima egzibicionisti, sveže iskopčani s poligrafa, publici prepričavaju sve bedastoće koje su, na radost psihijatara, u životu činili. Ko gurne babu niz stepenice, po(d)veže staž u kupleraju ili spava sa svastikom – nacionalni je heroj prve vrste. A, kao za inat, u poslednje vreme su se i političari ubajatili, postali dosadne zavezane vreće. Dojučerašnji klovnovi sad su klonovi bez boje, mirisa i ukusa. Isto izgledaju, postupaju, govore i (ne) misle. Niko da pregazi pešaka, zapali diskoteku ili ambasadu, da putni nalog kamionu-ubici... Čak su počeli da kradu ispotiha i „na sviću“, a dočekasmo da i dileri drogom nisu više iz našeg sokaka, već im se drugi raduju.

Mravinjak savetnika radi na mimikriji političara koji se, gušeći ono animalno u sebi, odvajaju od naroda. Dresiraju ih kako da vežu pertle i jezik, propisuju im treptaje oka i zategnutost podbratka, prave od njih zombije karijere. Ne smeju se, sirotani, više ni useknuti k’o ljudi, počešati zadnjicu, ne daj bože podrignuti ili pustiti vetrove. Sva bi ta otužna monotonija nestala kad bi im se dozvolilo da svoja stremišta u TV emisijama iznose „pod gasom“, pijani kao majka Jevrosima.

Vinston, maestro

Otvorio bi se prostor za novo radno mesto: uglednog žeđara bi na ulazu u studio dočekivao ovlašćeni dolivač - regrutovan iz redova domicilnih TV alkoholičara (pogađate – kadar sportske redakcije). On bi, poput mladog konja veselka – gosta razigravao probranim pićima (tjah, nama pristup u EU neće blokirati crni Ratko, već tvrdokorno odbijanje da se odreknemo podloženog kazančeta s rakijom od čistog šećera). Ne bi izostao ni kafanski ugođaj, pa bi zujanje kamera raštimovani političar dočekao na sve spreman. A tako preparirani ugodnici bi dalje našljemano s narodom delili sve tajne. Saznali bismo kako se kupuju diplome i mesta u diplomatiji; otkrilo bi se ko mulja s tenderima, umnožava stambene kvadrate, krade glasove i devizne rezerve, obučava monahe borilačkim veštinama i tri puta na dan lažno putuje u Surdulicu. U posebnom bloku na štriku pažnje kačio bi se prljavi stranački veš. Raskrinkalo bi se čija majka crnu berzu prede, ko je oko koje pevaljke obavio pipke, gde su štekovi za ljubavnice funkcionera, a gde za pristupne fondove. Braća po frakliću bi se međusobno raskrinkavala, možda i hvatala za gušu, a prosečan glasač iz fotelje bi postajao svedok saradnik u svim procesima, a ponajviše u onom Kafkinom.

Više se ne bi upoređivali stranački programi, koje verovatno niko živi i ne čita, već bi pobednik debate bio cugator koji poslednji zaroni pod sto.

Korist od takvih emisija bi se samo, kako to kažu, hiljadila: mladi bi se učili kulturi pijenja i depilaciji dlaka s jezika, jer je poznato da trezan govori što pijan misli. Mogli bi posmatrati zakonitosti prirodne selekcije po kojoj već kod prve boce otpadaju trezvenjaci, promišljeni, neporočni i banalni ljudi. Druge države bi se prepoznavale, budući da bi gosti u TV prepijanjima bili i stranci, po svojim pićima, a ne po brutalnom nacionalnom dohotku i rudnim nanosima. Neki šićar imala bi i crkva, jer bog čuva pijance, ali bi trebalo (mantijama sve za ljubav) stopirati tezu da je rakija bolja i od boga, jer uzme pa vrati pamet, dok je Svevišnji tretira kao nepovratnu bocu. Jačalo bi poverenje, jer su kafanska prijateljstva čvršća od mramora, kamena i željeza, a lepo se kaže da ti nije prijatelj s kim nisi popio cisternu piva. Svakako i vrsta pića bi uticala na volju birača, jer stoji u starim knjigama: „Kaži mi šta piješ, pa ću ti reći ko si.“

jaka doza lekova

Tvrde da se Vavilonska kula srušila jer su neimari počeli zaplitati jezikom. Ovog puta brljavljenje gradi čardak poverenja i iskrenosti. Zato prepustimo odgovornima da poravnaju ovu grubo nabačenu ideju, a mi ćemo piplmetre zakucavše u nebesa posmatrati iz naše prirodne perspektive – kroz dno ispijene čaše.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469301
ETNA