Početna stranica arrow Srećno, Kekec arrow Protrčavši kroz zemlju grofa Drakule

Protrčavši kroz zemlju grofa Drakule

Vrednovanje: ONONONONON / 19
Loše Najbolje 
Autor Snežana Milojević
07. 03. 2010.

U društvu grofa DrakuleNe znam da li stvari kreću s desna na levo, ili s leva na desno. Ima tu neka caka. Ali kao da je oduvek visilo u vazduhu, kako istočnija zemlja postoji samo zato da bi vidala slabosti one nešto zapadnije. Na primer, Hrvati postoje da bi se Slovenci osećali superiornije, Srbi postoje da bi ih Hrvati gledali s visine. Stvarno ne znam šta bi Srbi radili da nema Rumunije.
Jer, Bugari su druga priča, svi ovde vekovima koristimo onu o ''bugarskoj'' politici. I mislio bi čovek da cvetaju ruže onima koji su uvek bili na strani jačih, ali nije tako. Možda ću vam jednog dana pisati i o tome.

Ukoliko nije dovoljno jasno, sve vreme pričam o našim predrasudama, i tako bih mogla do sutra da je to tema. A celo ovo putovanje kao da je bilo u duhu poništavanja ni na čemu zasnovanih pretpostavki, koje ponekad mogu biti jače od onoga što smo svojim očima videli.
Čak ni Drakula nije ''ono što mišljasmo''. 
Rumunija je tako lepa i raskošna sa svojim brojnim, što očuvanim, što razrušenim dvorcima, zavidnom starom arhitekturom i brojnim tradicijama. To je za mene bilo pravo otkriće.

Sa prijateljima krećem u ovu avanturu s krvopijinim nazivom u vreme njene prilične popularnosti.  Odabrali smo kraj avgusta kao idealno vreme.

U sred  noći stižemo u Temišvar. Šetamo praznim ulicama centralnog trga, kojim dominira saborna crkva sv. Tri Jerarha. Slušamo priču o muzičkom konzervatorijumu, gledamo u zgradu pozorišta. Trčimo za vodičem koga čuju samo oni brži. Oseća se božanstveni gradski duh, koji nas vraća u vreme korzoa. Uostalom, kakav je to grad bez korzoa?!  Jednom stranom su šetali građani sa statusom, dok je druga strana bila, verujem, dinamičnija: tu su se kretali đaci, studenti, radnici vojnici. Žalimo što tako kratko ostajemo. Srećemo se i sa prvom vučicom u nizu (Romul i Rem) tada potpuno nesvesni količine forsiranja latinskog porekla.

Samo, tužno je što ova divna tačka nije sačuvala ime koje joj po gospodstvu pristaje – Trg Opere. Ipak su ljudi političke životinje. Sada nosi ime Viktorija, zato što je tu počela pobuna protiv Čaušeskua. Još jedna krvava priča pored one za kojom smo pošli. Nešto sofisticiranija, pa toliko ih vekova deli. I još jedna turistička atrakcija onima koji vole takve priče.

Grad dobija ovakvu fizionomiju u vreme austrijske vladavine. Od tada ima nadimak – mali Beč.

U autobusu, dok podrhtava staklo prozora od rupa na putu, a ja imam osećaj da ću ispasti kroz njega u prvoj ozbiljnijoj krivini, pokušavam da se uspavam razmišljajući o tome kako je sve pitanje sreće. Recimo da Turke (nama arhetipski jako poznate) nisu zamenili drugi osvajači, Temišvar ne bi ovako izgledao. Pitanje sreće je, dakle, i to ko ti okupira zemlju. Mislim, ako već mora...

Detalj sa crkve u Temišvaru

Divim se njihovom turističkom duhu, dok u hotelu kraj puta uživam u detaljima koji ugađaju našoj  pogrešnoj, možda holivudskoj, predstavi o grofu Drakuli.

Približavamo se srcu Transilvanije. Prolazimo kroz sela u kojima kao da je vreme stalo. Viševekovne kuće sačuvale su ne samo svoju vitalnost, već i lepotu. Sasvim smo spremni za ulazak  u Sigišoaru, gde se davne 1431. godine rodio čuveni Vlad Cepeš, poznatiji kao grof Drakula.

Celi grad je jedan veliki predivni muzej pod zaštitom UNESKO-a. Ni njega nisu Rumuni izgradili, već kolonisti Sasi. I dalje vreme stoji, u srednjem veku smo. Centar  grada je na brežuljku. Penjemo se kamenim stepenicama. Ulazimo u kulu iz šesnaestog veka, u kojoj je danas muzej.

Pod našim nogama škripe drvene stepenice. Kroz stari prozor sa rešetkama vidim svadbu. Mladenci su lepi, venčanica bogata detaljima. Ova scena samo potencira osećaj neprolaznosti svega uokolo. Eksponati su iz svih sfera života nekadašnjeg. Potpuno uživam u njima. I trud se isplati, kao uvek kad se stigne do vidikovca. Autentičnost svega je neponovljiva. Dugo zadržavam pogled na boji crepa i razmišljam o mukama molera koji kreče kuću po ko zna koji put, dok opada malter. Ili onom ko gletuje zidove... Ipak, verujem da za potomke građana koji u srednjem veku imaju dvadeset esnafa, to i nije neki problem.

Crepovi kao košnice

Ulice su žive. Nema monotonije, ravnice i pravih ulica. Zavirujem u kuće čija su vrata otvorena, sobe su tako minijaturne. Suvenirnice nude proizvode dostojne jednog takvog mesta. Jako su lepe zanatske kule koje su služile za odbranu grada.  I ta germanska briga o obrazovanju. Opet nas vekovi dele, ali ovo pre je mnogo sofisticiranije. Brojnim stepeništem natkrivenim balvanima (koji štite od nevremena) stižemo do Gimnazije. A Gimnazija je u svakom gradu ovog dela sveta jedna od lepših zgrada. Pored  je crkva. Obrazovanje i vera,  i ne moraš brinuti o svojoj naciji.

U Cepešovoj rodnoj kući je restoran, sređen onako kako smo očekivali. Niko nam ništa ne priča o njegovim ljubavima, naslednicima... Mi se slikamo pored bakarnih lustera-svećnjaka, drvenih stolica visokog naslona... Mesto je prijatno. U blizini zgrade Opštine je spomenik Drakuli  (Zmaju u prevodu). Postoji i zanimljiva priča o greškama u prevodu, što samo potvrđuje kako je uzrok mnogih važnih stvari čist slučaj okolnoti. Inače je ovaj viteški red, osnovao nemački car i ugarski kralj Sigismund Luksemburški. Član ovog reda bio je i naš vladar i pesnik, depot Stefan Lazarević.

Razmišljam o moći književnosti. Jer, Vlad  Cepeš je više godina proveo u zatvoru nego na prestolu, iako mu se vraćao u tri navrata. Otac mu je bio ubijen, brat živ sahranjen, podanici kovali zavere protiv njega. I desilo mu se ono što je najviše prezirao čitavog života. Njegovog prijatelja i brata njegove žene, Matiju Korvina, Dante bi sigurno smestio u deveti krug pakla, što je mnogo gore od bilo koje surovosti koja se pripisuje samom Druakuli, ovom svetski poznatom liku.

Ili je to stvar tradicije. Nekome ko se divi Dušanovom zakoniku i kome je pravedno lopovu odseći ruku, a lažovu jezik, ne deluje strašno činjenica da je Drakula Turke nabijao na kolac. Moram da podsetim da je jedno vreme proveo i u njihovom ropstvu, pa je sve naučio od pravih stručnjaka. I to je ono najstrašnije – zlo se uvek nastavlja i nadovezuje. Turci su sami stradali na užasan način, pripreman  za druge, skoro kao u onoj narodnoj poslovici koju često ovde roditelji pričaju deci da bi bila bolja nego što su: “Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.''

Na osnovu legendi  deluje kao pravi junak herojskog doba. Na trenutak sebi ličim na  Hektorovu ženu Andromahu koja, govoreći o Ahileju i činjenici da joj je pobio familiju, dodaje i epitet divni.

Možemo napraviti i bližu paralelu, na primer, sa našim Markom Kraljevićem, koji je uvek radio ''ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga jedinoga'' (bar u narodnim pesmama). A u slobodno vreme je orao drumove i to samo zato što je pravedno, možda s današnje tačke gledišta suviše romantičarski, neprestano se boriti protiv onih koji su ti okupirali zemlju.

Zgodan je i za junaka aspurda. Bio je zatvoren u zamku Bran, koji je, ne tako davno, pripadao njegovom dedi Mirči...

Stvarno bi bilo dosadno da su svi pokvareni i licemerni i pritajeno zli. Uvek postoje ljudi s dobrim idejama i jasnim karakterom. Pretpostavljate, jedan od takvih je i naš junak – Vlad Cepeš. Zaključio je da trgovci na graničnom prelazu treba da plaćaju porez dva odsto.

Čuveni majstori, još jednog najstarijeg zanata, pokušali su da se spasu ovog strašnog gubitka tako što su odlučili da potegnu veze po čitavoj Evropi. Pisali su pisma, u kojim traže pomoć da se reše takvog strašnog vladara, koji im dere kožu i pije krv. Koliko zla mogu naneti oštećeni trgovci?! Veruje se da su  baš oni izmislili mnoge užasne legende o svom vladaru, koji je ograničavao njihov dotadašnji način trgovanja.

Zvanična turistička verzija stoji na pretpostavci da je piscu (Abrahamu Stokeru), koji je napravio mit  od ovog nesrećnog rumunskog vladara, inspiracija da na taj način prikaže svog junaka, upravo bilo jedno pismo tamošnjeg ''sirotog'' trgovca koje je pronašao u Britanskom muzeju u Londonu.

Centralni trg u Brašovu sa pogledom na zadnji deo Crne crkve

Idemo ka Brašovu. Stižemo u još jedno vanvremeno, istinski lepo mesto.  Fascinira briga o raskošnim fasadama vekovima nepromenjenog dizajna. Dobro, opet je u pitanju uticaj Sasa, ali ja vam pričam o lepotama Rumunije. Klasje žita je najupečatljivije kao i napor onih koji su to hteli da sačuvaju.

Pored ostalih znamenitosti, grad je poznat po Crnoj crkvi, najvećoj gotskoj crkvi  od Carigrada do Beča. Ostali smo iskrivljenih vratova gledajući u vrhove ove neverovatno lepe i jako neobične građevine. I ovde se ulaz naplaćuje (tako je u svakoj crkvi u Rumuniji, što je za mene više nego šokantno).  Shvatam da ne želim da plaćam ulaz, razočarana ovim pravilom kome ne vidim smisao. To je više pitanje principa, nikako novca, iznos nije veliki. Stariji gospodin koji stoji na ulazu mi pokazuje rukom da uđem. Tako sam bila jedina iz gurpe koja je videla njenu unutrašnjost. I zato neka to ostane tajna.

Brašov je poznat i po industriji, ali to je priča udaljena od centralne ulice i trga u kome nema aluminijumskih portala... Restitucija na vreme profunkcionisala.

Krećemo dalje, na svakom koraku vidi se po neki zamak. Na žalost ne u baš najočuvanijem stanju, ali tu je. Pitanje je dana kada će se za to pronaći novac. Razmišljam kako je Čaušesku bio sitna riba za našeg druga Tita. Ili su se Srbi bolje primali na svako poništavanje vere, nacionalnog identiteta i potpunog uništavanja intelektualne elite. Uostalom, naši satiričari, poput Domanovića, znali su zašto, više od loših vladara, ismevaju narod koji se dodvorava istima. Nisu znali da će već danas to postati suština opstanka.  A mi smo jako umorni i jedva čekamo da stignemo do Sinaje.

Detalj iz parka u Sinaji

Krećemo uzbrdo ka veoma poznatom turističkim mestu, čije ime asocira na Sinajsku goru, Mojsija, božije zapovesti, iako se to desilo na sasvim drugom kraju sveta. Uz put, vidimo impozantan broj ljudi koji se sunča i roštilja uz reku. Mene to podseća na one dane socijalnog realizma kod nas. Kažu mi da grešim, to je slika zapadna – ljudi puno rade, pa koriste vikend da se opuste pored prve reke, makar to bilo u gužvi, uz magistralne puteve. Ja i dalje gledam prvomajski uranak, ovoga puta u scenografiji savršene vegetacije.  I to može biti rešenje, u kome vidim veliku količinu optimizma, što izaziva moje poštovanje.

Prolaz kroz carstvo drveća je uvek privilegija, međutim, više pažnje privlače zdanja turističkih destinacija na Karpatima. Sinaja nije prva u nizu, ali je pravo otkriće. Mesto i za ljubitelje skijanja i one druge koji vole planinu, bez obzira na sve. Jer, neselje je s jedne strane, a žičarama se odlazi u sportsku zonu.

Smešteni smo u istoimenom hotelu sa jako lepim sobama. Gosti uz večeru imaju zabavu. Dok mi posmatramo plesačice, u parku je koncert klasične muzike i vatromet. Hotel je pun ljudi iz Izraela. Nonšalantno su obučeni, sa obaveznim kapicama. Simpatični su, komuniciraju sa nama. Igramo zajedno. Samo mi vučemo na desno, a oni vuku na levo.  Učimo jedni druge. Narednih dana oni u hotelu imaju razne rituale. Uvek nerazdvojni, podsećali su nas u čemu je tajna njihovog napretka. Jer gazda je jevrejin i zato su oni baš tu,  a ne preko puta. I naš vodič je i Rumunka i jevrejka i dovela nas je baš tamo... Mislim da je sve jasno.

Dvorac Peleš

Ne mogu vam opisati magičnost trenutka kada vam se, posle prolaska kroz suvenir - zonu opasanu zelenilom i ogrnutu predmetima od vune i heklerajima, pred očima pojavi dvorac Peleš. Letnji dvorac prvog kraljevskog para Elizabete i Karola Hoencolerna. Toliko je detalja na njemu, a opet ne smeta, već ostavlja bez daha. Dok čekamo red, čujemo i engleski i francuski... Koliko je tu ljudi sa svih strana, krajem jednog običnog avgusta, i žele da vide jedan od lepših dvoraca u Evropi. Ushićujuće je iskustvo posmatrati ga sa svih strana. Kakav je tek spoj arhitektonske virtuoznosti i snažnog zelenila Karpata!

Očekivala sam da ću se u dvorcu iz tog perioda nagledati duboreza, ali unutrašnjost prevazilazi sva očekivanja. Vukući stopala u filcanim papučama, uglavnom različite boje i veličine, po finom uglačanom parketu, ulazimo u dvorac i lagano se penjemo uz prve drvene stepenice. Poput kardioloških mašina koje mere otkucaje srca, svuda uokolo su aparati koji mere vlažnost vazduha, pogubnog po očuvanje drvene ornamentacije prostorija. Prava eklektičnost, koja može nositi i notu bezličnosti ili neoriginalnosti, ovde poptuno zaslepi posetioca. Teško je razložno ispričati svaki detalj, jer je teško pratiti detalje, lakše je upijati celinu. Više se pamti onaj emotivni naboj koji se javlja kada se nađete u tako raskošnom, ali istovremeno intimnom prostoru.

Nisu oni samo mislili o svojoj intimi, već i o tuđoj. Tako postoje sobe uređene u duhu drugih kultura, da bi gost, koji je došao negde iz daleka, osećao dvorac Hoencolernovih kao svoj dom. Posebno mi se dopala mavarska soba.

Na jednom zidu je slika mlade Elizabete sa detetom. Beskrajno su lepe obe. Slika je u tako jednoj običnoj ljudskoj pozi, bez kraljevskih argumenata (recimo obavezne krune, ili ženstveno otkrivenog ramena sa kog pada belo krzno, na primer...). Majka koja na leđima, s puno ljubavi, nosi svoju devojčicu.

Iako je sve lepo, dok hodam sobama osećam bol, veliki tugu. O tome ćutim, ne izgovaram glasno, bojeći se da to nije samo moj osećaj, koji genima prenosimo jedni drugima već stolećima. Jer, oni su bili divni, imali sve što se može poželeti. Međutim, dalja priča nudi objašnjenje: ćerka im je umrla od šarlaha. Stres je učinio svoje i više  dece nisu  imali. Kraljica Elizabeta je   odlučila da bude mecena umetnika. Mnogi od njih su bili dragi gosti kraljevskog para. I sama je pisala. Verujem da je tako uspela sebe da spasi ludila majčinskog bola. Iskreno saosećam s njom.

Skulptura kraljice Elizabete u dvorištu dvorca

Ipak, na skulpturi u dvorištu je prikazana u poznijim godinama kako veze, ne kako piše. Pitam se da li je u njeno vreme to tretirano kao vrlina ili mana jednoj kraljici, koja i pored svoje vanserijske lepote i brojnih talenata, nije uspela da ostavi potomke za sobom.

Čitav kompleks, počev od ulaza sa prastarim topom i kulom kao iz bajke, preko kuće za poslugu u kojoj se prodaju najukusniji kolači u celoj Rumuniji, malog Peleša, poznatijeg kao Pelišor, mesta kuda se odlazilo kada dvorac postane prevelik i hladan duši ljudskoj, i ostalih objekata, je mesto gde ti se čini da možeš ostati zauvek. Bar dok sve ne prekrije sneg.

detalj na ulazu u manastir Sinaja

Manastir Sinaja, zadužbina Mihaila Kantakuzina, tada vrhovnog zapovednika Vlaške, izgrađen je krajem sedamnaestog veka. Zove se tako zato što je njegov ktitor išao u hadžiluk na Sinajsku goru. Po ovom pravoslavnom manastiru, zove se i čitavo mesto koje se polako formira polovinom devetnaestog veka. Poseta njemu bilo je jedno zaista posebno iskustvo. Mesta tihe i usrdne molitve zaista odišu nekom posebnom energijom. Ali ono za šta smo se oštrili celi dan, bio je odlazak do srednjovekovnog zamka Bran.

Ogromno kameno zdanje u podnožju južnih Karpata, izgrađeno je još u trinaestom veku. Smešteno je na jednoj izdvojenoj visokoj steni. Do njega se stiže pijacom kojom dominiraju Drakulini plastični zubi i majice sa strahotnim motivima. Ukoliko biste da napavite pauzu pre ulaska u dvorac, možete popiti kafu u kafiću gde će povremeno pojaviti mladi žgoljavko obučen u crni plašt, i prepadati devojčice koje tuda prolaze i vrište kad vide to opako stvorenje. Onda se mršavi mladić, sav srećan, povuče u kuću strave kojoj je on reklama. Do sledeće prilike.

Zgodan kutak u zamku Bran

Rezidencija drugog kraljevskog para Marije i Ferdinanda odiše njihovim prisustvom, iako su oni došli tu tek u prvoj polovini dvadesetog veka. Sad smo već hrabriji u korišćenju aparata. Shvatamo da je svuda zabranjeno fotografisanje, ali je dozvoljeno ukoliko platiš. U tome vidim nipodaštavanje tako vrednih spomenika kulture. Strašan je osećaj kad se nađeš tako usred istorije i kažu ti – sve može samo ako platiš.

Zamak je pravi. Izgrađen je iz nivoa, nikad ne znaš na kom si spratu. I, što je najvažnije, ima tajni prolaz, kroz koji se cela grupa uporno provlači, imajući osećaj da radi nešto strašno zanimljivo. Na zidovima su uglavnom fotografije lepe Marije u različitim situacijama. Ali ovde se susrećemo sa drugom pričom. O kraljici koja nije bila verna svome mužu, o tajnom liftu kojim je odlazila sa druge strane zamka ''da pije kafu s prijateljicama''. Imala je i svoju muzičku sobu. Izgleda da nije dozvoljavala da joj u ovoj nedođiji bude dosadno. Prilično toga, što se tiče nje, visi u vazduhu.

Postoji i jedna srceparajuća storija, vezana za nju. Telo su joj sahranili tamo gde pripada svojim statusom. Tražila je da joj srce sahrane na drugom mestu. I tako mi sa terase poslednjeg nivoa pokušavamo da ugledamo tajno (ili sramno) mesto gde je sahranjeno njeno srce. Znam da sam klimala glavom iako nisam baš najbolje shvatila u kom smeru treba gledati.

Atmosfera u zamku je vrlo vesela, iako je  građom hladan, sa minimumom nameštaja. Znamo da je bio tamnica mnogima.  I samom Drakuli, koga je ovde zatvorio Matija Korvin posle nagodbe sa Turcima. Svuda je puno ljudi. Kada se iz dvorišta pogleda na gore, liči na jedan veliki mravinjak.

Mi smo se već spustili, ali mnogi su ostali gore

Da preskočimo formalnosti, već smo u prilično starom brodiću. Plovimo jezerom Snagov, u blizini Bukurešta. Uokolo je divna priroda. Pokazuju nam lepu, veliku kuću, vikendicu Čaušeskovih, u kojoj su se neko vreme krili kad je sve ''to'' počelo. Stižemo do ostrva na kome je jedan manastir. Tu je sahranjen grof Drakula. Ostrvo je mirno. Upozoreni smo da je sveštenik koji brine o manastiru, jako nervozan. Neki mladić radi restauraciju fresaka. Grobna tišina ili, ipak, robinzonska tišina. Drugarica pita da li je glava, koja je odneta Turcima od strane Ugara,  Drakulinih kaobajagi prijatelji (svi junaci su slika univerzalnih tema), ikada sastavljena sa telom. Dobijamo negativan odgovor. Odlazimo do bunara da se osvežimo hladnom čistom vodom.
Ikonopis je jako zanimljiv. Zvonik dominira prostorom. Palim sveću gospodinu Cepešu. I jednu za svoju dušu i spasenje. Po glavi mi lutaju prastare priče, jako dobro rabljene u filmskoj industriji, o duši onih koji nisu sahranjeni, ili... pa ima tu raznih varijanti. Ovde imamo telo koje traži svoju nikad nepronađenu glavu. Zamišljam kako je na tom ostrvu noći...
Vraćamo se sa ostrva i krećemo ka Bukureštu, svojoj poslednjoj stanici. Prvo zaustavljanje je pored rumunske trijumfalne kapije.

Vrh rumunske Trijumfalne kapije

Prednosti velikog grada se u brzim turističkim varijantama mogu pretvoriti u manu - najveći broj stvari potpada pod takozvano panoramsko razgledanje. Kasnije smo imali vremena da sve to sami pronađemo, ali kad mi osećaj za orjentaciju nije jača strana!

Mesto koje zaslužuje parkiranje svakako je čuvena zgrada parlamenta, najveće zdanje u svetu, posle zgrade američkog Pentagona. Zaista je nesagledivo po svojoj veličini. Ne mogu da zamislim koliko samo prozora ima na njemu. Nismo imali vremena da ulazimo unutra, na žalost. Zato smo upoznati sa još jednim povodom za turistički tako korisnu mistifikaciju. Naime, priča se javno da su sagrađena i dva sprata ispod zemlje. Neki kažu sedam. Naš vodič je čula od taksiste, koji je nekad bio električar, pa radio baš na poverljivim poslovima pri izgradnji Parlamenta, da ima dvanaest spratova ispod, samo se to krije. Nekakva konspiracija od državnog značaja, pretpostavljam.

Čitava avenija fontana nas vodi ka brežuljku na kome je patrijaršijski kompleks. Mislim da je to najlepše i najprijatnije mesto u gradu. Divni pravoslavni ikonopis patrijaršijske crkve, sa puno lepote ali bez preterivanja u raskoši, prija mom duhu.

Zgrada patrijaršije u Bukureštu

Krenuli smo u samostalni obilazak grada, što se može nazvati i lutanjem. Veliki bulevari nam govore o činjenici da je reč o velegradu. Mi žalimo za starim centrom grada, koji je nestao u zemljotresima. Vodič nam je više puta ponavljala da u Rumuniji nema nezaposlenih. I nama, Titovim pionirima, koji smo slušali o lojalnosti koja se pre svega ogleda u tome što stalno ponavljaš da je tvoja domovina najlepša, najbogatija rudama ili već kojim prirodnim bogatstvima, da nema nezaposlenih, a šta to behu glani... bilo je teško da poverujemo u takvo nešto.

Nismo razgovarali sa predstavnicima biroa za zapošljavanje, ali smo videli ljude na ulici koji prose. Dobar deo avenije koji kreće od velikog tržnog centra, čine prodavnice sa jeftinom robom, gde se sve može kupiti za dva ili tri evra. Kad pogledaš ljude na ulici, čini ti se da su svi baš obučeni u onoj u kojoj je sve za dva evra. Volela bih u toj lepoj zemlji žive ljudi bogati i srećni, ali ne izgleda tako. Da ne govorim o kompleksu koji je očigledan. A moram da priznam da mi je poznat (setimo se samo Domanovićevog ''Vođe'').

Tamnoputi mladić (izgleda baš onako kako mi u svojim predrasudama zamišljamo rumunskog mladića) nudio mi je na prodaju knjigu o njegovoj zemlji. Bila je prilično skupa. Kako bi me fascinirao, pokazivao  mi je prstom mesto gde jasno piše da je knjiga rađena u Italiji. I, ukoliko ne znam, i oni su romanski narod, kao Italijani. Odgovorila sam mu da bih je kupila da je štampana u Rumuniji, ovako me ne zanima. Otišao je zbunjen. A ja ostala bez knjige.

Detalj sa fontane u centru grada

Na jednom od trgova se okrećeš u krug. Pogledaš ka nekadašnjoj kraljevskoj palati, onda se malo okreneš i vidiš Univerzitetsku biblioteku. Zatim upada u vidokrug zgrada koja bi mogla biti simbol sadašnjeg stanja u Rumuniji. Prizemlje zgrade je starinsko i lepo. Ali nisu to sasvim srušili. Napravili su spoj starog i novog. Iz toga izrasta ultramoderni bezlični pravougaonik, rekla bih iz devedesetih godina prošlog veka, koji sam po sebi ne mora biti ružan, ali u ovom kontekstu predstavlja pravi nonsens.

Samo još malo pogled skreneš u desno i vidiš zgradu u kojoj je bio Čaušesku kad je ubijen. Na trgu ispred još jedan spomenik, uspomena na dane ubistava i pobede, treći koji smo sreli na tom putovanju. Spomenik izdaleka pomalo liči na krompir naboden na ražnjić, i to naboden kad je već dobro razmekšan te je njegova masa prilično nekompaktna. Ali valjda nisam neki stručnjak za spomenike i skulpture. Ili previše razmišljam o takozvanim kolateralnim štetama, smrtima nevinih čija imena ne znamo.  Da nas nisu bombardovali, ne bih ni znala šta ta reč znači.

Za kraj ostavljam ono što je ostavilo zaista snažan utisak  na mene. Reč je o Rumunskom ateneumu, sedištu Rumunske filharmonije. Sagrađen u je ono vreme kada su Bukureštom, po pozivu, krstarili francuski i italijanski arhitekte, koji su od Bukurešta napravili ''mali Pariz''.  Forma antičkog hrma u začelju, iznad ulaza, ima pet fantastičnih mozaika koji predstavljaju važne ljude rumunske istorije.

Ispred je bista, ne nekog vladara ili vojskovođe, već čuvenog pesnika romantičara Mihaja Emineskua. Moje čuđenje postaje veće po saznanju da postoji predlog za kanonizaciju ovog pesnika, koga definišu kao nacionalni, a kritičari kažu da posle njega ništa više nije bilo isto u njihovoj književnosti. Kao i što tvrde da ga do dana današnjeg niko nije prestigao.

Dok čekamo da i jedan pesnik bude proglašen za sveca, na Ateneum se i sa neba može gledati kao na pravu svetsku kuću kulture, jer se na obodu raskošne kupole  nalaze imena najvećih imena svetske  baštine, kao što su Vergilije, Dante, Molijer, Betoven, Šekspir, Servantes, Gete ...

Zgrada Rumunskog ateneuma sa spomenikom Mihaju Emineskuu

Krećemo kući, noseći šolje sa Drakulinim likom, vino sa Drakulinim imenom,  boje krvi. Zanimljiva vina imaju Rumuni. Ali o tome neki drugi put, kada postanem kompetentnija za ovu temu.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2419092
ETNA