Crni leptir

Vrednovanje: ONONONONON / 8
Loše Najbolje 
Autor Vedrana Trlek i Saša Stojanović
10. 09. 2012.

Crni leptirJedna posebna zemlja, u obliku poluotoka leži tamo gdje najbliže sjeveru Evrope već počinju njezini prvi južni krajevi. Surova i opora, puna tvrdoga kamenja u unutrašnjosti, ali sunčana i topla, zelena i ljupka na svojim zapadnim ivicama oko kojih šumi plavo more – to je Istra.
Istra je jedinstvena drevna zemlja, najveći poluotok na hrvatskom dijelu Jadranskog mora. Naziv potječe od ilirskog plemena Histri, koji su bili prvi poznati stanovnici što su živjeli na ovom dijelu sjevernog Jadrana prije rimskog osvajanja.

(Istra, turistička monografija, tekst dr.Franjo Radišić, Turistička naklada d.o.o. Zagreb

- Halo. Ja sam. Kako si? Gdje su djeca? Jesu zaspali? Poljubi ih od mene.

- Dobro je prošlo. Cijeli dan sastanci. Ajde, sutra smo gotovi, popodne sam već doma. Stvarno, super je sve prošlo, samo sam umorna.

- Vodili su nas na ručak. Neki lokalni specijaliteti. Fuži s tartufima. Jako fino, stvarno. Kakav afrodizijak? Hihihi. Zezaš me. Nisam to znala. Onda ideš i ti drugi put sa mnom. Da, znam. Za koju godinu, kad ih budemo mogli ostaviti same.

- Hotel je onako, iz osamdesetih. Jednu noć ću izdržati. Važno da je čisto. I dobro je da su imali mjesta za noćas.Ne znam; još uvijek si mislim je li bilo pametno ići na službeni put ovako, na dva dana. Trebala sam se nekako izvući. Zlato moje, znaš da brinem. 

- Što su jeli za večeru?

- Ma daj! Znaš da to ne voli. I šta si onda? E, sad se stvarno brinem. Bit će joj zlo noćas. Dobro, dobro, znam.

- Još uvijek možeš nazvati moju mamu da dođe ujutro. Bit će ti lakše. I za svaki slučaj, ako maloj bude loše. Nazvat ću je ja, ako hoćeš.

- Krasno je vrijeme. Dosta hladno, ali sunčano. Lijep je gradić.  Mogli bi doći jedan vikend s klincima. Ma znam, možda da uzmemo dan-dva slobodno.

- Jesi našao sve što sam im spremila za obući? Za danas i za sutra? Sve ispeglano, u njihovoj sobi. Provjeri im ruksake za vrtić. Dobro, dobro.

- Kako si mi ti?

- Moram ići, šef hoće još nešto oko ugovora. Pusa. Pa-pa. Poljubi djecu. I ako hoćeš... Dobro, dobro, čujem te! Ajde, bok-bok!

*     *     *     *     *

Alo, kume? Jesi li živ? Jebeš slomljenu nogu, daleko od glave. Ako dođeš sa gancnovim štakama, da mi daš jedan krug? Lepo ti pričam, koj ćeš kurac na skijanju, ti jok, ko jebe kuma... Alo, bre, to su Slovenci, to se sanka od rođenja, prvo u bob pa tek onda u dubak. A ti dve godine tamo ko gastarbajter, pa pravo na veleslalom. Što nisi probao s jodlovanjem, a, kume? Ili ono, kako beše? Šuma bli-sta, šuma pe-va, laku-ku-ku! Manje boli, a kume! I, nemoj pričaš nikom, ko boga te molim! Boli me kara za tebe, al će mene da jašu kako mi kum furundžija. Jebo te Garmišpartenkirhen!

Kenjam, kumodraže, nego šta! Od sreće, kume! Sad kad čuješ šta mi se desilo, znaćeš i zašto. Onu sobu, rezervisanu za tebe, jeste, sa pogledom na plimu i oseku, da, tu što smo otkazali zato što si hteo da sa četres rođendana u dupetu popravljaš prolazno vreme… Ko da postoji neprolazno, kume, majkina budalo! E, unutra se smestila sirena, sa okusoom moora, sa okusoom ljetaaa, vrata pored, i ne kenja ko ti, znao sam ja da će bog da pogleda nekad i ka meni, onako s visine, riba ko avion, guza ko hajdučka četa – mala ali odabrana, nogare taman za skidanje paučine s plafona, a tek dojke, boing-boing za beng-beng! Ono, službena varijanta, gistro, fascikle i laptopovi, missslim – ne ti topovi, kume, to je iz onog života, jesmo rekli da nikad više ne čaprimo o tome, jebo te rat da te jebe. Šef neka debela mrcina, spakovan u odelo nehoblovano još od golubarske zabave i s palačinkom ko da su ga spasili sa vešala špagetivestern metkom u zadnjem kadru, jedva se onako pijan dogegao do vrata i ubo ključ u bravu iz jubilarnog osmog puta. Ceo sprat nije spavao zbog njega, valjda su mu još od prve radne akcije dekretom zabranili da hrče i prdi pa ga pomilovali baš to veče, jebem ga u instrumente.

Meni oči ko kafanske sarme, pa ajde na pojilo, na još jedan čivas sa regala pred spavanje. Kad tamo onaj ejndžel, ne beli, polako, kume, slušaj šta pričam, idemo iz početka, anđeo crn ko đavo, iz top menadžmenta. Nije trocevac, i nije dvajes milimetara kalibar, opet ti, ne melji nego načulji uši, mic po mic, poče komunikacija, tranzicija, privatizacija, da li smetam, strateški partner, izbor, uvek pogrešan, u to ime živeli, topla ljudska reč, razumevanje, još jedna tura, ljubav za ceo svet i dvoje pride, ponovi isto, garson, a šta sa nama, i šta noćas, konobar, sipaj po dupli, i daj još malo hladnoće, štediš led ko da ga kradete, i ostavi flašu da te ne vraćamo, da zajedno gasimo ove vulkane, noćas, i sada, ovde... Ne znam gde pre da gledam, u onaj dekolte, veliki i dubok, s ovih listova sam već rosu pio, smem da se zakunem, ili u oči, kume, još plavlje i dublje, i taj bezdan sam već gledao, karu dajem da je istina... Aj em seeejling, kume, ožvalavio sam je čim su škljocnula vrata lifta što zlokobno tandrče i erotski trese, kros d siiiii, ne skidam ruku sa guzova što talasaju celim hodnikom, aj eeem sejliiing, rukama se opirala o dovratak dok sam gladno gutao ušne resice, tu bi vid juuu, iza uveta pa niz vrat, tu bi fri, sezam se otvara i padamo, tu bi or not tu bi, vrhom po vrhovima, jezikom po ramenima, zatim dole do provalije, friii, i južno, još južnije…

A tamo: sise koje ispuniše apartman od itisona do plafona. Nabrekle i čvrste. Još trojica ladno da ćapću na njima, srđanmrđanmlađan, gušim se u uskom haustoru između leve i desne, ooo, ispod kože mlaz krvi moje čezne, a nemam nameru da se spašavam. Udahnem tek pre nego što pomislim da ću da crknem. Lepa smrt, moj kume! Prvi metak smrljavim, ali ga nekako i odradim. Drugi – čist ćorak; bulšit a ne bulit. Počnem se čupam – to je zato što te mnogo želim i druge bajke, vidim ne prolazi, probam da recitujem, niente, nema mi gitare pa da kradem vreme, sudijaaa, sviraj kraj, alo, ćoravi, kazaljke! Tik-tak, tik-tak, čuka sa kukavicom! Ej, vreemeeee!!!

Ništa. Štoperica stala, kod table s natpisom kako je zabranjeno u životu ulaziti dvaput u istu vodu... Kod putokaza za ćorsokak i raskrsnice ka slepim ulicama... Pa se počnem vadim na jezičinu, kume. I Barton je voleo Liz, to smo davno apsolvirali! Koliko jezika znaš, toliko mužjaka vrediš! Kad dobro koristiš jezičak na vagi između dva gluteusa – pola sveta je tvoje, a, kaži, kume!

Usred onog mljackanja i srkanja, s nožicama na ramenima dok mesim nezalečenu upalu plućnih krila, bacim pogled na guzu i snimim mladež u obliku leptira. Fly, fly, my little butterfly! Isti kume ko onaj, keve mi, sećaš se da sam pred rat letovao ovde i da sam se zatelebao ko tetreb. Ma znaš, bre, hteo sam i Novu godinu ovde da čekamo zajedno, samo da nije počela ona jebada s vojnim vežbačima, usred zime kad im vreme nije, gore nego slet, tamo smo samo kisnuli, ovde smo izmrzli ko pičke. Ono, bre, kad se lapo vratilo sa artritisom, a druga polovina sa bronhitisom! Pričao sam ti, kume, sto posto, tamni opnokrilac, što živi jedan dan, noć ili još kraće, raširenih krila na snegbeloj guzi, pljunuti takav mi leprša pred nosem dok ne skidam jezik sa kliće. Znam da nije isti, jebi ga, nećeš valjda ti da mi govoriš, gipsani, spustim te niz karu, i ja našo kome da pričam, to se dešava, some, jednom u životu. Ili nijednom...

Je li, kako beše ono idu akordi za crnog leptira? Crniii leeeptiruuu, a-mol, leeetiii u nooć, d-mol, jutroooo sačekaaj, dalje se ne sećam, kako beše... Kaži bre, što si pička! Alo, kume! Alo, alo...

Lažni Dimitrije


uimeocaisinaiduhasvetogaamen

Sjedile smo u dnevnoj sobi, pred televizorom. Mama je nekoliko puta uzimala zrak i pogledavala me. Čekala sam da počne.

- Idem sutra kod svećenika.

- Idi, ako ti se ide.

Uzdahnula je teško.

- Molim te, ponašaj se kao odrasla osoba.

- Dobro. Slušam.

- Znaš da to želim otkako sam te rodila.

- Pa što nisi odmah? Zaboravila? Nisi stigla?

- Rekla sam ti već. Bila su takva vremena. Sedamdesetprva. Hapsili su.

- Nisu sve krštene pohapsili. Koliko ja znam.

- I tvojoj baki je to bila najveća želja.

- Baki Radi? Čisto sumnjam.

Baka Rada je mlada otišla u partizane. S partijom se razišla, ali nikada nije propustila priliku da nekome kaže u lice što ga ide. Mama je za nju bila cmizdrava šmizla koja je nepovratno upropastila mog oca.

- Govorim o svojoj pokojnoj mami. U grob je otišla nesretna.

- I? Što sad? Sad ćemo početi moliti? Noćas u ponoć postajemo vjernici. Aleluja! Okitit ćemo se krunicama i svaku nedjelju na Bistricu?

Gotovo da se i ona nasmijala.

- Ne rugaj se! To su ozbiljne stvari! Ako ti nemaš vjere, ne moraš se rugati.

- Nemam. Nemaš ni ti. Šta sad?

- Ne izazivaj me. Uostalom, to su lijepi običaji. Jednog dana, kad se budeš udavala, htjet ćeš  da to bude u crkvi, a ne u nekom prašnjavom uredu.

Nisam o tome razmišljala.

- Teta Nada je pristala da ti bude kuma.

- Ma nemoj. I kupit će mi zlatni lančić. Divno.

Oči su joj se punile suzama. Bilo mi je žao.

- Mama, smijat će mi se ljudi. Nikad nismo išli u crkvu. Zašto si sad s tim navalila?

- Slušaj me. Znam što govorim.

- Punoljetna sam.

Na to je izgubila strpljenje.

- Jesi! Punoljetna, punoljetna... Ali živiš pod mojim krovom i jedeš što ja stavim na stol. Ja i tvoj otac. Ja sam sa dvadeset godina imala i muža i posao. I tebe. A ti si samo punoljetna!

- Kad smo kod muža, nisam ni ja daleko.

To nije bila istina, ali je dobro zvučalo..

- Šta?! Slušaj me! – s tim je gotovo! Možda je on dobar dečko, ali sad su druga vremena. Ne znaš što se može dogoditi. A samo tebe imam. Dok te ja hranim, neću da čujem!!! Nikakva pisma, telefoni, ništa. Ništa! Jesi me čula?!

Derala se na mene. I ja sam se uzrujala. Umjesto riječi krenule su suze.

- Ma čekaj malo. Nisam tako mislila. Ti znaš da ja ne mrzim nikoga, to znaš. Meni su svi isti, znaš  i sama. Kod nas se u kući nikad nije na to gledalo. Važno je kakav je tko čovjek, nek je crn, žut, meni je svejedno. Ali sad, jel' ti vidiš šta se dešava? I ovi tu, u gradu, nemoj misliti da nisu svi isti. U lice sve lijepo, a iza leđa, nikad ne znaš šta spremaju. Svega ima. I diverzija po tvornicama, svega. Kažem, ja stvarno ne mrzim nikoga, ali ovo je prešlo svaku mjeru. Ne mogu ih više smisliti.

Ni sama nije u to vjerovala.

- Mama, molim te. Ti znaš...

- Šta znam? Šta? Sve su imali. Vojsku, miliciju, direktorske fotelje. I još im je malo. Ugroženi?! Ma nemoj. A sve u tuđoj kući. E, pa nećemo tako!!! Vidjet će oni!!!

S njom se više nije moglo raspravljati.


256. U čemu je bitan obred krštenja

Bitan je obred ovog sakramenta uranjanje krštenika u vodu ili izlijevanje vode na njegovu glavu, uz zazivanje imena Oca i Sina i Duha Svetoga.

257. Tko može primiti krštenje?

Krštenje može primiti svaka još nekrštena osoba.

259. Što se traži od krštenika?

Od svakoga se krštenika traži ispovijest vjere, izražena osobno, ako se radi o odraslome,odnosno, izražena od roditelja i Crkve, u slučaju djece. Kum i kuma, kao i cijela crkvena zajednica, također imaju dio odgovornosti u pripravi na krštenje (katekumenat), kao i za razvoj vjere i krsne milosti.

(Katekizam Katoličke Crkve Kompendij, Hrvatska biskupska konferencija)

Cry-baby

Burazeru!

Zaboravio sam pesmu jednu ja – dok ti pišem odzvanja mi u ušima taj šljus i fljus utopljene duše preteći da se razlije preko ivica čabra – jednu pesmu što sam svu noć slušao…

Nisam mogao da nađem tako veliku razglednicu na koju bi stalo sve što hoću da ti kažem, a da s druge strane blešti Umag. Zato ćeš dobiti pismo. Hartiju. Tebi papir, meni sranje. Tako smo se i dogovorili kada sam te liferovao preko grane. Dobro veče, kuda, i što, i šta imate u kolima, ništa sem sudbine, komada jedan, kolega, jel treba dozvola, jeeeste, i ja im to kažem, ne veruju, plus potvrda, niste dobro zagledali, u pasošu je nemački ausvajs, to mi je sestra, liči na Klaru Šuman, a ovo je broj rešenja – ajne hundert, pa što ne kažeš, doobra ses-tra, srećan put, diži rampu! Noć pred deljenje pozivnica za banket na koji otadžbina zove. U puzavoj koloni švercera i pobegulja, na ničijoj zemlji, do sledećeg čina sličnog mizanscena... Sire, glumci su stigli! Zošto si taka neobričen, sakaš da te vrakam na bričenje, imam ja i lepšu sliku, unutra, malo sam plav i kovrdžav, a be, dvajca sme, turi ušte edno, evo, a, liči, liči, tokmu taka, sestra li ti e, ne, tetka, vidiš šo sega si ubavo obričen, dizaj go, sreken pat! Igrokaz sa pevanjem i pucanjem! ,,A da malo država da život za mene, za promenu? Da propustim i ja neki bal vampira, ako može? Fair enough?“ – nikad lepše nisi recitovao za svoju dušu... Dosta je. Naklon, pa tutanj! I ne okreći se, sine...

Nisam mogao više da bežim od pozivara. Spavao sam na vrhu zgrade, u dnu magacina, u levim gajbama i vikendicama – prva čuka desno od vukojebine gde Bog izvodi korner, kod bivših riba i njihovih budućih muževa, između pogleda čuđenja i ćutanja, ljutnje, na dušecima osude i madracima sažaljenja; svuda, samo ne kod kuće. A sanjao sam uvek isto: nekoliko drugarica sa Džegerovom jezičinom nalepljenom na gitari, pijani mamlaz kome su držali čelo dok je žednom stenju vraćao overdouz malvazije i terana, i osmeh only for me... Dovoljno da otmem tamburu onom finom i neopreznom junoši koga su krivo optužili da ume da svira. Znam, znam, nisam ništa bolji – reći ćeš i istina je, ali znaš i da smo taj šou-program uvežbavali od Istre do Dubrovnika.

Na posao sam odlazio s ravnodušnošću koja ne pristaje beguncu; noću preplašen od iole zvučnijeg bata tuđih koraka, danju sam ličio na jedno od teladi istovarenih iz smrdljivih kamiona. Klanica, meso, veterinarski pregled, visim na metar od mokrih pločica sa nožekanjom u jednoj i kukom u drugoj ruci i pregledam svinjetinu, lovac na lukave ehinokokuse i cisticerkuse i tragač za podmuklom trihinelom: šljaka za debila a ne za doktora. Imam tri minuta za jednu polutku, radim, i počinjem budan da sanjam. Zamišljam da čvrsto vatam povisilice i sedmice, već me prsti cepaju od metalnih žica, jebeš jagodice, sekutićima bih svirao da je tražila, ostajemo samo ona i ja, potrošio sam ceo sluzavi repertoar i ne znam šta da... A onda vidim kako se spušta jedna bretela brushaltera, druga je sledi za sekund dug kao večnost, gaćice koje se na trenutak zakače oko članaka a potom skliznu niz nožne prste crvenih vrhova. Preda mnom stoje najlepše grudi na svetu, ruke što blago hvataju druge ruke i vode me u kao ulje mirno more. Moreee, moreeee...

More, bre, polazi s nama! Tako su me odveli s posla, dva vojna pandura, i ugurali u maricu; zatim pravo u kasarnu. Dok sam se probudio, već sam imao čizme i uprtače, pušku i dva okvira. Stajao sam u pijanom stroju, ispred kamiona iz čijih se auspuha izvijao beli dim… Iz jedne klanice u drugu, moj burazeru.

Ne idem tamo, to nije moj rat – rekoh ponovo dok su mi stezali demode brazletne oko zglobova i gurali u vojni mardelj, čekaj me – viknuh joj iz tamne vode dok sam na mesečini gledao crnog leptira na njenom slatkom dupencetu, neću – rekoh i pukovniku koji me saslušavao treći put te noći –razumeš li ti srpski, ne-ću, marš, džukelo – reče pre nego što mi je pripalio šamarčinu što me izvrnula sa stolice i pocepala usnu, ništa to nije, milovaću ga preostalom, celom, ti ćeš… meni… hoću da ga poljubim u krila, ne spominji… to sveto ime… izdajniče – dahtao je dok je dušmanski šutirao u bubrege, levo pa desno, i u cvet na koji će da sleti, na krv-crvene latice, samo...

Verovao ili ne, zaboravio sam reči.

Tvoj burazer

Krdo "junačina"

Da se sad pojavim kod svojih, da banem nenajavljena, prvo bih čula tatine korake. Vuče noge u smiješnim filcanim papučama i barem jednom će zastati na putu do ulaznih vrata. Kasno je i mama je već razvukla trosjed u dnevnoj sobi i legla pod poplun. Napola spava uz uključen televizor i čeka da tata riješi svoje križaljke i pročita ostatak novina od jutros i zamisli se nad svime i da se umori od te zamišljenosti pa da dođe i legne pored nje i promijeni program. Onda će se trgnuti iz prvog sna pa mu sasvim tiho prigovarati dok ponovo ne zaspe. Ako se tata odupre i pobuni i kaže joj da nije u pravu ona će se uvrijediti, možda zasuziti, sasvim sigurno podići glas i ponovo mu, sad već ozbiljno ljuta, prigovoriti da je ne poštuje i ne sluša i da je tretira kao sluškinju otkad su se uzeli i da će je u grob otjerati, a poslije će mu biti žao.

Da sad dođem, tata bi me uveo u kuhinju gdje on sjedi sa svojim novinama i svojim križaljkama i gemištom od domaćeg vina što ga pravi njegov brat, negdje na brdu, u okolici Jaske.

Tati bi se nasmiješio brk i one njegove sasvim plave oči pa bi počeo nešto tražiti po kuhinji; možda čašu da natoči i meni tog bogovskog vina ili štrudlu od jučer ili već nešto čime će me ponuditi. Na kraju bi se smeo i uzdahnuo "Eh, starost, tako ti je to." Onda bi me pitao kako sam i kako su njegovi unuci i kako je općenito svijet tamo vani kamo on više gotovo i ne zalazi. 

Tata me dočekao i one večeri prije osamnaest godina kad sam se vratila iz Neninog stana, sva ustreptala i ponesena svojom velikom, jedinom ljubavi. Vrata su se otvorila prije nego sam izvadila ključ, kao da on već odavna stoji u polumraku hodnika. Brk mu se zaboravio nasmijati pa sam zastala da nešto kažem, da objasnim kako je Nena otišla i ostavila mi ključ da joj zalijevam cvijeće i povremeno palim svjetla, tako da izgleda kao da netko i dalje tamo živi.

- Mami je pozlilo – preduhitrio me. – Nije dala da je vozim na hitnu dok ti ne dođeš.

- Idemo sad, samo brzo! – uzmuvao se, a ja sam već jurila i grabila njene stvari, pridizala je i vukla i molila da krenemo.

Sljedećih smo nekoliko dana proveli po bolnicama i apotekama i taksijima, u čekaonicama i liječničkim ordinacijama gdje su nam objašnjavali da nije ništa ozbiljno da se treba čuvati napora i uzrujavanja, redovito uzimati sve lijekove u propisanim dozama i da moramo s mamom biti pažljivi. Poslije tih prvih dana počele su uzbune i mi smo se svaki put spuštali u podrum, u sklonište i mama je tražila da budem uz nju cijelo vrijeme tako da nisam mogla otići do Nene i biljke su gotovo sve povenule. Ne znam koliko dana je čekao da ispunim obećanje i dođem pa da otputujemo nekamo daleko. Više ga nikada nisam vidjela. Samo se nadam da je s njim bilo sve u redu, da nije imao problema, da se vratio kući i da me ne mrzi.

*     *     *     *     *

Švester,

Šta radi Balkanac kad provali internet? Piše poruku sestri u London, nego šta! Ne zato što si me se mnogo uželela, već da ti priznam koliko si bila u pravu! Big & deep shit, my dear sister!

Ne znam od čega me više hvata muka. Od sećanja na putnike koji su se te noći kao ovčice gurali da uđu u šklopociju za Ljubljanu, od koračnica i marševa sa radija… Je li, jel znaš da i Lili Marlen i Crni leptir počinju rečima o uličnim fenjerima, ono, poonooćna sveetiljkaa i unterrr laterrrne? Bljuje mi se od torbi nabacanih između sedišta, i kesa i cegera naređanih do nadutog tapacirunga na plafonu, od pijanog suvozača-poreznaplaćivača ispalog kroz pokvarena vrata na prvoj većoj krivini… I od ludog šofera, koji je vojnu muziku zamenio nekim moronom što je prvo suzama lepio tapete a posle terao vernu ljubu da cmizdri zato što je ostao na Rači, dok smo čekali ispred mađarske bolnice da čika-kondukteru stave gips. Ne, nije to sve. U nekoj selendri gde su čobani naprasno postali eksperti za naftu i derivate, valjda Baja, ime mu do jaja, morali smo da se đuture pretovarimo u bus sa lajbah tablicama. Avaj, samo je to bilo slovenačko: autobus je već bio polupun, ili poluprazan – pitanje je sad, pa sam malo i stajao držeći se za ono što je trebalo da bude ventilacija a oko čega nismo uspeli da postignemo konsenzus – po večnom pitanju manjeg zla – sve do kraja putovanja: promaja ili smrad. Onda su me mrko pogledavali i hunski i carinici iz dežele i prevrtali mi sošku; imao sam sreće pa sam u Hrvatsku ušao bez mnogo pitanja, zahvaljujući nekoj lopini koga traži ceo svet i još pola svemira pride. Valjda su odradili normu, pa nisu ni gledali sitnu boraniju...

Ko se vraća s nama večeras – prodra se brkati šofer –  nek spremi još dvajes kerma za đarma carinike! Noćas je drčna smena, nećemo proći samo sa viskijem i cigaretama, samo marke, suvarak! Potom uze vodu i sunđer da obriše šoferšajbnu, na koju su se uporno zaletale sumasišavše muve i neki ludohrabri leptirovi...

Lako sam je našao, sestro! Prepoznao sam je po smajlu iz epepea, još  sa kraja kao nada duge ulice. Odvela me pravo kući; keva joj je bila ljubazna, ali malo hladna, šetali smo, zatim me dovela u prazan stan pun fikusa i bendžamina, kod njene drugarice dovoljno mudre da između lepogjove i noćidana izabere Dojčiju. Tu spavaš – rekla je strogo – pre nego što sam počeo da je ljubim po grudima – tu, tuuu...

Da odemo negde zajedno – ponovila je moje pitanje dok smo jeli picu donetu na gajbu – muka ti je od ovoga? Negde, zajedno, idemo – vrtelo mi se po glavi kad je izašla, s namerom da me sutra probudi lepršanjem krilatim crnim mladežom. Gde da idemo, i kako – vrištao sam po sobi kad je otišla, tek tada svestan da joj nudim muku, i bol, i ništa – gde da te vodim ovakav? Nikakav.

Nije bilo rupe na dnu. Nisam našao saksiju pred vratima, bile su sve unutra i bile su sigurne – u mraku gde ludilo ne zalazi samo zato što tamo već caruje – pa sam ključ od stana ostavio ispod otirača, ko i sav nenormalan svet. Lutao sam do polaska autobusa, onako izgubljen po Zagrebu, bez petlje da pitam za kolodvor. Najzad sam ugledao buljuk jadnika oko one krntije što nas vraća nazad, brku što pakuje skivi i alkosa sa šoljicom od jogurta kako skuplja pet maraka po glavi za prvi harač, pola deli sa kolegom na pola, pola stavlja na dlan smrknutog carinika, prepolovljena polovina neke polovne polovine je od mene i preostala, i buljio sam u neke nove face, nesrećne, švester, i tužne, i masna sedišta… I prljavu šoferšajbnu od...

Krila leptirova koje sam na brzinu nacrtao na salveti, umesto oproštajnog pisma.

zagreb

Plutam, dopola uronjena u polusan. Opustim li se, glava mi utone u snomoricu i počinjem krkljati. Uplašim se, trznem i izronim u budno, bolnosivo jutro. Naizmjence se trzam i tonem namreškanom površinom hotelskog kreveta.

Konačno prekidam igru, budim se, protežem, okrećem na bok i zirkam mobitel. Još pola sata. 

Krivica nikuda ne odlazi i nikada ne prestaje. Izguram je, zatvorim vrata, a ona čuči uz uzglavlje i čeka.

Od onog jutra u Umagu, u apartmanu nedaleko odavde, pa sve do danas, gotovo dvadeset godina kasnije, u danu u kojem znam sve što će mi se desiti.

U to sam se davno jutro ušuljala sva ustreptala i smućena, a pola sata kasnije već sam bila načeta pitanjima. Što ako je već otputovao? Što ako svi znaju? Što ako me više i ne pogleda? Što ako, što, što?

A tek onaj put u Zagrebu. Obećala sam da ćemo pobjeći zajedno, a pobjegla sam od njega. Sakrila sam se iza mamine bolesti i ostavila ga histeriji zračnih uzbuna, na milost i nemilost revnim građanima koji su iza svakog lonca sa cvijećem vidjeli snajper. Godinama sam poslije s mukom prolazila pored Neninih vrata. Do jučer nisam znala što je s njim.

Za desetak minuta idiotska piska mobitela izvući će me iz kreveta. Učas ću se spakirati i projuriti pored recepcije. Nećemo se sresti. Dok uz jutarnju uredsku kavu budemo počinjali sastanak ja ću vrtjeti slike od sinoć. Njegove tople, velike ruke. Vlažne, vrele poljupce koji su čekali sve ove godine.

Prolazit ćemo po tko zna koji put poslovni plan, a meni će bradavice bridjeti, velike i napete, nepravedno zarobljene čvrstom čipkom grudnjaka. Pritisak među bedrima ritmično će se pojačavati. Tijelo pamti, nezavisno od naše volje.

U pola sastanka tutnjava u glavi nadjačat će dnevni red pa ću se ispričati i otići popiti još jedan aspirin. Kad oko podneva krenemo kući još uvijek ću osjećati draškavu toplinu od prošle noći. Tek negdje poslije tunela Učka stići će me krivica. Kroz izmaglicu pijanstva probit će se sinoćnji hihot i konobarov pogled na mom dupetu. 
Tada ću predložiti šefu da stanemo na sljedećoj benzinskoj, da se malo priberem

*     *     *     *     *

Dragi moji,

Hteo sam da vam ovo lično prošapućem na uvo, tako tiho da naprasno ogluvite, ali me hvata neizdrž: popušite mi kurac svi do jednoga! Da niko od vas ne može da se priseti reči jedne usrane pesme? Ili su u pitanju banalni zdravstveni razlozi: baš vas zabole kara za mene? Znam. Znam, istina je uvek negde na sredini. Ali na sredini čega? Ili – koga?

Snašao sam se ja i bez vas, čisto da znate, nataknem vas na karu, onako kolektivno! I kuma, i brata, i sestru, sve vas što ste – namerno ili slučajno, isto mu dođe – zaboravili pesmu koju su svi znali. Pa nisam reko „bratstvo i jedinstvo“, pa da ćutite ko mutavi! Nakenjam vam se na te dve vijuge i tri kilobajta bruto u tintarama...

Glava! Caput! Rashod per capita! Nisam mogao oko da zatvorim do jutra, iako je iz moje sobe izašla sva užurbana: cigareta do pola i karmin na celom filteru, tuširanje u tišini i šuškavo oblačenje na brzinu, tiho zatvaranje vrata da ne cvile i cipele u rukama da se ne čuju štikle po onom socrealističkom itisonu boje štroke. Sad je čuješ, sad je ne vidiš. Praznina hodnika se lagano uvlačila u predsoblje čudnog mirisa što još uvek nije potpisalo ugovor o miru sa sobaricama, u orman otpalog furnira kome šarke škripe zbog stolarove neuzvraćene ljubavi. Kroz zavese – mutne od dima pikavaca strogo kontrolisanog porekla, zakopanog u okrnjenu pepeljaru – kusur havarisane čarolije zveckao je glasno i jasno, rasipajući se na balkon odronjene ograde... Abrakadabra!

Zato sam, sav nikakav, sišao na kafu. Bila je već u holu, čekajući  šefa ko Godoa. Poziv za vas – doviknuo joj je recepcioner držeći slušalicu, da – čuo sam je dok se prihvatala aparata – nema problema, vjerujem da vam nije dobro, pomaknut ću sastanak za dva sata, samo se vi odmorite. Svinja pijana – šištala je vraćajući se po šoljicu kafe.

Prineo sam svoju stolicu za njen sto. I ćutao. Da, oči – rekoh i uzeh je za ruku. Nešto ti dugujem – prošaputah izvodeći je iz hotelskog lobija – nešto važno… Hodala je kao pre dvadeset godina: pored oronulog kaštela i ponosnih kula iz vremena bivšijih od nas dvoje, kroz uske umaške ulice po kojima jutarnje svetlo u svoj večni tefter zavodi i štiklira sve ljubavnike s ovog sveta, pa do crkve svete Marije od koje nismo tražili ništa sveto, čak ni oprost, baš ništa, zatim do naše obale do koje nismo znali put i do one iste plaže, one iste, siguran sam, jer srećne obale liče jedna na drugu…

– Ponoćna svetiljka – pokušah da iz grla izbacim nešto što je trebalo da liči na početak.

– Nemoj – prekinu me odsečno.

– ...baca sveetloost u nooć – nastavih kao da je nisam čuo.

– ...nemoj, nemoj, nemoj! – već se gušila u ponavljanju suznog spoja samoisuglasnika, spuštajući dlanove, prste, nokte niz moje lice, dok je glas izdavao više nego što bismo zajedno ikada uspeli ikoga da izdamo.

Prestani, zar ne vidiš da ništa više nema smisla, dook crniii leeptirii letee pravoo na njuuu, sve se promijenilo, ti, ja, aliii, svijet se izmijenio, nee znaajuu, to nismo više mi, daa tuu jee kraaj, pogledaj se, pogledaj me, ne ličimo više na sebe, daa ih uubijaaa, to nismo više mi, bježi od mene, odlazi, njenee svetlostiii, ne želim više da te vidim, nikada, ni-ka-da!

Sjaj – rekoh pre nego što sam vrhom jezika pokupio celo more iz jednog oka.

Black baterfly

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2455707
ETNA