Početna stranica arrow Top 20 arrow Ars erotica et ars pornographyca

Ars erotica et ars pornographyca

Vrednovanje: ONONONONON / 13
Loše Najbolje 
Autor Danijela Vlahović
31. 08. 2012.


Danijela VlahovićDanijela Vlahović (1975, Leskovac). Diplomirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Prištini. Izlagala je na nekolikogrupnih izložbi: ''Znak pravih vrednosti'' ( 2000,Novi Sad), Međunarodna tematska izložba- Niški crtež (2001, Niš), Majski salon (2000, Leskovac), Art salon (2007, Leskovac) Majski likovni salon (2009, Leskovac). Samostalno je izlagala u Narodnoj biblioteci ''Radoje Domanović'' na temu Erotski crtež (2005, Leskovac). Radi kao nastavnik likovne kulture. Piše priče. Objavila je nekoliko tekstova u časopisu Think Tank

Daleko od očiju civilizacije i od društveno prihvatljivih vrednosti, 1897. godine na Tahitiju nastaje delo Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? samoukog Pola Gogena, unuka revolucionarke Flore Tristan (poznanice Karla Marksa i osnivačice savremenog feminizma), moreplovca i propalog brokera, brakolomnika, koji će svoje utočište i sopstvenu viziju potražiti na kraju sveta, u polinezijskoj kulturi, gde će i umreti u samoći i u strašnim bolovima, u dugovima do guše i zavistan od morfijuma. I eto nam još jednog počasnog nosioca sifilisa u plejadi bludnih. Civilizovani primitivac, nosilac romantičnog mita čija slika nastaje u „tajanstvenoj osnovi duše“, opsednut je telesnošću. Civilizacija po njemu više ne poseduje instinkte i smisao za jednostavnost; tražeći mističnu tajnu i neiskvarenu lepotu pobeći će u primitivni svet početka, čije će slike biti nabijene silovitom energijom erotike ne skliznuvši u vulgarno, jer „dovoljna je sitnica pa da sve ispadne vulgarno“. Primećuje da su Tahićanke bludnije od muškaraca jer su u celini putenije, što će i preneti na svoja platna kada slika akt maloletne ljubavnice Tehure. Tražeći odgovore Gogen je napisao: „Naslućivati je nešto moćnije nego sva misterija. Naslućivati sreću, nije li to pre-ukus nirvane?“ Kada bi današnji umetnički milje samo krenuo od Gogenovog naslova i smaknuo okove cenzure, zvanična istorija umetnosti ne bi toliko bila opsednuta religijskim temama i politički-polno-socijalno korektnim, već bi podjednako obimno parče kolača zagrizli i Eros, Tanatos, pornografija, bogati doprinos gej kulture (pogotovo u savremenijoj istoriji). Tanatos se nekako provlači. Gej populacija osmišljeno i uporno radi na sopstvenoj promociji, ali je i dalje na margini. Erotika se stidljivo naslućuje, dok se najviše njome kiti psihoanaliza. Pornografija se bezočno ignoriše. Herbert Markuze kaže: „Umetnost odražava neslobodu pojedinaca u neslobodnom društvu. Da su ljudi slobodni, umetnost ne bi bila oblik i izraz njihove slobode.“ Možda baš zato erotika i pornografija od kada postoji vizuelna ekspresija igraju ne tako nevažnu ulogu u umetnosti? Ali se zato uporno prećutkuju i guraju u specijalizovane muzeje. Kontroverzni, opskurni, perverzni biografski podaci umetnika preskaču se iako je svaki aspekt umetnikove ličnosti važan za čitanje sveobuhvatnog dela jednog stvaraoca.

Sami počeci erotsko-pornografske ljudske povesti obavijeni su velom nedorečenosti, nepotpunosti, nedovršenosti. I kontradiktornosti. Zvanični stav istorije umetnosti jeste da su predmeti koje pravimo u praistoriji ritualnog i magijskog karaktera. U paleolitu ljudi su organizovani u horde, plemena koja žive u pećinama. Sakupljači su i lovci. Žene koriste dildoe. Cveta pećinsko slikarstvo, bujne figurice Venera; slikanje, crtanje, klesanje znakova: faličkih i vulvarnih. „Ti iščezli narodi behu opsednuti svojim polnim organima“ (Doktorov). Tek u savremenoj umetnosti ovi simboli će biti izloženi na zidove muzeja, baš kao nekada u pećinama (Gistav Kurbe, Poreklo sveta, 1866). Kakav su smisao imali takvi znakovi za paleolitske umetnike, danas može samo da se nasluti. Prelaskom na zemljoradnju javljaju se prva naselja i sa tom promenom menjaju se i društvene uloge unutar zajednice; naši preci – koji pre toga slobodno razmenjuju partnere – preobražavaju se u monogamiste. Direktan put ka civilizaciji i njenim himerama!

Orgy

Današnje poimanje sveta drugačije je od antičkog; njihov svet je svet božanstva, dok smo mi u velikoj zavadi sa Bogom. Savršenstvo antičkog duha i estetike leži u jedinstvu erotskog i kosmičkog. A i sama kosmogonija bogata je seksom. Zevs je otac bogova i ljudi. Ljubavnik. Manipulator, koji se u potrazi za snošajem ne libi da se posluži prevarom: obljubiće Heru, Temidu, Letu, Semelu, Elektru, Maju, Demetru, Mnemosinu, Eurinomu. Afrodita na svojoj lepoj guzi dostojanstveno nosi titulu boginje ljubavi, i to sa Hefestom, Arejem, Hermesom, Leukom, smrtnicima Adonisom, Anhisom, Faetonom, Butom. Orfej silazi u mračni Had da izbavi svoju Euridiku, ali voljena je morala da se vrati u podzemni svet. I tako je duša ostala u mraku da se bori, i trebalo ju je oplemeniti, duhom ili seksom. Apolon je voleo Hijakinta, Kiparisa, Dafnu, Driopu, Kasandru... Telesnost je bila put ka besmrtnosti, sa strasnim erotskim nabojem. I same olimpijske igre, „dramatična erotska predstava“, slavile su borbu golih tela u kojoj je najviše uživala aristokratija. U gimnazionima stari učitelji su se udvarali mladićima koji su ih zavodili lepotom svog tela, dokazujući istima da je jedina razlika između pedagoga i pedofila u tome što pedofil zaista voli decu. Pokret je još jedan gest savršenstva antičkih stvaralaca, jer tek sa magičnom dinamikom i mekoćom kretanja mogla je biti stvorena mistična vitalnost Erosa. Počevši od lepih (uvek nagih) skulptura kurosa, „grčki mladić je jedan od najveličanstvenijih seksualnih likova Zapada“ (Kamil Palja). U isto vreme on je i muževan i ženstven. Androgin. Bezimen. Golobrad. I ima lepo oblikovanu zadnjicu. Oslobađajući se egipatske krutosti, statičnosti, kuros iz Aristodikove grobnice važna je karika u preobražaju stila. Glava mu je lako nagnuta, javlja se contraposso, kosa zamenjuje glamuroznu periku. Zatim, Kritski mladić (oko 480. g. p.n.e.), koji gleda na stranu i svu težinu prebacuje na jednu nogu, a njegovo lepo oblikovano telo odiše senzualnošću. Sa sazrevanjem telesnog i božanskog u klasičnom periodu nastaju dela velikih skulptora koji produbljuju i nastavljaju tradiciju i erotičnu pobedu uma nad materijom: Mironov Diskobolos (450. g. p.n.e.), Polikletov Dorifor, Lisipov Apoksiomen (330. g. p.n.e.), Praksitelov Hermes s malim Dionisom (340. g. p.n.e.)... Jer: „...nema života bez besmrtnosti. Jedinstveni i prolazni život je otvaranje beskrajnog, večnog i neprolaznog bivstva: telo je objava božanstva“ (Bela Hamvaš). Erotski odnosi su zasnovani na produhovljenoj seksualnosti, jer je ljubav „ništa drugo do prirodna sklonost“, po Plutarhu. Antička umetnost tumači i travestiju; i sam Dionis nosi žensku odeću i ima mrežicu za kosu, dok je o njegovim praznicima svečano nošen falus. Ispred hrama u Delosu nalaze se dva stuba – svaki sa po jedne strane – koji nose veliki, kameni falus posvećen Dionisu. Antički čovek inkorporirao je homoseksualnost u edukativni sistem. Pederastija je bila način da se mladići uvedu u punoletnost i omogući im se punopravno političko učestvovanje u funkcionisanju polisa. „Seks i istina povezivali su se u obliku pedagogije, prenošenjem, s tela na telo, dragocenog znanja; seks je služio kao sredstvo za inicijaciju u znanje“ (Mišel Fuko). Scene seksa često su oslikavane na vazama: homoseksualni odnosi, scene pederastije, sodomije, satir koji se raduje snošaju i sa živima i sa mrtvima itd. Godine 1999. Britanski nacionalni muzej otkupio je skyphos za 1,8 miliona funti. Čuven je srebrni pehar iz kolekcije Edvarda Perija Vorena - s jedne strane zreliji muškarac ima analni seks sa mladićem, dok na drugoj strani reljefa mlađi muškarac vodi ljubav sa dečakom u surovo eksplicitnoj pozi. Isti muzej je odbio skyphos 1950. godine, smatrajući ga neprihvatljivim.

Ekonomični i praktični um Rimljana odstranio je erotiku i tajanstvenost sa grčkih skulptura i preobukao ih u ljubazne i trezvene diplomate, zakopčane skoro do grla. Dekadencija je ovog puta obukla togu. Prostitucija je u antičkom Rimu bila legalizovana i oporezovana. Palate bogatih građana i aristokratije, u kojima su se često priređivale orgije, oslikavane su raznovrsnim erotskim scenama. Za Julija Cezara se pričalo da je biseksualac. Kaligula je voleo da nosi žensku odeću. Neron je kastrirao mladića Spora, jer je ličio na njegovu preminulu ženu Popeje Sabine, obukao ga u ženske haljine i zvanično se venčao s njim. Sodomiju su upražnjavali: Tiberije, Neron, Galba, Oto, Trajan, Elagabal. Avgusta 79. g. p.n.e. probudio se na trenutak zaspali Vezuv i progutao na hiljade ljudi u Pompeji, Herkulaneumu i Stabiji. Otkriće ovih gradova i prisutnost eksplicitnih seksualnih predstava u antičkoj umetnosti šokirao je kulturni milje Evrope i, kao zemljotres, prodrmao i promenio dotadašnji pogled na rimsku kulturu. Naime, Pompeja je bila živ grad koji je s vremenom izrastao u luksuzno i bogato mesto, sa amfiteatrom – nakon Koloseuma najvećim u rimskom carstvu – pozorištem, kupatilima, letnjikovcima, hramovima, vodoskocima. Posle tog letnjeg dana grad vekovima ostaje zarobljen u čeljustima petnaest metara debelih naslaga pepela i kamenja. U osamnaestom veku interesovanje za prošlost se budi „usled snažne potrebe za obnovom“ i u „Rimu se na ruševinama jedne ugašene civilizacije stvara novi stil“. Vrše se nova iskopavanja u Herkulaneumu, koji je otkriven 1719. godine, i deset godina kasnije u Pompeji (položaj grada je utvrđen još u XVI veku). U otkrivenim iskopinama razgolićeni Rimljani pokazuju se kao izuzetno liberalni građani koji su iza sebe ostavili bogato zaveštanje erotske umetnosti. Postoje spekulacije da je Fontana otkrio neke od erotskih fresaka, ali ih je sakrio od javnosti. Godine 1918. kralj Frančesko I posetio je izložbu o Pompeji u Nacionalnom muzeju u Napulju sa svojom ćerkom i ženom. Postiđen, odlučuje da se eksponati premeste u skriveno odeljenje, pristupačno samo „ljudima zrelih godina i nesumnjivog morala“. Inkriminisano odeljenje muzeja nekoliko puta je zatvarano, pa ponovo otvarano, dok naposletku nije zatvoreno i tako ostalo skoro sto godina. Publici konačno postaje dostupan od 2000. godine. Maloletnici mogu da uđu samo uz pratnju ili sa pismenim odobrenjem.

pompeja

Pompeja još krije svoje tajne; tako se jednog dana nakon kiše pojavila freska Prijapa (boga plodnosti) sa ogromnim penisom. Restaurirano je i zdanje lupanarijuma – naziv potiče od latinske reči lupa što znači prostitutka – kuće na dva sprata, ukrašene eksplicitno seksualnim freskama. Među nađenim figuricama je i Bahus koji „naskače“ na kozu. Po priloženom, Rimljanima je izgleda toga često spadala, što samo ide u prilog njihovoj praktičnosti i teatralnosti.

Sa dolaskom hrišćanstva svet je između nogu navukao gvozdeni pojas nevinosti. Seks je demonizovan. Više se nije smelo uživati u njemu i postojala su mnoga pravila, ograničenja, zabrane. Crkva, koja je propovedala čednost, bila je moralno licemerna i mnoge rimske pape i kardinali imali su ljubavnice. Pronalaskom štampanja metalnim pomičnim slovima 1440. godine nije se samo pokrenulo masovno štampanje Biblije, već su i erotske i pornografske grafike postale mnogo dostupnije bogatim uživaocima. Renesansna umetnost budi uspavanu pagansku zver, taštinu i sladostrašće. Umetnici sa istim žarom i lakoćom pristupaju bludnim, pohotnim i erotskim sadržajima. Kako kaže Burkhart, dešava se „buđenje ličnosti“. Umetnici kao Đulio Romano (1499–1546, slikar i arhitekta), Perino del Vaga (1501–1547, slikar), Frančesko Salvijati (1510–1563, slikar) i Parmiđanino (1503–1540, slikar i bakrorezac) dekorisali su svete liturgijske prostore i u isto vreme istraživali na svojim crtežima više zemaljske teme, kao što su preljuba i pederastija. Markantonio Rajmondi autor je nekih vrlo eksplicitnih bakropisa; njegovo delo Parisov sud, nastalo oko 1516. godine, prikazuje grupu nagih ženskih i muških figura u erotskoj interakciji između Parisa i Venere. Prema Klarku, Venera levom rukom ne pokriva svoju vaginu, već masturbira. Na renesansnim slikama, skulpturama i grafikama sve ključa od bucmastih kupidona, rumenih obraza, muških i ženskih figura i aktova u zavodljivim pozama, arogantnih likova punih života: Čelinijev Persej, Donatelov David, Botičeli koji aludira na platonsku filozofiju ljubavi i lepote, prefinjeno osećajan i čovek visoke kulture (Rađanje Venere – oko 1486). Tu su još i androgini likovi zagovornika naučnosti u umetnosti Leonarda da Vinčija (anđeo na slici Bogorodica u pećini – 1505–1508, Jovan Krstitelj – 1513–1516, Mona Liza – 1505–1507); zatim Mikelanđelo, koji ističe posvećenost lepoti, i čiji je temelj obožavanje lepote ljudskog tela, muškog najčešće (David – 1504, freske u Sikstinskoj kapeli 1508–1512, Rob na umoru – 1516, Mladi rob – 1523, Crtež – oko 1512, autoportret sa penisom); „gorštak divovskog rasta“, zaljubljen u meso lepog tela i lepu odeću – Ticijan sa svojim mitološko-erotskim temama, koje sam umetnik zove „poezijama“ (Bahus i Arijadna – 1522, Urbinska Venera – 1538, Danaja sa zlatnom kišom – 1554); vizionar Hijeronimus Boš, koji erotično prikazuje religiozno-alegorijske teme (biće kasnije polazište Mirou, Daliju, Ernstu) (Vrt uživanja – 1504, u kojem goli ljudi uživaju u raznovrsnom erotizovanom veselju, živopisne scene mučenja u paklu, ceo triptih svojom ikonografijom kipti neobičnom i vrtoglavom simbolikom). Umetnici baroka teatralni, opčinjeni pokretom i ljubavlju ka beskraju, samo sa još više strasti i patosa produbljuju trijumfalnost Erosa: brutalan i neobuzdan Karavađo, luminista, naklonjen propalicama – njegovi dečaci koji se šepure i smeškaju sa platna otvoreno su erotični – premestiće težište seksualnog objekta na uličare, ljude „prljavih nogu“ (Autoportret kao Bahus – 1594, Dečak sa korpom voća –1594, Bahus – 1597, Kupidon – 1601); Rubens, čulni dramatičar, „slikar tela“, kako ga je nazvao Delakroa, i zatim, slikar, skulptor i arhitekta Đanlorenco Bernini, koji često meša religiozni misticizam sa erotikom (Zanos svete Tereze – 1652) samo su primer velikih majstora na čijim slikama se Eros često poigrava i vlada.

Doručak na travi

Dugo proučavajući temu i kompoziciju, sredinom devetnaestog veka Eduar Mane naslikaće remek-delo pod nazivom Doručak na travi (1863). Iste godine izložiće ga u Salonu odbijenih, a dve godine kasnije i Olimpiju u Zvaničnom salonu (slika je rađena po uzoru na Ticijanovu Veneru; mladu devojku koja leži na krevetu smešta u kontekst svog vremena i detalji na njoj govore da se radi o kurtizani). Obe slike izazvale su veliki skandal, oštru reakciju, gađenje i revolt jer su odudarale od ukusa građanskog društva koje je smatralo da je sadržaj na slikama apsurdan. Doručak na travi je svojevrsni produžetak slike Gospođice na obali Sene buntovnika Kurbea (dve žene koje se izležavaju leže prikazane su odozgo; osećaju se lepota i vulgarnost, zadovoljstvo i lenjost, slika je „fragment realnosti“), koji je odbio orden legije časti, i koga su stalno optuživali za vulgarnost. Ali šta zapravo radi Mane? On želi da pripada sopstvenom vremenu, tema razgovora dva obučena muškaraca sa dve nage žene u pejzažu potiče od jedne venecijanske slike, kompozicija je rađena po grafici Markantonija Rajmondija (istog onog autora eksplicitnih bakroreza) iz Rafaelovog Parisovog suda. Doručak na travi je „vizuelni manifest umetničke slobode“, Mane samo „preinačuje rečna božanstva u Parižane na odmoru – koncert i doručak pod vedrim nebom“ (Đulio Karlo Argan). Stav kulturne javnosti nadalje biće manje-više sličan, ali od tog veka pa nadalje pojaviće se nova „horda“ erotomana koji će s vremena na vreme šljepnuti guzove ogoljenih tabua i predrasuda. Veo zabrana metamorfoziran u erotsko rublje počeće da pada sve niže i niže.

Ako je verovati Frojdu da je glavni motiv za stvaranje polni nagon, onda je utoliko zanimljivije da baš u njegovom gradu – gde je viktorijanski moral bio razotkriven društvenom zanešenošću erotikom i nepriličnim ponašanjem – Eros pronađe svoju uzvišenost u Gustavu Klimtu, još jednom buntovniku, koji je bio opsednut riđokosima. Na njegovim platnima žena je glavni subjekat, a sa svakom slikom izazvao bi skandal i gnušanje. Filozofija, Medicina i Pravda bile su oštro kritikovane i etiketirane kao „izopačene“ i „pornografske“, uništiće ih nacisti u Drugom svetskom ratu 1944. godine. Figure žena postavljene su u zavodljive poze: gole su, sede, stoje, leže, kreću se, masturbiraju. Judita (1901) sa psećom ogrlicom, poluzatvorenih očiju i blago otvorenih usta, jeste moderna famme fatale; Zlatna ribica (1902) svoju prelepu guzu okrenula je posmatraču (slika se najpre zvala Mojim kritičarima), a na slici Danaja (1908) kipte zlatni spermatozoidi dok joj Zevs ulazi u vaginu.

danaja

Zlato još više pojačava Eros na njegovim slikama. Klimt nije voleo javnost, svoj život je držao u tajnosti. Pripisuju mu se mnogobrojne afere sa damama iz bečkog visokog društva, ali sam umetnik je bio veoma diskretan, što je netipično za vreme u kojem je stvarao. Veliki broj njegovih crteža je u privatnim zbirkama bečkih kolekcionara. Umire od šloga, kao i njegov otac, u Beču 6. februara 1918. godine. Frojd je otvorio Pandorinu kutiju ženske seksualnosti, Klimt je ženu postavio na pijedestal na kojem je ona mogla slobodno – i bez tabua – da masturbira, sanjari i voli.

Obri Berdsli je engleski ilustrator i pisac. Spada u one umetnike o kog se naučni milje umetnosti stalno „ogrešuje“ zbog njegovog kontroverznog života. Odgajan je u dostojanstvenom siromaštvu i obrazovanoj radničkoj klasi, pre svega zahvaljujući majci koja je davala časove klavira i svoju decu vaspitavala putem muzike i knjiga. Izgleda da je crtački talenat razvio već do svoje desete godine. Biografija ovog umetnika čak je i dosadna: odrastao je, postao slavan, bio bolešljiv, umro je mlad (u dvadeset šestoj godini), i to je skoro sve. Međutim, o njegovoj seksualnosti mnogo se spekuliše. Počevši od toga da je bio homoseksualac, preko glasina o incestuoznoj vezi sa starijom sestrom. Crtež mu je jednostavan i oskudan, a izraženi su erotski i pornografski elementi. Ilustrovao je Salome Oskara Vajlda. Aristofanovu dramu Lizistrat. Izvor sa kog napaja svoje stvaralaštvo jesu: grafička umetnost prerafaelita, „krivolinijski ornament“ Vilijama Morisa, a u nekim crtežima inspirisala ga je japanska shunga. Bio je ekscentričan, dendi u umetnosti koliko i Vajld u književnosti: „I have one aim—the grotesque. If I am not grotesque I am nothing.“ Pred kraj života preobraćen je u katolicizam protiv svoje volje.

Franc fon Bajros je bio austrijski ilustrator i slikar. Rođen je u Zagrebu. Sa sedamnaest godina polaže prijemni na Akademiji u Beču. Družio se sa Johanom Štrausom II i oženio se njegovom pastorkom Alisom. Postao je poznat po erotskoj mapi koja se u originalu zove Tales from the Dressing Table („Priče sa toaletnog stočića’’). Njegova kolekcija broji oko 2000 ilustracija. Ostavio nam je divnu zbirku dekadentne erotike, sa ljubavlju prema najmanjem detalju, dok mu je rokoko stil lepršav, senzualan, prefinjen i izuzetno duhovit.

„Između umetnosti i erotike nema razlike, umetnost nije čedna, a ukoliko bi bila, onda to više ne bi bila umetnost. Da je priroda mene pitala, ja bih polne organe stavio na mesto očiju, a oči između nogu“, reči su maga dvadesetog veka, umetnika koji je stvarao skoro čitavo stoleće, inspiratora i pokretača – Pabla Pikasa. „Pikaso je istoriju umetnosti skratio za najmanje dva veka“, klanja se egocentrični Dali. Sin Hosea Ruisa Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopes, ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Potčinjavao je one koje voli. „Postoji Bog. A posle Boga samo Pikaso“, izgovoriće Dora Mar, ona što plače na njegovim slikama, koju je veliki vizuelni masturbator pokorio. Jednu od svojih ljubavnica – Mari-Terez – najčešće slika u stanju slatke malaksalosti nakon seksa. „Bio je veoma lep, mali rastom, ali snažan. I zdrav. Imao je prekrasne ruke i oči koje su prodirale kroz čoveka. Ja sam tada imala devetnaest, a on sedamdeset tri godine“ (Lidija Korbet, pozirala je za Pikasa). „On je bio vitalan, privlačan, bogat i slavan. Privlačio je mnoge devojke“ (Tobi Jelinek, umetnik i antikvar). „Ličio je na boksera i imao je oči poput dva reflektora“ (Iv Maulzvort, prijateljica Đakometija i Žana Ženea). Plašio se smrti. Bio je pobunjenik. Lučonoša, izvanredan crtač. Godine 1930. nastaje Satir, njegov alter-ego, koji u jednoj ruci drži munju, a u drugoj mu je ukrućeni penis. U devedesetoj radi seriju gravura Rafael i Fornarina, na kojima poznati renesansni umetnik vodi ljubav, dok su papa i Mikelanđelo predstavljeni kao voajeri. Pikasova dela bogata su erotizovanim šiframa; veliki Pablo spada u umetnike čije će seksualne fantazije biti neraskidiv deo njegovog stvaralaštva. Eros u njegovim delima biće nepravedno ignorisan, prećutavan, iako snažno komunicira sa posmatračem.

„Sloboda i ljubav ne mogu se potrošiti, gospođo! To je telesna ljubav! Apstinencija je nezdrava, neljudska, nepravilna i, što je najvažnije – kontrarevolucionarna!“ (W.R. Misterija organizma – Dušan Makavejev).

Civilizacija će nastaviti da oblači i svlači gaćice, obmanjujući i sebe i druge, dok će umetnost, bilo priznata ili odbačena, sanjati slobodu.

Tekst objavljen 29. januara 2010.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2711935
ETNA