Početna stranica arrow Prećizilo arrow Život ili rijaliti?

Život ili rijaliti?

Vrednovanje: ONONONONOFF / 7
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
21. 12. 2009.

Golemi bruderDan mi je počeo furiozno. Pošto još nisam navikao na to da bi trebalo po ceo dan da imam uključena svetla na automobilu (zato u kupatilu gore sve u šesnaest!) posle desetak minuta vožnje zaustavila me je saobraćajna policija. Ovo mi baš nije trebalo, koliko li ću dobiti poena, mislio sam dok me je jedan od trojice saobraćajaca (šta će ih ovoliko, majka mu stara?) ljubaznim rečima zamoljavao da izađem iz automobila. To mu baš i ne dođe neka standardna procedura, ali hajde.

Nisam zaboravio da usput napomenem da bismo „svakako mogli da se dogovorimo“ i da nema potrebe za celom ovom ujdurmom, ali mi je kameni izraz lica jednog od njih jasno stavio do znanja da ne mogu da računam na neke stare, proverene mehanizme. Kad su krenuli da mi deklamuju o koliko sam se propisa oglušio, pretrnuo sam – da si udario trudnu ženu, dobio bi manje poena, prilično neslano se našalio jedan od njih. Odveli su me u neke prostorije, za koje su mi objasnili da su službene, ostavili me da sedim u rasklimanoj, neudobnoj stolici, dok su se oni, iza vrata , verovatno domunđavali koliko da me oderu. Onda su, u nepravilnim razmacima, počeli da ulaze u sobu u kojoj sam se nalazio.

Prvo je jedan uključio lampu, onako kako je to Gestapo radio ilegalcima četrdesetih godina prošlog stoleća – direktno u lice. Posle nekoliko minuta lampu su, kao slučajno, isključili, da bi isti ritual ponovili nekoliko puta. Zatim su mi naredili da se skinem u gaće, zbog čega sam ja energično protestovao, ali sam pristao kada su mi rekli da je bolje da sarađujem, jer je to jedini način da izbegnem gubitak dozvole. Sedeo sam onako golišav i počeo da cvokoćem, kad je ušao jedan od njih, noseći kofu sa vodom. Koliko je ta voda bila hladna saznao sam kada je on, kao slučajno, prosuo pola njenog sadržaja po meni. Zatim je treći od njih, izvinjavajući se, odnekud dovukao ogromni stari kalorifer i usmerio topao vazduh direktno ka meni. Deo tela koji mi je bio pod udarom vrelog vazduha brzo se raskravio, ali su mi stopala i dlanovi skoro poplaveli, dok su mi , zbog jakih vazdušnih struja, na oči grunule suze.

Nuto, kamera!

Počeo sam sve oštrije da negodujem, zahtevajući da me smesta puste, jer baš me briga i za dozvolu i za automobil – kada se pređu granice moga ljudskog dostojanstva, nisam spreman ni na kakve kompromise! Što sam se ja više bunio, oni su se više zabavljali – na kraju je jedan saobraćajac uzeo u ruke neku veliku lemilicu govoreći da će mi prespojiti nekoliko pogrešno ugrađenih integralnih kola na vrlo osetljivom mestu, jer se nada da ću tada na nevolje da reagujem kao pravi muškarac. Pogledao me je sa neskrivenim gađenjem kada sam počeo da plačem i molim ih da me puste, promrmljavši kroz zube samo „kamo ti sada dostojanstvo, dilberu?“

Kad sam već bio slomljen i na ivici fizičke snage, očekujući da u prostoriju uđu dva snažna afroamerikanca i upotrebe me kao loptu za bejzbol, dogodio se nenadani preokret. Oni saobraćajci su otkrili da nemaju nikakve veze sa policijom, a u prostoriju je uleteo jedan nasmejani i simpatični mladić (ni Mladić me ne bi iznenadio), grleći me i vičući „aaaa, kako je ovo bilo dobro, bilo je sjajno, zar ne, poštovani gledaoci?!“. Obratio se zatim meni i upitao me je da li sam zaista poverovao da me je zaustavila prava policija, i da li sam se uplašio. Rekao sam kratko „da“ i još kraće „ne“, jednim pokretom ruke spakovao ostatke svoje osramoćene muškosti u pantalone i krenuo ka izlazu, kada sam, najzad, povezao stvari. Skrivena kamera? „Da, da“, potvrđivao je voditelj u delirijumu, dok su se lažni saobraćajci smejali sve vreme i tapšali me po ramenima. To znači da ću se pojaviti na TV-u? „Da, prijatelju, naravno, i to premijerno sutra uveče i u nekoliko repriznih termina!“. Pa što ne kažete odmah, prijatelji, pobratimi, sabraćo moja i spasioci, sad mi je žao što nisam prošao još malo lažnog šikaniranja, jer pojavljivanje na televiziji je vredno i većih žrtava! Izljubismo se tu kao rod najrođeniji, objasnih im da sam baš krenuo na snimanje jedne televizijske emisije u koju sam se dobrovoljno prijavio i da već kasnim, te da bi moja supruga mogla da se zabrine što me nema, jer očekuje da tamo zaradim veliki novac.

Dok sam vozio ka prostorijama televizije, razmišljao sam o jednom svom komšiji koji je, onako večito antiprotivan, bio otvoreno zblanut mojim prijavljivanjem u takvu vrstu emisije. Čovek je u ulici važio za crnu ovcu, jer se držao nekih davno prevaziđenih principa. Insistiranje na njima i neodstupanje ni po koju cenu dovelo ga je dotle da vozi bedan auto, jedva satavlja kraj sa krajem i pravi se da, uprkos svemu, živi u harmoničnoj zajednici sa ženom ( kao, ne mlatne je ponekad) i decom (kao, ne istrese se, onako ljudski, na njih). E, taj zgubidan mi je rekao da sam srebroljubac, da sam spreman da uradim bilo šta da bih došao do novca i da sam u toj jurnjavi davno zaboravio na neke najosnovnije moralne obrasce. Svakakvih ljudi ima, šta ćete.

Fotomontaža: Instruktor

Emisija je prošla super – izašao sam iz nje bogatiji za svotu novca koju onaj kreten od mog komšije nikada u životu neće videti. Dobro, bilo je malo nezgodnih trenutaka, prouzrokovanih time da je na desetak metara od mene sedela moja supruga, pa je slušala neke stvari o kojima nije imala pojma. Mislim da joj je najgore bilo kada je saznala da spavam sa njenom sestrom već pet godina, pošto sam siguran da joj je činjenica o sestrinom devetogodišnjem braku sa mojim najboljim prijateljem dobro poznata. Izvukao sam se zahvaljujući tome što sam joj, znajući šta sve mogu da me pitaju, još pre emisije obećao raskošan šoping za sve novce koje osvojim. Igrarije sa svastikom ipak su došle kod preozbiljne svote novca i tačno sam video momenat kada je supruga prebledela, progutala knedlu i odmah zatim, videvši cifre ispisane iznad moje glave snažno zapljeskala i nasmejala se, malo izveštačeno, ali tako da mi stavi do znanja da je prešla preko moje male ludorije.

Možda bude malo problema i u susedstvu – morao sam da priznam da sam onom ludom komšiji (samozvanom poštenjačini) baš ja sipao šećer u rezervoar onog njegovog groznog automobila. U svoju odbranu mogu da kažem da sam to uradio jer je dobar deo komšiluka smatrao taj potez neophodnim – dok nam se javljao, taj nas je gledao u oči nekakvim prodornim pogledom nespremnim za kompromise, nije jurio za novcima, slabo ga je bilo i po kafanama, a iz njegove kuće, prilično siromašne ( i ako pitate moju ženu previše skromne i jednostavne, a pomalo i ružne) često se čuo smeh a nikada vriska ili svađa, što nas je dodatno razdraživalo. Otvoreno je prezirao političke partije (moje učlanjivanje u jednu od njih nazvao je „petim, ali ne i poslednjim“) , dok je svoju ženu ( koja je doktor nekih nauka) iskreno podržavao u tome da radi posao koji je daleko ispod njenih kvalifikacija jer je, tobož, otkrila nekakve marifetluka na fakultetu na kojem je bila zaposlena pa su je, navodno, zato odande najurili. Sećam se da čak ni njegov očaj što ne može (tada trudnu) suprugu da odveze u porodilište, jer je automobil otkazao iz neobjašnjivih razloga, nije pokolebao moje uverenje da sam šećerenjem rezervoara učinio pravu stvar, u interesu celog komšiluka. Uostalom, lako ću ja sa njim – ta budala celoga života trabunja o nekakvim iskonskim hrišćanskim načelima i zaista okreće i drugi obraz kada mu neku raspali šljagu. Kreten, kad moram da ponavljam.

Fotomontaža: Instruktor

Do kraja dana stigla mi je još jedna dobra vest – ušao sam u najuži izbor za novi rijaliti šou, koji bi trebalo da počne da se prikazuje za dva meseca. Nagrada za pobednika je veća nego ikad, i naravno da je ona bila moj glavni motiv za prijavljivanje. U redu, uz činjenicu da će me svaki dan biti na TV-u. Organizatori su me dodatno osokolili rekavši mi da sam, od svih kandidata, imao najviše za njih prihvatljivih odgovora. To me je pomalo zateklo, jer su pitanja, makar meni, izgledala vrlo standardo: da li sam spreman da mi se čovek sa zadahom prehlađenog medveda unosi u lice pred kamerama, imam li nešto protiv toga da kamera zumira moje krmelje neposredno po buđenju, hoću li se iznenaditi ako neka devojka poželi da vodimo ljubav ispod (ili bez) pokrivača, oboje namazani veštičjom mašću, smatram li vosak- depilaciju dlaka na grudima previše bolnom, da li volim filmove sa gladijatorima i kako reagujem kada vidim odraslog golog muškarca pod tušem.

Kao razlog svog prijavljivanja, u aplikaciji nisam naveo novac ( nisam toliko glup, naravno) već sam napisao da želim da „upoznam nove ljude, dobro se zabavim i steknem neka nova, nezaboravna iskustva“. Ah, da, napomenuo sam i to da sam zbog novca spreman da istrpim svašta, ali da se od mene ne može očekivati da idem ispod granica ljudskog dostojanstva. Svi oni koji me poznaju ( i oni koji će gledati skrivenu kameru), bez problema će posvedočiti da su te granice, u mom slučaju, postavljene visoko poput lestvice spremne da dočeka Sergeja Bupku!

( tekst objavljen na prijateljskom sajtu e-novine)

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471813
ETNA