Dan Republike

Vrednovanje: ONONONONOFF / 4
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
28. 11. 2009.

GrbPoslednji Dan Republike, koju sam voleo najviše zbog toga što u njoj nisam imao pojma ko je Srbin a ko Hrvat, dočekao sam, prilično simbolično, u Skopju. Iako u brakorazvodnoj parnici sa nasilnim, pijanim i bahatim Beogradom, iz kojeg su dolazili samo pokliči nekontrolisanog ludila (čast izuzecima čija imena se odlično znaju već skoro 20 godina), Skopje je bilo uredno okićeno baš kao da je u pitanju, recimo, 1956. a ne zlokobna 1991. godina. Ogromna zastava i natpisi u čast 29. novembra na nekim od najvažnijih skopskih zgrada, uobičajeno jak vetar koji silazi niz Vodno dok sam prelazio preko Vardara starim kamenim mostom i atmosfera koja je, tamo dole u gradu, uprkos svemu, bila delimično praznična.

Mostom se prelazi u severni deo grada, gde se nalazi čuveno romsko naselje Šuto Orizari, mesto gde veselja nikada ne manjka, valjda zbog tolikog kontrasta sa ovim svetom kojem mi pripadamo. A taj svet, tehnološki svakako ispred, omogućavao je da, po povratku u grad, slušam svakodnevne izveštaje koje je davalo „makedonsko radio“ o tome kako su snage JNA ispalile „minofrlački oganj“ na ta i ta mesta u Hrvatskoj, kako su se borbe primirile jer je potpisan još jedan sporazum i da međunarodna zajednica intenzivno radi na smirivanju sukoba. Samo ravnomerni spikerov glas, uvek isti nazivi slavonskih sela i gradova bili su sve što se moglo povezati sa onim zlom koje se valjalo nekoliko stotina kilometara dalje.

Daleko od ludila i razrušavanja, na svoju veliku sreću ne toliko interesantno pregaocima na proširenju srpskih granica, Skopje je živelo nekim sasvim drugim životom. Makedonska televizija bila je jedina, uz Televiziju BiH, koja je premijerno prikazivala one zloslutne epizode poslednje, predratne „Top liste nadrealista“. Valjda delimično imuni na proždiruće ludilo koje malo severnije zavlada svakih 50 godina i tera ljude da ubijaju druge ljude, Makedonci su na čudan način doživljavali humor nadrealista. Ako ništa drugo, bilo im je lakše, jer ih se nije direktno ticalo, dok smo mi koji smo sa tim imali neke veze u svakom osmehu imali leda za posluženje uz bocu viskija.

U tim kockicama leda nalazile su se i sve one reminiscencije koje su, oslobođene neminovnih balasta ideološke i utopističke prirode, direktno upućivale na neke od najlepših stvari koje su se dešavale u našim mikro svetovima. Bez namere da se brani sistem koji nije mogao da odbrani sebe, niti da se zvuči nostalgično, opet je nemoguće ne setiti se nekih od epizoda koje nam je život u toj Republici doneo.

Inženjer Babić, drug Valter etc

Bio sam tek malo dete kada je obeležavan poslednji Dan Republike pod pokroviteljstvom živućeg najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Mi, naravno, nismo znali da je to Titin poslednji praznik, jer stanoviti Kragujevčanin još uvek nije bio otkrio svoje proročke veštine koje je u najgorem svetlu iskazao februara 2003. godine govoreći o premijeru Đinđiću i njegovom „šepanju“. U školi je organizovana svečanost povodom prijema novih pionira, a učiteljica je dekretom obznanila da svi ima da se nacrtaju u belim rolkama, nikako u košuljama. Uzbuđen zbog veličine trenutka, valjda, u svojoj (ni tada) ne baš maloj glavi, malo sam permutovao pojmove i jedini se pojavio u košulji. Gnevna učiteljica mi je, ne previše nežnim pokretom, zavrnula uho i prosiktala – rekla sam rolke, a ne košulje, magarac jedan! Tek mnogo kasnije, kada su krenula prebrojavanja i kada su za to nadležni počeli da izdaju sertifikate o čistom nacionalnom poreklu, saznao sam da je moja učiteljica bila zapravo Nemica i da mi je pomogla da u istom danu postanem Pošten, Iskren, Odan, Napredan (ili beše Neumoran?), Istrajan, Radan – magarac. Nimalo veseo početak moje karijere pionira, na koji su se kasnije godinama nadovezivali prekori moje bake, kojoj je dugo trebalo da ožali Maršala, kojeg sada isti oni koji su za njim najviše ridali zovu srpskim zlotvorom. Baka bi uzdahnula, pogledala me setno i rekla: „Bogami, sinko moj, tebe kako je primilo u te pionire odma' sledeće godine umre nam i Tito. Da su oni to tvoje odložili, možda se i mi ne bismo tako brzo rastali od Tite“ (za početnike u disciplini obožavanja političkih lidera, važna napomena – u nadimku uvek mora da postoji doza familijarnosti, prisnosti i topline, te se reč „Tito“ uvek izgovara sa dugouzlaznim, a ne sa, kao što bi se očekivalo, kratkosilaznim na „i“. Shodno tome, kosi padeži su, bez iznimke, Tite, Titi, Titu...)

Šta to beše viza?
Dan Republike, makar vam danas skoro svi tvrdili suprotno, bio je prazničina. Bitan, poseban dan kada je malo ko radio. U Vojvodini je nonšalantno spojen sa pomorom domaćih papkara. Svinjocid je preživeo, Republika nije. Zapažanja iz pesme „Zabranjenog pušenja“ doista pogađaju esenciju tog blagdana – stari bi bio taj koji bi malo popio, a na televiziji, jakako, gospođa Živojinović, tada samo miss Jahić. Pre toga, obavezan splet narodnooslobodilačkih i revolucionarnih pesama, koje su imale tako zarazne melodije da ih se i danas odlično sećam. Pre svih, moj favorit „Mi digosmo glave pod nebom tamnim, smeli se probi glas...“, pesma koja je emitovana sa snimcima čuvenih vodopada, simbolom Jajca. Onda neizbežni „Ambasadori“ i „Zemljo moja“, te „Ćolina“ čuvena koju sam zapamtio u verziji Indeksovog radio pozorišta „Godine su prošle pune muka, ginulo se kad je naređeno, ili s leđa ili od auta, druže Tito mi ti se kunemo...“. Sem muzike, bio bi tu i čitav ciklus prigodnih filmova, što bi značilo da praznik nije mogao da prođe bez najvećeg likvidatora u istoriji Srbije – ne, ne radi se o Mlađanu Dinkiću, čoveku koji je likvidirao sve one naše „jake“ i „stabilne“ banke, već se radi, naravno, o Bati Živojinoviću, strahu i trepetu kompletnog Trećeg Rajha. Tumač uloga svih onih likova koji su fašističkoj Nemačkoj naneli gubitaka makar koliko i britanski RAF i francuski Pokret otpora zajedno, pre no što se svesrdno pridružio družbi Slobe prznice, gledao nas je dugo i istrajno sa monitora prvo crno-belih a potom i kolor televizora.

Sledilo bi i podsećanje na istorijski kontekst, obavezna priča o tome kako su delegati iz svih krajeva, uprkos nemogućim uslovima, došli u Jajce da bi tamo pokrenuli priču o šest buktinja sjedinjenih u plamen na grbu SFRJ. Josip Vidmar, delegat iz Slovenije, predložio je da se Titi dodeli čin maršala, zapažene referate imali su i Moša Pijade (Srbija) i Vladimir Bakarić (Hrvatska). Zasedanje je imalo i neke dalekosežne posledice, što se pokazalo u godinama koje su dolazile, a jedna od najvažnijih odluka, uz pokazivanje vrata kraljevskoj familiji, bila je ona o federalnom uređenju buduće zajedničke države.

Pošto bi se odgledali obavezni filmovi i saslušali referati društveno-političkih radnika i prigodna prisećanja na vreme kada je SFRJ kakvu smo poznavali stvarana, prešlo bi se na slobodni deo, oličen u pečenim prasićima i obilju pića isključivo u staklenoj ambalaži. Izmoreni od celodnevnog skakanja i od navale šećera naslaganog u ogromnim količinama popijenih sokića („Srbijanka“ Valjevo, male flaše u kojima bi ostajali tragovi kao posle kafe), klinci bi prvi posustali i posle pranja zuba „kalodontom“ zdimili u svet snova, ostavljajući starije da raspravljaju o bezbroj stvari. Tema makar nije falilo, naročito u osamdesetim – od velikih restrikcija struje, preko par-nepar tablica koje određuju koga će, određenog dana u nedelji, obradovati pumpadžije; putovanja u Tursku radi šverca, posustajanja fudbalske reprezentacije i uspeha košarkaške, dugoročnog programa ekonomske stabilizacije, Ante Markovića i... Ovde već prestaje spisak bezazlenih stvari i počinju teme koje su, da je bilo sreće i pameti (pogotovo ovog drugog), mogle da budu i zaobiđene. Tu počinju da se pominju i imena koja su uspela da upropaste više od decenije skoro svakog života na području većeg dela nekadašnje Jugoslavije. Krvavo blagopočivša SFRJ bi, da je kojim čudom preživela ono razvlačenje buktinja iz sopstvenog grba i ludilo raspirivano i aminovano sa najviših mesta, ovih dana  napunila 66 godina. Za ozbiljne države, to je tek tren u istorijskom razvoju, a na našim prostorima to je, kao što znamo, teško dostižan jubilej.

( tekst je objavljen za prošli Dan republike, u e-novinama)

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3502583
ETNA